Marsel Prust

Marsel Prust
Marsel Prust
Lični podaci
Puno ime	Marsel-Valentin-Luj-Ežen-Žorž Prust
Datum rođenja	(1871-07-10)10. jul 1871.
Mesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	22. novembar 1922.(1922-11-22) (51 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Obrazovanje	Lycée Condorcet, Pariski institut političkih nauka
Književni rad
Period	impresionizam
Najvažnija dela	U traganju za izgubljenim vremenom
Potpis

Marsel Prust (franc. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Pariz, 10. jul 1871 — Pariz, 22. novembar 1922) bio je francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu U traganju za izgubljenim vremenom u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno) i koje je ostavilo dubok trag, ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike. Jedan je od predstavnika impresionizma.

Biografija

Marsel Prust (sedi), Robert de Fler (levo), Lusijen Dode (desno)

Rođen u bogatoj lekarskoj porodici, nežan i osetljiv, u detinjstvu je bolovao od astme, što je obeležilo čitav njegov potonji život. Prustov otac, Ahil Adrijan Prust, bio je ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, koja se u to vreme širila kroz Evropu i Aziju; bio je autor brojnih članaka i knjiga o medicini i higijeni. Prustova majka, Žan Klemans Vil, bila je kći iz bogate i kulturne jevrejske porodice iz Elzasa. Bila je veoma načitana; njena pisma pokazuju razvijen smisao za humor i dovoljno poznavanje engleskog jezika da pruži pomoć sinu u prevođenju dela Džona Raskina. Prust je odgojen u očevoj katoličkoj veri. Kršten je 5. avgusta 1871. i kasnije se potvrdio kao katolik, ali nikada nije formalno praktikovao svoju veru. Kada je imao 9 godina, doživeo je prvi teži napad astme i otad su ga smatrali bolešljivim detetom. Godine 1882. postao je učenik škole Lycée Condorcet u Parizu. Zbog bolesti je prekinuo školovanje. Uprkos lošem zdravlju, Prust je odslužio jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu. Ovo iskustvo mu je poslužilo za treći deo ciklusa romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, „Vojvotkinja de Germantes“.

U mladosti je pohađao salone gđe Štraus, udovice Žorža Bizea i majke Prustovog prijatelja iz detinjstva, Žaka Bizea, te salone Madlen Lemer i Madam Arman de Kajave (Leontin Lipman), majke njegovog prijatelja Gastona Armana de Kajavea, u čiju se verenicu bio zaljubio (Žan Poke). Preko Madam Arman de Kajave je upoznao Anatola Fransa, njenog ljubavnika.

Prust je bio vrlo blizak sa majkom. Kako bi umirio oca, koji je insistirao da izgrađuje karijeru, Prust je uspeo da dobije mesto volontera u biblioteci Mazarin u leto 1896. Značajnim naporima dobio je bolovanje, što se protegnulo na nekoliko godina, te se smatralo da je napustio radno mesto. Nikada nije radio, te se nije selio iz roditeljskog stana sve do njihove smrti.

Poslednje godine i smrt

Prustov grob

Njegov život i porodično okruženje znatno se izmenilo između 1900. i 1905. U februaru 1903. njegov brat Robert se oženio i napustio dom. Iste godine u novembru mu je preminuo otac. Naposletku, u septembru 1905. godine izgubio je majku, što ga je najviše pogodilo. Majka mu je ostavila značajno nasledstvo. Kroz ovaj period zdravlje mu je bilo naročito narušeno. Poslednje tri godine svog života proveo je u svojoj spavaćoj sobi, spavajući danju i radeći na romanu noću. Preminuo je od upale i apscesa pluća 1922, a pokopan je na groblju Per Lašez u Parizu.

Seksualna orijentacija

Marsel Prust je bio homoseksualac. Njegova seksualnost i veze sa drugim muškarcima često su bile opisivane u biografijama o Prustu. Iako njegova kućepaziteljka Selest Albare u svojim memoarima negira ovaj aspekat Prustovog života, njeno poricanje je u suprotnosti sa izjavama mnogih Prustovih prijatelja i savremenika, uključujući i pisca Andre Žida.

