Klinopisno pravo

Klinopisno pravo (eng. Cuneiform law, fr. droit cunéiform, nem. Keilschriftrecht) obuhvata raznovrsne pravne sisteme čiji su zakonski tekstovi, ugovori, presude i sl. sačuvane u formi kuneiformnog pisma (klinopis, od lat. cuneus – klin). Zastupljeno kod naroda starog Istoka, koji su bili ne samo tvorci najstarijih državnih tvorevina, već i kolevka najstarijeg sačuvanog zapisanog prava na svetu. Postanak klinopisnog prava i donošenje prvih pravnih kodifikacija vezuje se za narode Starog veka, prvenstveno Sumere, Akađane, Hetite, Asirce i Vavilonce.

Nastanak klinopisnog prava

Nastanak klinopisnog prava je danas izuzetno složen naučni problem, jer ne postoji jedinstveno, usaglašeno mišljenje o tačnom trenutku njegovog nastanka. Zasigurno je da se nastanak klinopisnog prava vezuje sa nastankom prvih civilizacija u plodnom delu između reka, Tigra i Eufrata, području koje su tek Grci kasnije nazvali Mesopotamija. Stoga se kao začetnik klinopisnog prava uzima Sumerska civilizacija, u okviru koje je nastalo najstarije pismo na svetu - sumersko pismo, u periodu oko 4. milenijuma p. n. e. Zahvaljujući otkriću prvog pisma, ne čudi ni činjenica da su prvi pravni tekstovi klinopisnog prava pisani upravo sumerskim klinopisom, na pločicama meke gline, osušene na suncu. Sumerski uticaj na ostale civilizacije novijeg perioda, naročito će doći do izražaja u sveri prava, otuda i širenje klinopisnog prava ne samo na teritoriji Mesopotamije, već i u širem području koji bi obuhvatao prostor današnjeg južnog Irana i dostizalo čak do današnje Turske. 

Specifičnosti klinopisnog prava

Specifičnosti klinopisnog prava, tačnije prvih kodifikacija, vezuju se prvenstveno za suštinske, zajedničke osobine, među kojima se nužno nameće sam oblik u kome nastaju i materijal na kome su pisane. Mada su različite civilizacije i kraljevstva stvarali specifične, i na prvi pogled potpuno sadržinski različite kodifikacije, postojali su određeni obrasci, zajednički za sve zbornike klinopisnog prava. Očigledna zajednička nit javlja se već na samom početku svih kodifikacija – u uvodu, prologu. Uvod sadrži dozu religijskih i božanskih karakteristika. Naime, u kodifikacijama klinopisnog prava ističe se kako su one „dar bogova“, da su njih stvorili lično bogovi svojom voljom, a da ih vladari samo preuzimaju i prenose narodu, da se staraju da budu poštovani i da sprovode sankcije u slučaju nepoštovanja pravnih normi. Zasigurno, najspecifičniji uvod ovih karakteristika javlja se u okviru početka Hamurabijevog zakonika, koji se svakako jedna od najpoznatijih kodifikacija Starog veka. Otuda, možemo govoriti o nerazvijenosti zakonodavne vlasti i njihovih tela. Očigledan je i uticaj ranije donetih kodifikacija na buduće, gde su jasno izraženi pravni transplanti (Votson), pozajmnice i neke identična pravna rešenja. 

Ešnunski zakonik: Ako neko napusti rodno mesto i svoju ženu, te ona ode drugom, a potom se on predomisli i dođe natrag, ne može tražiti da mu se žena vrati.

Hamurabijev zakonik: čl. 136.  Ako neko napusti svoj zavičaj, pobegne, i potom njegova žena ode u neku drugu kuću, ako se onda taj čovek vrati i hoće da uzme svoju ženu, zato što se ogrešio o svoj zavičaj i pobegao, žena begunca da se ne vrati svome mužu.

