Metak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte Metak (višeznačna odrednica).
Šematski prikaz metka sa projektilom za puške sa izolučenim cevima
Šematski prikaz metka za puške sa neizolučenim cevima - sačmarice

Metak je municija vatrenog oružja. On daje oružju vatrenu moć i ovu vrstu oružja svrstava u vatreno. Čine ga čaura, kapisla, barutno punjenje i projektil (jednodelan ili višedelan).

Građen je od metalne, plastične ili kartonske čaure (donji deo je od metala), inicijalne kapisle, barutnog punjenja, čepa i projektila (sačme). Kada se udarom udarne igle aktivira inicijalna kapisla, ona zapali barutno punjenje. Eksplozija barutnog punjenja stvara veliku kinetičku energiju koja potiskom na čep izbacuje projektil (sačmu). To je princip dejstvovanja u svakom metku.[1]

Metak je, sam po sebi, oružje. Njegova čaura nije ništa drugo do cev. Kada se udarom, na bilo koji način, aktivira kapisla na čauri, nastali gasovi svojom kinetičkom energijom izbacuju projektil (ili sačmu). Meci se razlikuju po veličini – kalibru, u zavisnosti od toga o kojoj vrsti vatrenog oružja i kom prečniku cevi se radi.

U metku za pušku sačmaricu sačma može biti sitnija i krupnija i označava se sa brojevima: 2, 4, 6, 8, 10, 12, 14, od najkrupnije ka najsitnijoj, a može biti i samo jedan projektil, takozvani samac.

Izrada metka u modernom vremenu nije nimalo jednostavan proces. On je proizvod multidisciplinarnog pristupa. U njegovoj realizaciji učestvuju čitavi timovi stručnjaka : tehnolizi, balističari, projektanti, oružari, i drugi. Tehnolozi određuju materijale za izradu metka. Dizajneri moraju da odrede njegov spoljni izgled uvažavajući uputstvo balističara. Balističari, proračunavaju težinske omere baruta, čepova, sačme i projektila, a svega toga prema težini puške, poštujući godišnja doba i druge spoljne faktore, tražeći onaj optimalni odnos, koji će metku dati najbolje bojeve osobine, odnosno zrnu preciznost i snagu.[2]

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Do sredine 19. veka korišćen je crni barut koji je stvarao mnogo dima ali kad su izmislili bezdimni barut puške su i dalje koristile metalne kuglice koje nisu bile dovoljno brze. Francuski pukovnik Nikola Lebel je 1884. osmislio novi metak sa barutnim punjenjem i ubrzo je napravio i pušku koju je nazvao po sebi. Njegov metak i puška su prošli testiranja i ubrzo su sve armije bile zainteresovane za ovaj metak.

Kontrola naoružanja[uredi | uredi izvor]

U Srbiji država vrši kontrolu naoružanja cenom municije, tako da se mnogim ljubiteljima oružja ne isplati da koriste oružje. U SAD u proseku jedan metak košta 20 centi, dok je u Srbiji cena municije čak 10 puta skuplja.

Podela[uredi | uredi izvor]

Meci po načinu laboracije mogu biti:

  1. Sjedinjeni (svi delovi metka u jednoj celini)
  2. Dvodelni (zrno odvojeno od čaure sa ostalim delovima metka)

Po vatrenom dejstvu i nameni meci mogu biti:

  1. Bojevi, za bojeva gađanja
  2. Manevarski, za simuliranje gađanja
  3. Školski, za vežbe i školska gađanja
  4. Egzercirni, za obuku u punjenju i pražnjenju oružja

Po vrstama oružja meci mogu biti:

  1. Pištoljski
  2. Puščani za izolučene puške – karabini, poluautomati, automati, mitraljezi
  3. Puščani za neizolučene puške - sačmare

Po mestu kapisle:

  1. Metak sa centralnim paljenjem
  2. Metak sa ivičnim paljenjem
  3. Metak sa iglenim paljenjem, poznat i kao Lefošeov metak

Istorija[uredi | uredi izvor]

Municija iz SAD 1868 – 1875
(1) Papirni metak .44 armijskog kolta 1860, Građanski rat
(2) Revolverski metak .44 kolta Tuerove konverzije, patentiran 1868
(3) Ravni metak .44 Henri sa ivičnim paljenjem
(4) Zašiljeni metak .44 Henri sa ivičnim paljenjem
(5) Metak kolta .45 Frankfordovog arsenala, Benetovo paljenje
(6) Metak kolt-Šofilda .45 Frankfordovog arsenala, Benetovo paljenje
Istorijske britanske čaure