Prust nikada otvoreno nije priznao svoju homoseksualnost, iako su njegova porodica i bliski prijatelji znali ili sumnjali da jeste. Godine 1897. Prust je čak imao dvoboj sa francuskim pesnikom i romanopiscem Žanom Lorjenom, koji je javno doveo u pitanje Prustovu vezu sa Lusijenom Dodeom. Obojica su preživeli dvoboj. Iako je Prust javno negirao, njegova romansa sa kompozitorom Rejnaldom Hanom je dobro dokumentovana.

Stvaralaštvo

Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, pisao i prevodio, posebno dela engleskoga estetičara Džona Raskina, koji je presudno uticao na njegovo kasnije stvaralaštvo. Iz tog perioda potiču članci iz mladosti skupljeni pod naslovom „Užici i dani“ (1896) i autobiografski roman „Žan Santej“ (posthumno 1952).

Rani radovi

Prust se bavio pisanjem i objavljivanjem od ranog doba. Pored književnih časopisa sa kojima je bio asociran, i u kojima je objavljivao dok je bio u školi (La Revue verte i La Revue lilas), od 1890 do 1891 on je objavljivao regularnu društvenu rubriku u časopisu Le Mensuel. Godine 1892. on je učestvovao u osnivanju književnog pregleda zvanog Le Banquet (takođe francuskog naslova Platonove Gozbe), i tokom sledećih nekoliko godina Prust je regularno objavljivao manje komade u tom časopisu i u prestižnom La Revue Blanche.

Godine 1896. je objavljen Les Plaisirs et les Jours, kompendijum mnoštva tih ranih komada. Knjiga je obuhvatala predgovor Anatola Fransa, crteže gospođe Lemer u čijem salonu je Prust bio čest gost, i koja je bila inspiracija za Prustovu gospođu Verdurin. Ona je pozvala njega i Rejnalda Hana u njen šato de Revejon (model za La Raspelije gospođe Verdurin) tokom leta 1894. godine, i tokom tri nedelje 1895. Ova knjiga je bila tako raskošno proizvedena da koštala duplo više od normalne cene knjige njene veličine.

Te godine je Prust počeo da radi na romanu, koji su konačno objavili 1952. godine pod naslovom Jean Santeuil njegovi posthumni editori. Mnoge od tema kasnije razvijenih u U traganju za izgubljenim vremenom nalaze svoju prvu artikulaciju u ovom nezavršenom radu, uključujući enigmu memorije i neophodnost reflekcije; nekoliko sekcija U traganju za izgubljenim vremenom se mogu naći u prvoj verziji knjige Jean Santeuil. Portret roditelja u Jean Santeuil je vrlo oštar, što je u izrazitoj suprotnosti sa obožavanjem sa kojim su roditelji prikazani u Prustovom remek-delu. Nakon lošeg prijema rada Les Plaisirs et les Jours, i unutarašnjih problema sa razrešavanjem radnje, Prust je postepeno napuštao Jean Santeuil 1897. godine i prestao s radom u potpunosti do 1899. godine.

Počevši od 1895. godine Prust je proveo nekoliko godina čitajući Karlajla, Emersona, i Džona Raskina. Putem tog čitanja on je rafinirao svoje teorije umetnosti i uloge umetnika u društvu. Isto tako, u Povraćenom vremenu Prustov univerzalni protagonista se priseća da je preveo Raskinov Sezam i Ljiljani. Umetnikova odgovornost je da se suoči sa pojavom prirode, izvede zaključak o njenoj suštini i prenese ili objasni tu suštinu u umetničkom delu. Raskinovo shvatanje umetničke produkcije bilo je centralno za ovu koncepciju, i Raskinov rad je bio toliko važan za Prusta da je tvrdio da zna „napamet” nekoliko Raskinovih knjiga, uključujući, Sedam svetiljki arhitekture, Bibliju Amiena, i Praeterita.