Formulacija normi u kondicionalnom obliku („Ako neko... onda neka...“), karakteristika je svih zakonika klinopisnog prava, koji se već prvo susreće kod Ur-Namu zakonika, kao izraz visokog stepena pravne tehnike.

Značaj klinopisnog prava je umnogome veći od same činjenice da su njime postavljeni temelji budućih zbornika prava. S tim da se važna napomena odnosi na činjenicu da kodifikacije tog vremena ne predstavljaju moderan pravni pojam kodifikacija. Naime, kodifikacije Starog veka podrazumevale su postojanje odredba koje su se odnosile na različite grane prava, te se ne bavi jednom konkretnom oblasti prava, što je slučaj sa modernim kodifikacijama, koje podrazumevaju skup zakona koji se odnose na konkretnu granu prava, sistematski obrađeno sa idejom da se na jednom mestu, mogu pronaći sve norme jedne pravne grane. Kodifikacije Starog veka, su po pravilu ostavljale veliki broj pravnih praznina, za čijim se rešenjem traga u običajnom pravu, što nije slučaj sa današnjim kodifikacijama. Takođe, sadržane odredbe nisu imale sistematiku, koja je neophodna danas. Otuda se klinopisni pravni tekstovi svrstavaju u kodifikacije, više iz tradicionalnih razloga, nego iz praktičnih. 

Izvori klinopisnog prava

Izvori klinopisnog prava pre svega obuhvataju zakonske tekstove donete u periodu od oko 22. veka p. n. e. do 13. veka p. n. e. Međutim, u izvore klinopisnog prava ubrajaju se i na stotine hiljada sačuvanih klinopisnih pravnih tekstova, među kojima se prvenstveno izdvajaju sudske presude, donesene za vreme hegemonije sumerskih careva iz grada Ura, kao i deo sačuvanih ugovora.

Sudski postupak u najstarijem periodu prava, karakteriše zvanična evidencija suđenja, očuvana u okviru državnih arhiva, koja predstavlja preteču modernog zapisnika suđenja. Većina današnjih poznatih sudskih tekstova potiče iz Girsu/Lagash. Oni su u sebi sadržali oznaku rešenog (završenog) slučaja. Druga po veličini izvora sudskih tekstova jeste grupa u oblasti Umma, kao i nekolicina primera iz gradova Ur i Nippur, ali je specifično da se kod njih ne pojavljuje oznaka rešenog slučaja. Zapisi sadrže sažeto objašnjenje toka sudskog postupka, kao i prisustvo stranaka, tužbe, svedoke, ključna pitanja na kojima su dati iskazi (po pravilu uz zakletvu), „komesar“ (maškim) kojem je poverena odgovornost sudskog predmeta, sudije i datum. Zanimljivo je da neke pločice sadrže i po nekoliko različitih slučaja koji su se vodili pred istim sudijom, čime se ukazuje na ozbiljnost koju su narodi Mesopotamije pridavali pitanju sudstva. Postoje i primeri u kojima se ne spominje sudska odluka, te su stranke u sporu imale mogućnost poravnanja, izmirenja tokom postupka. Sa druge strane, neki sudski tekstovi iz Umma, u sebi sadrže i deo pripremne faze sudskog postupka, kao što su izjave svedoka. Otuda se izvodi zaključak složenosti sudskog postupka.