Papirni meci su bili u upotrebi gotovo jednako dugo koliko i ručno vatreno oružje, i brojni izvori datiraju njihovu upotrebu od kraja 14. veka. Istoričari primećuju da su ih koristili vojnici Kristijana I od Saksonije i njegovog sina krajem 16. veka,[3][4] dok Drezdenska oružana ima dokaze o njihovoj upotrebi iz 1591.[5][3] Karo Bijanko je 1597. godine napisao da su papirne metke dugo koristili napuljski vojnici. Njihova upotreba postala je široko rasprostranjena u 17. veku.[3] Metak iz 1586. sastojao se od praha naboja i zrna metka u papirnoj cevi. Debeli papir je još uvek poznat pod nazivom „katridž papir” od njegove upotrebe u ovoj municiji.[6] Jedan drugi izvor navodi da su se ovi meci pojavili 1590. godine.[7] Trupe kralja Gustaf II Adolf Švedski su koristile papirne metke 1600-ih.[8] Od papira je formiran cilindar sa iskrivljenim krajevima; kugla je bila na jednom kraju, a odmereni prah je popunjavao ostatak.[9]

Ovaj se metak koristio u vojnom oružju koje se punilo sa vrha cevi, verovatno češće nego za sportsko gađanje. Bazu metka bi otkinuo ili odgrizao vojnik, prah sipao u cev, a papir i metak ugurao niz cev.[10] U vreme Američkog građanskog rata papir je trebalo odbaciti, ali vojnici su ga često koristili kao čep.[11] Za paljenje naboja potreban je dodatni korak, pri čemu je sitnozrniji pripremni prah sipan u posudu puške za paljenje mehanizmom za ispaljivanje.

Evoluirajuća priroda ratnih dejstava zahtevala je vatreno oružje koje bi se moglo brže puniti i ispaljivati, što je rezultiralo musketom kremenjačom (i kasnije Bejkerovom puškom), u kojoj je posuda bila pokrivena brazdastim čelikom. Udarac kremenom bi dovodio do ispaljivanja puške. Tokom punjenja, prstohvat praha iz metka bi se stavilo u posudu za iniciranje, pre nego što bi se ostatak usuo u cev, obezbeđujući naboj i čep.[12]

Integrisana čaura[uredi | uredi izvor]

Šaspo papirni metak (1866).

Prvi integrisani uložak razvio je u Parizu 1808. švajcarski oružar Žan Samuel Pauli u saradnji s francuskim oružnikom Fransoa Prelom. Pauli je stvorio prve potpuno samopaleće patrone:[13] meci su sadržavali bakarnu bazu sa integrisanim živa fulminatnim inicijalnim prahom (glavna Paulijeva inovacija), okruglim zrnom metka i kućištem od mesinga ili papira.[14][15] Metak je umetan sa zadnje strane i ispaljivan udarnom iglom. Iglom aktivirane centralno-inicirane puške ostraguše postale su glavna karakteristika vatrenog oružja nakon toga.[16] Pauli je 29. septembra 1812. napravio poboljšanu verziju, zaštićenu patentom.[13]

Verovatno nijedan pronalazak povezan sa vatrenim oružjem nije izvršio takve promene u principu konstrukcije puške kao one koje je izazvao „slučaj ekspanzivnog metka”. Ovaj pronalazak je u potpunosti revolucionirao umetnost izrade oružja, uspešno je primenjen na sve opise vatrenog oružja, i proizveo je novu i važnu industriju: proizvodnju municije. Njegova suštinska karakteristika je sprečavanje ispuštanja gasa kroz zadnji deo oružja prilikom pucanja, pomoću ekspanzivne čaure koja sadrži sopstvena sredstva za paljenje. Pre ovog pronalaska sačmarice i sportske puške su punjene pomoću barutne posude ili barutnice, zrna metka, čepova i bakarnih kapa, svi od koji su zasebno nošeni. Jedna od najranijih efikasnih savremenih čaura bila je čahura sa iglom, koju je razvio francuski oružar Kazimir Lefoše 1836. godine.[17] Sastojala se od tanke slabe kapsule izrađene od mesinga i papira koja se širila od sile eksplozije. Tu se savršeno uklapala u cev, i tako je formirana efikasna barijera za gas. Mala udarna kapa je bila postavljena u središtu čaure, i bivala je zapaljena mesinganim iglom, koja je štrčala sa strane, i bivala udarena čekićem. Ovaj šiljak je takođe omogućavao vađenje čaure metka. Ovaj vid metka je u Engleskoj uveo Lang, iz Kokspar ulice u Londonu oko 1845. godine.