Prust je želeo da prevede dva Raskinova rada na francuski, ali mu je taj poduhvat otežavalo njegovo nedovoljno poznavanje engleskog. Da bi kompenzovao za to on je pretvorio ove prevode u grupnu aferu: inicijalni prevod je radila njegova majka, nacrte je prvo revidirao Prust, a zatim Mari Norlindžer, engleski rođak njegovog prijatelja i ponekad ljubavnik Rejnaldo Han, zatim je konačno prevod polirao Prust. Na pitanja njegovog urednika o njegovom metodu, Prust je odgovorio, „Ja ne tvrdim da znam engleski; ja tvrdim da znam Raskina”. The Bible of Amiens, sa Prustovim proširenim uvodom, je bila objavljena na francuskom 1904. godine. Prevod i uvod su bili dobro primljeni; Anri Bergson je nazvao Prustov uvod „jednim važnim doprinosom psihologiji Raskina”, a imao je slične pohvale za prevod. U vreme objavljivanja, Prust je već prevodio Raskinovo delo Sesame and Lilies, što je završio juna 1905, neposredno pre smrti njegove majke, a knjiga je objavljena 1906. godine. Književni istoričari i kritičari su konstatovali da su pored Raskina Prustovi glavni književni uticaji bili Sen-Simon, Montenj, Stendal, Flober, Džordž Eliot, Fjodor Dostojevski, i Lav Tolstoj.

Godina 1908. je bila važna za Prustov razvoj kao pisca. Tokom prvog dela te godine on je objavljivao u raznim časopisima pastiše drugih pisaca. Ove vežbe u imitaciji su možda omogućile Prustu da ojača svoj sopstveni stil. Dodatno, u proleće i leto te godine Prust je počeo da radi na nekoliko različitih fragmenata pisanja koje će kasnije sjediniti pod radnim nazivom Contre Sainte-Beuve. Prust je opisao svoje napore u pismu prijatelju: „Ja imam u toku: studiju o plemstvu, pariski roman, esej o Sent-Bevu i Floberu, esej o ženi, esej o pederastiji (što nije lako objaviti), studiju na nadgrobnim spomenicima, studiju o romanu”. Iz ovih različitih fragmenata Prust je počeo da oblikuje roman na kojem je kontinuirano radio tokom tog perioda.

U traganju za izgubljenim vremenom

U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919)

Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913—27). Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“). Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman. Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena. To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine. No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama. Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi.

Teme i poetika

Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata. Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života. Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije. Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara. Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život - iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo. Kao iu većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije - njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust "ubija život" hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva.

Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od ​​toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