Pravosudni autoritet bila je kraljevska prerogativa koja se obično delegirala pokrajinskom guverneru (ensik) ili na neki drugi način sudijama (di-kud), iako je kralj ta ličnost koja upravlja pravdom, te je bilo važno da kralj povremeno lično sudi, kao što je to slučaj u sudskom postupku sa sudijom u hramu Inanna. Sudije su mogle obično da sude kao zborno veće, čak do sedam sudija, dok su guverneri obično sudili sami. Premda je guverner mogao da sudi kao pojedinac, neretke su bile sitacije da je on u složenijim pravnim sporovima, sudio zajedno sa guvernerom Nippur-a, i trećim sudijom, koji je po pravilu trebalo da bude sveštenik. I pored toga što se spominju u pravnim tekstovima, malo se zna o sudijama u pogledu njihovog porekla, obuke ili naknade. Pored sudija, izveštaji o suđenju spominju i sudskog zvaničnika, komesara (maškim), čije su dužnosti obuhvatale pripremu predmeta za suđenje, ali nekada i ulogu institucionalnog svedoka, čiji je zadatak bio pamćenje podataka sa suđenja, i mogao je biti pozvan da svedoči o prethodnim saslušanjima o istom pitanju, neka vrsta žive hodajuće arhive. Ovakva funkcija bila je predmet mnogobrojnih naučnih rasprava, upravo iz činjenice da se javlja skoro kod svih naroda Starog veka, između ostalog najviše kao „istor“ u Grčkoj pravnoj tradiciji, ili kao „mnamon“ u Gortini.

Pristup sudovima, izgleda da je bio dostupan svima bez razlike u pogledu pola ili klase. Robovi su se mogli pojaviti u svojstvu stranke ukoliko bi njihov status bio doveden u pitanje. Sveštenici su se sporili obično oko sakralne imovine, na sekularnom sudu.

Pokretanje sudskog postupka podrazumevalo je inicijativu tužioca za pokretanje spora, na osnovu čega je sud dodeljivao komesara koji je zadužen za pripremu dokaza (npr. uzimanje depozita). Komesar je, iz dostupnih izvora, mogao da obavi saslušanje, ali ne i da upotrebi silu prinudnog zadržavanja. Sud je mogao da naredi „hapšenje“ tuženog, slanjem žandarma ili ofcira, ili pak da naloži lokalnom „gradonačelniku“  da se postara o obezbeđenju tuženog, mada očigledno da to nije bilo nepohodno, s obzirom na široku rasprostranjenost ustanove samoopomoći, koja je zajednička crta svih zakonskih tekstova klinopisnog prava. Sud je mogao zahtevati da se putem zakletve (nam-érim) osigura izjava stranaka. Zakletva se polagala u hramu, a ne na sudu. Prilikom polaganja zakletve u hramu, neophodno je bilo prisustvo svedoka, uključujući i sudiju hrama Nanna. Zakletva data pred bogovima bila je izuzetno vrednovana i sa sobom je nosila stroge religijske sankcije u slučaju davanja lažne izjave pod zakletvom. Postojao je i blaži oblik zakletve, koji se polagao pred kraljem, i starnke su njemu mogle samoinicijativno da pristupe. Sud prilikom donošenja presude, imao je nekoliko mogućnosti na raspolaganju, od proglašenja optuženog za nevinog, do raznovrsnih sankcija koje su podrazumevale telesno kažnjavanje, talion, smrtnu kaznu, sa ili bez brutalnosti, imovinske sankcije, naknade štete i sl. u zavisnosti od karakteristika klinopisnih zbornika prava. Zajedničko svakom od zakonika jeste činjenica da je kralj imao mogućnost pomilovanja osuđenog lica. Što se dokaza tiče, robovi su takođe mogli istupati i davati iskaze, ali pod zakletvom, čak i u slučajevima kada nije u pitanju njihov status. Ukoliko je svedočenje svedoka osporeno, sudija je mogao da zahteva polaganje zakletve jednog ili više svedoka. Predviđena je i kazna za svedoke koji daju izjavu, ali kasnije ne žele da istu ponove, sada pod zakletvom. Pored uloge komesara u postupku, postojala je i grupa institucionalnih svedoka koji su bili prisutni prilikom donošenja presude, ali njihova funkcija nije najjasnija. 