U Američkom građanskom ratu (1861–65) puška ostraguša, Šarp, bila je uvedena i proizvođena u velikom broju. Ona se mogla napuniti bilo kuglom ili papirnim metkom. Nakon tog rata mnoge od tih pušaka su konvertovane za upotrebu metalnih metaka. Razvoj Smit i Veson (pored mnogih drugih) revolverskih pištolja koji su koristili metalne patrone pomogao je da se uspostavi vatreno oružje sa mecima kao standardno u SAD do kraja 1860-ih i početkom 1870-ih, mada su mnogi i dalje koristili revolvere kapislare dugo nakon toga.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sparano, Vin T. (2000). „Cartridges”. The Complete Outdoors Encyclopedia. Macmillan. str. 37. ISBN 978-0-312-26722-3. 
  2. ^ Hamilton, Douglas Thomas (1916). Cartridge manufacture; a treatise covering the manufacture of rifle cartridge cases, bullets, powders, primers and cartridge clips, and the designing and making of the tools used in connection with the production of cartridge cases and bullets. New York: The Industrial Press. Arhivirano iz originala 6. 6. 2017. g. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  3. ^ a b v Greener, William Wellington (1907), „Ammunition and Accessories.–Cartridges”, The Gun and Its Development, Cassell, str. 570, 589, Arhivirano iz originala 22. 3. 2015. g., Pristupljeno 22. 3. 2017 
  4. ^ Nickel, Helmut; Pyhrr, Stuart W.; Tarassuk, Leonid (2013). The Art of Chivalry: European Arms and Armor from the Metropolitan Museum of Art. str. 174. ISBN 978-0300199413. 
  5. ^ Metschl, John (1928). „The Rudolph J. Nunnemacher Collection of Projectile Arms”. Bulletin of the Public Museum of the City of Milwaukee. 9: 60. 
  6. ^ Oxford English Dictionary, article on "cartridge" (subsection: "cartridge-paper").
  7. ^ U.S. Army (septembar 1984), Military Explosives, Technical Manual, Department of the Army, str. 2—3, TM 9-1300-214 <, stating "1590. Cartridges with ball and power combined were introduced for small arms."
  8. ^ U.S. Army 1984, str. 2–3 indicates the period 1611–1632 and states the improved cartridge increased the rate of fire for the Thirty Years' War.
  9. ^ Sharpe, Philip B. (1938), „The Development of the Cartridge”, The Rifle in America, New York: William Morrow, str. 29—30 
  10. ^ Greener 1907, str. 570
  11. ^ Sharpe 1938, str. 30
  12. ^ Scott, Christopher L.; Turton, Alan; Gruber von Arni, Eric (2004). Edgehill: The Battle Reinterpreted. Pen and Sword. str. 9—12. ISBN 978-1844152544. 
  13. ^ a b “Chemical Analysis of Firearms, Ammunition, and Gunshot Residue” Arhivirano 2016-04-25 na sajtu Wayback Machine by James Smyth Wallace p. 24.
  14. ^ http://www.sil.si.edu/smithsoniancontributions/HistoryTechnology/pdf_hi/SSHT-0011.pdf Arhivirano 2015-11-19 na sajtu Wayback Machine
  15. ^ Firearms Arhivirano 2016-05-21 na sajtu Wayback Machine by Roger Pauly p. 94.
  16. ^ A History of Firearms Arhivirano 2016-05-07 na sajtu Wayback Machine by W. Y. Carman p. 121.
  17. ^ Kinard, Jeff (2004) Pistols: An Illustrated History of Their Impact, ABC-CLIO, p. 109 Arhivirano 2016-05-28 na sajtu Wayback Machine
  18. ^ „Cabela's still sells black powder pistols; remain in use for hunting”. Arhivirano iz originala 22. 3. 2017. g. Pristupljeno 22. 3. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Nickel, Helmut; Pyhrr, Stuart W.; Tarassuk, Leonid (2013). The Art of Chivalry: European Arms and Armor from the Metropolitan Museum of Art. str. 174. ISBN 978-0300199413. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Metak na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Метак&oldid=27559097”