Literatura

• Proust, Marcel (1999). The Oxford dictionary of quotations. Oxford University Press. str. 594. ISBN 978-0-19-860173-9. 
• Carter, William C. (2006). Proust in Love. YaleUniversity Press. str. 31–35. ISBN 978-0-300-10812-5. 
• Carter, William C. (2000). Marcel Proust: a life. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300081459. 
• White, Edmund (2009). Marcel Proust: A Life. Penguin. ISBN 9780143114987. 
• Aciman, André (2004), The Proust Project. New York: Farrar, Straus and Giroux
• Adorno, Theodor (1967). Prisms. Cambridge, Mass: MIT Press. 
• Adorno, Theodor, "Short Commentaries on Proust," Notes to Literature, trans. S. Weber-Nicholsen. . New York: Columbia University Press. 1991. .
• Albaret, Céleste (2003). Monsieur Proust. Prevod: Barbara Bray. New York: The New York Review of Books. ISBN 9781590170595. 
• Beckett, Samuel, Proust, London: Calder
• Benjamin, Walter, "The Image of Proust," Illuminations, trans. Harry Zohn (New York: Schocken Books, 1969); pp. 201–215.
• Bernard, Anne-Marie (2002). The World of Proust, as seen by Paul Nadar. Cambridge, Mass: MIT Press. 
• Bersani, Leo (2013). Marcel Proust: The Fictions of Life and of Art. Oxford: Oxford University Press. 
• Bowie, Malcolm, Proust Among the Stars, London: Harper Collins
• Capetanakis, Demetrios, "A Lecture on Proust", in Demetrios Capetanakis A Greek Poet in England (1947)
• Carter, William C. (2002). Marcel Proust: a life. New Haven: Yale University Press. 
• Carter, William C. (2006). Proust in Love. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300108125. 
• Chardin, Philippe (2006), Proust ou le bonheur du petit personnage qui compare. Paris: Honoré Champion
• Chardin, Philippe et alii (2010), Originalités proustiennes. Paris: Kimé
• Compagnon, Antoine. Proust Between Two Centuries. Columbia University Press. 
• Davenport-Hines, Richard (2006). A Night at the Majestic. London: Faber and Faber. ISBN 9780571220090. 
• De Botton, Alain (1998), How Proust Can Change Your Life. New York: Vintage Books
• Deleuze, Gilles (2004). Proust and Signs: the complete text. Minneapolis: University of Minnesota Press. 
• De Man, Paul (1979). Allegories of Reading: Figural Language in Rousseau, Nietzsche, Rilke, and Proust. Yale University Press. ISBN 978-0-300-02845-4. 
• Descombes, Vincent (1992). Proust: Philosophy of the Novel. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 9780804720007. 
• Forssgren, Ernest A. (2006). William C. Carter, ur. The Memoirs of Ernest A. Forssgren: Proust's Swedish Valet. New Haven: Yale University Press. 
• Genette, Gérard (1979). Narrative Discourse: An Essay in Method. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 9780801410994. 
• Gracq, Julien, "Proust Considered as An End Point," in Reading Writing (New York: Turtle Point Press,), 113–130.
• Green, F. C. The Mind of Proust (1949)
• Harris, Frederick J. (2002), Friend and Foe: Marcel Proust and André Gide. Lanham: University Press of America
• Hillerin, Laure La comtesse Greffulhe, L'ombre des Guermantes Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2014), Paris, Flammarion, 2014. Part V, La Chambre Noire des Guermantes. About Marcel Proust and comtesse Greffulhe's relationship, and the key role she played in the genesis of La Recherche.
• Karlin, Daniel (2005). Proust's English. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199256884. 
• Kristeva, Julia (1996). Time and Sense. Proust and the Experience of Literature. New York: Columbia University Press. 
• Ladenson, Elisabeth (1991). Proust's Lesbianism. Ithaca, NY: Cornell University Press. 
• Landy, Joshua (2004). Philosophy as Fiction: Self, Deception, and Knowledge in Proust. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516939-3. 
• O'Brien, Justin. "Albertine the Ambiguous: Notes on Proust's Transposition of Sexes", PMLA 64: 933–52, 1949
• Painter, George D. (1959), Marcel Proust: a biography; Vols. 1 & 2. London: Chatto & Windus
• Poulet, Georges (1977). Proustian Space. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801819216. 
• Prendergast, Christopher (2013). Mirages and Mad Beliefs: Proust the Skeptic. ISBN 9780691155203. 
• Sedgwick, Eve Kosofsky (1992). Epistemology of the Closet. Berkeley: University of California Press. 
• Shattuck, Roger (1963), Proust's Binoculars: a study of memory, time, and recognition in "À la recherche du temps perdu". New York: Random House
• Spitzer, Leo, "Proust's Style," [1928] in Essays in Stylistics (Princeton, Princeton U. P., 1948).
• Shattuck, Roger (2000), Proust's Way: a field guide to "In Search of Lost Time". New York: W. W. Norton
• Tadié, Jean-Yves (2000), Marcel Proust: A Life. New York: Viking
• White, Edmund (1998), Marcel Proust. New York: Viking Books

Spoljašnje veze

• Marsel Prust, U potrazi za izgubljenim vremenom
• Biografija
• Marsel Prust na sajtu Enciklopedija Britanika
• Marsel Prust na sajtu Curlie
• BBC audio file. In Our TIme discussion, Radio 4.
• The Kolb-Proust Archive for Research. University of Illinois.
• Marcel Proust na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Dela Marcel Proust na sajtu Fejdid pejdž Kanada

• Works by Marcel Proust at Project Gutenberg Australia
• Marsel Prust na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Marsel Prust na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• The Album of Marcel Proust
• Swann's Way Exhibited at The Morgan Library
• "Why Proust? And Why Now?"
• University of Adelaide Library