Više od hiljadu, sada, dostupnih ugovora iz tog perioda, imali su karakter privatnih, od čega su više od polovine bili teretni pravni poslovi, među kojima se po broju, najviše izdvajaju ugovori o prodaji kuće, voćnjaka, robova i životinja. Nema podataka o prodaji obradivnog zemljišta, ali to ne znači da nije postojao zakup zemljišta i iznajmljivanje robova i životinja. Većina sačuvanih ugovora potiče iz institucionalnih arhiva, kao što su hramovi, ali i iz mnogobrojnih privatnih arhiva, od kojih su neke identifikovane i vezuju se za trgovce i pastire.

Akti službenih organa, čine neverovatatan broj izvora iz ovog perioda, uglavnom vezanih za pronađene račune o isporukama i prenosu životinja, drevnim administrativnim centrom Puzriš-Dagan. Kumulativno, pružaju uvid u odnose vladara i njegove centralne uprave, sa „pokrajinskim vladama“. Tablice administrativne prirode se mogu smatrati pravnim tekstovima i izvorima, samo ukoliko ih je lično službeno lice zapisivalo u pločicama i na taj način postajalo odgovorano za njihovu verodostojnost i pravilno izvršenje teksta uklesanom u njemu. 

Položaj žene, brak i položaj robova u okviru klinopisnog prava

Položaj žene i brak: Slobodne žene su bile pravno sposobna lica, mogle su biti svedoci u sudskom sporu, kao i vlasnici zemljišta ili ugovorne strane u pravnom poslu. Iz jednog od sačuvanih tekstova, pronađeno je da žena prodaje zemljište zajedno sa svojim mužem (Steinkeller 29, 88 „both of them“). Udovica nakon smrti svog muža, mogla je raspolagati imovinom, mada je vremenom ta mogućnost data prvenstveno sinovima naslednicima, ali je žena i dalje zadržavala svoju nezavisnost. Iako se spominje „mlada žena“ (dam-banda), u određenim tekstovima, monogamija je bio jedini oblik braka. U zakonskim izvorima, postojao je jedan izuzetak koji se odnosio na sitaciju da ukoliko žena boluje od neizlečive bolesti, ona može odabrati za svog muža drugu ženu, ali će ona svakako ostati u toj kući, jesti i oblačiti se dok je živa.

Brak je obično bio sklapan između dve porodice. Prvi pravni korak ka uspostavljanju braka bio je usmeni ugovor o bračnoj saradnji između dve porodice u kojima je barem jedna od pariteta bila obavezna. Ugovorne strane su bili očevi, ili mladoženja i mladin otac. Međutim, i dalje nije jasno kakvi du bili formalni koraci neophodni za ispunjenje ugovora o bračnoj saradnji i završetka braka. U zakonskim tekstovima ne spominje se ceremonija venčanja. Termin níg-mí-ús-sá zastupljen u Ur-Namu zakoniku, ali i kod Akađana u vidu biblum i terhatum (Hamurabijev zakonik), koji su u starom vavilionskom periodu, označavali mladoženjino plaćanje mlade, uvek izraženo u srebru, ali kasnije i kroz stoku, prehrambenih proizvoda, soli, sapuna itd.

Razvod braka mogao je nastupiti samo raskidom od starne muža ili po nalogu sudije. Ukoliko je razvod bio bez konkretnog razloga, muž je dužan da isplati određenu sumu novca ženi, po pravilu izraženu kroz srebro. Ako se brak razvodi van suda, žena dobija samo 10 šekela.

Položaj robova: Opšti termin za roba muškog pola bio je arad (/arád). Ženski robovi nazivali su se gemé, mada se ovaj termin mogao korstiti i u označavanju ženske radnice, koja nije obavezno i robinja (ekvivalent guruš – sposoban čovek). U ugovorima o prodaji, rob nezavisno od pola, nazivao se sag (glava). Izvori ropstva se obično vezuju za slučaj ukoliko bi se rob oženio slobodnom ženom, on bi postao slobodan, ali za svoju slobodu je morao da odredi jedno muško dete koje će postati rob. Najzastupljeniji način sticanja slobode, bio je očigledno prodaja svoje dece, koja je proizilazila iz siromaštva, ali i iz dužničkog ropstva, kao i slučaj, kada bi članovi prodice zločinca postajali robovi u porodici žrtve. Upravo, ropstvo se moglo ugovoriti samim ugovorom i to kao ugovorna kazna.

            (A v 205-215, C iii 61-64): Ako se rob oženi slobodnom ženom, ona/on neka jedno muško dete daju da služi njegovom gospodaru; dete koje je dato da služi njegovom gospodaru, njegovu očevinu, ... zid, kuću; dete slobodne žene da ne svojata gospodar, (inače) on će biti oteran u ropstvo. (čl.5)

Hronologija zbornika klinopisnog prava

•  Ur-Namu zakonik (2100. p. n. e.)
•  Zakonik vladara Lipit-Ištar (1930/1900. p. n. e.)
• Ešnunski zakonik (1770/1720. p. n. e.)
• Hamurabijev zakonik (1750/1680. p. n. e.)
• Hetitski zakonik (XVI vek p. n. e.)
• Asirski zakonik (XIII vek p. n. e.)

Ur-Namu zakonik

Glavni članak: Ur-Namuov zakonik

Najstarijim zakonikom sveta smatra se upravo Ur-Namu zakonik, otkriven 1952. godine od strane čuvenog asirologa, Amerikanca jevrejskog porekla Semjuela Noe Kramera u Istanbulskom muzeju (Instanbl Archeology Museum), gde je uspeo da prevede tekst ispisan klinopisom na glinenim pločicama dimencije oko 10x20cm, zaključivši da se radi o pravnom tekstu donetog za vreme vladavine sumerskog cara Ur-Namu. Kramer je uspešno preveo veći deo dostupnog teksta, te je sastavio 22 različita fragmenta u prvo kompletno izdanje zakonika, na osnovu sačuvanog materijala. Ur-Namu zakonik nije sačuvan u svom izvornom obliku, već se saznanje o njemu stiče iz prilično oštećenih fragmenata.

Početak i kraj nedostaju, a iz postojećih fragemnata nije moguće rekonstruisati kontinuirani tekst zakonika. Očuvani su deo prologa, neki od članova i neke kletve protiv onoga koji bi na bilo koji način pokušao da ukloni zakonik. Međutim, sa određenim stepenom sigurnosti, naučnici su uspešno rekontruisali uvodni deo, kao i manji broj pravnih propisa, koji se odnose pre svega na polni moral, ustanovu božjeg suda, povraćaju odbeglog roba, kao i nekoliko propisa o kažnjavanju zbog nanošenja telesnih povreda.

Ur-Namu zakonik sadržinski oslikava jedan zavidan nivo pravne tehnike, oličen u vidu kondikcionalnog oblika formulisanja dispozicije pravnih normi. Takođe, sankcije se u imovinskog karaktera (kompozicija). Talion, kao primitivna sankcija, ne postoji.

Danas se sačuvane glinene pločice čuvaju u čuvenom francuskom muzeju Luvr, kao deo redovne postave. 

Zakonik vladara Lipit-Ištar

Glavni članak: Zakonik vladara Lipit-Ištar

Lipit-Ištar zakonik, donet je oko 1300. godine pre nove ere, od strane petog po redu vladara Prve dinastije Isine – Lipit-Ištar, po kome ovaj zakonik i nosi ime. Pisan je sumerskim jezikom na kamenim stelama, dimenzija od oko 27,94cm koje su prilikom pronalaženja teško oštećene, a na kojima su sačuvana dva fragmenta, uz pretpostavku da se radi o originalnom tekstu. Upravo grad Nipur predstavlja izvorište najvećeg broja pronalaska vezanih za ovaj zakonik, u kome se i nalazila nadaleko čuvena pisarska škola Starog vavilonskog carstva. Do danas, sačuvan je prolog i epilog zakonika, zajedno sa oko 37 njegovih propisa.

Lipit-Ištar zakonik sadrži sve opšte karakteristike klinopisnog prava, dok se sadžinski bavi pitanjima naslenog prava, nekih ugovora, krađe, ali i bližeg regulisanja položaja žene i robova, kao i sudskog postupka. Kažnjavanje u okviru Lipit-Ištar zakonika, prvenstveno se zasnivaju na imovinskoj kompoziciji, a retko i izricanju kazne smrti.

Danas se neki od dostupnih ostatka čuvaju u University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology.

Ešnunski zakonik

Glavni članak: Ešnunski zakonik

Ešnunski zakonik donet je oko 1720. godine p. n. e., a doneo ga je verovatno Bilalama (po kome se nekada ovaj zakonik i naziva još - Bilalamin zakonik), vladar grada kraj reke Dijale, u Mesopotamiji. Međutim, slučaj sa Ur-Namu zakonikom ponavlja se i ovde, te novija naučna istraživanja dolaze do saznanja da je Ešnunski zakonik možda donesen za vreme vladavine uspešnog vladara Daduše.

Ešnunski zakonik je prvi zakonski tekst pisan na akadskom jeziku, ispisan na dve tablice (tablica A koja je uspešno rekonstruisana i tablice B koja je zatečena u vidno lošijem stanju). Tablice su pronađene 1948. godine od strane Alberta Gecea (Alberth Goetze), na arheološkom lokalitetu Tell Abu Harmal, pokraj Bagdada.

Stil pisanja je bio izuzetno jednostavan i sažet, tako da je omogućavao lako memorisanje njegovih odredbi. Regulisao je pitanje nasledstva i adopcije, sa elemntima porodičnog prava, kao i nekolicina krivičnih dela koja se susreću gotovo, bez ikakvog logičkog redosleda, kroz čitavu sadržinu zakonika. Sankcije koje predviđa, doslovno su iste kao i kod njegovog prethodnika, kompozicija, a izuzetno i smrtna kazna.

Danas se Ešnunski zakonik, koji ne predstavlja jedan sistematičan i celovit zakonik (već zbirku sačinjenu od ranije donetih propisa i novijih sudskih odluka, ali i pokušaja spovođenja ekonomskih reforma), čuva u Iračkom muzeju starina u Bagdadu.

Hamurabijev zakonik

Glavni članak: Hamurabijev zakonik

Zasigurno najpoznatiji, ujedno i najobimniji primer klinopisnog prava jeste Hamurabijev zakonik, nastao oko 1750. godine p. n. e. Donet je od strane uspešnog vladara Hamurabija, koji je kao šesti car vavilonske dinastije, stvorio tzv. Staro vavilonsko carstvo i vladao oko punih 40 godina. Upravo, najdragoceniji trag koji je ta civilizacija ostavila za sobom, jeste Hamurabijev monumentalni zakonik.

Kako je i navedeno, određivanje tačnog porekla klinopisnog prava nije u potpunosti moguće, te je takav primer bio i kod određivanja tačnog vremena nastanka Hamurabijevog zakonika (od prvog mišljenja da je donet oko 2000. p. n. e. do pomeranja odrednice na XVIII vek, da bi danas sve više preovladavalo uticajno mišljenje istaknutih naučnika, koji tvde da zakonik nije stariji od XVII veka).

Hamurabijev zakonik otkrio je francuski istraživač Žan Žak de Morgan, 1901. godine, u gradu Suzi, danas se jedini sačuvani primerak – stela visine oko 2,5m (sa oko 282 člana) čuva u francuskom muzeju Luvr.

Hetitski zakonik

Glavni članak: Hetitski zakonik

Hetitski zakonik predstavlja nastavak klinopisnog prava i po svojoj prirodi donet je u periodu XVI veka p. n. e. i bio u primeni sve do XIII p. n. e. Donošenje zakonika pripisuje se vladaru Telipini, mada iz rekonstrukcije, zaključeno je da pojedine norme potiču čak iz vremena prvih vladara Labarna I i Hatušila I. U ruševinama hetitske prestonice, grada Hatuše, u arheološkim iskopinama pronađeno je znatan broj pločica ispisanih na hetitskom jeziku, ali klinopisom. Upravo, od najvećeg značaja za pravnu istoriju bile su tablice koje su sadržale prepise Hetitskog zakona.

Hetitski zakonik ispisan je na dve glinene tablice sa po 100 članova, tako da zbirka zakona ima ukupno 200 propisa. Činjenica je da, ni jedna tablica nije u potpunosti očuvana, te se najvećim delom saznanje o odredbama zakonika stiče iz rekonstrukcije.

Hetitski zakonik predstavlja daleko pravno zaostaliji od ostalih zbornika klinopisnog prava, izuzetak može predstavljati jedino mlađi od njega – Asirski zakonik. Pravna terminologija korišćena u njemu oslikava neuporedivo niži stepen pravnog razvoja. U okviru Hetitskog zakonika u najvećoj meri susreću se norme vezane za krivično, bračno i porodično pravo. Zakonik oslikava dominantnost imovinskih sankcija, dok se smrtna kazna izuzetno retko javlja, svega u par članova. Taliona nema.

Asirski zakonik

Glavni članak: Asirski zakonik

Asirski zakonik (tzv. Srednjoasirski zakonik; Komentar o pravima i dužnostima žena – prva grupa zakona) predstavlja zbirku zakona Srednjeg asirskog carstva, donet za vreme čuvenog vladara Tiglat-Palasara I, oko 1075 godine p. n. e. Potiče iz grada Asura u severnom Mesopotamiji, takođe pisan na akadskom jeziku. Čine ga 40 tablica, koje su u manjoj ili većoj meri očuvane kroz fragmente, te na osnovu toga, danas je sačuvano oko 79 članova zakonika, mada nije poznato koliko ih je zakonik tačno sadržao. Pronalazak Asirskog zakonika u 20. veku (1903-1914. god.), pripisuje se Nemačkom orijentalnom društvu.

Sadržinski, Asirski zakonik u najvećoj meri, u odnosu na prethodne, reguliše položaj žene kroz skoro čitavu pravnu regulativu. Članom 59 prekida se niz rekonstuisanih članova, jer nedostaje polomljeni deo tablice, neutvrđene veličine. Sankcije u okviru Asirskog zakonika podrazumevale su pre svega kazne telesnog sakađenja, ali i u određenoj meri zastupljenost primitivnog kažnjavanja u vidu taliona (čak i za neka krivična dela, poput silovanja).

Danas se ostatak Asirskog zakonika čuva u Berlinskom muzeju drevnog Bliskog istoka. 

Literatura

• Avramović Sima; Stanimirović, Vojislav, Uporedna pravna tradicija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2011. (pp.59-63) ISBN 978-86-7630-640-4
• Stanimirović, Vojislav, Hrestomatija za uporednu pravnu tradiciju, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2016. (pp. 11-100) ISBN 978-86-7630-655-8
• Westbrook, Raymond, A history of Ancient Near Eastern Law (2 vols), Brill, 2003. (pp. 184-205) ISBN 9789004129955

Spoljašnje veze

Članovi različitih zbornika klinopisnog prava:

http://www.polk.k12.ga.us/userfiles/644/Classes/177912/Code%20of%20Ur-Nammu.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. decembar 2017)

http://professordeannaheikkinen.weebly.com/uploads/1/6/8/5/16856420/mesopotamian_law_codes.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. decembar 2017)

https://sourcebooks.fordham.edu/ancient/hamcode.asp

https://e-edu.nbu.bg/pluginfile.php/743607/mod_resource/content/1/Hittite%20Laws.pdf

https://sourcebooks.fordham.edu/ancient/1075assyriancode.asp