Piščevi zapisi 1981—1991.

Piščevi zapisi 1981—1991. cy zbirka odabranih dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića koja se nadovezuje na Piščeve zapise 1969—1980. U periodu od 1981. do 1991. pojačava se ideološki pritisak Saveza komunista na kritičku misao, sve su brojnija gruba ograničavanja građanskih prava i sloboda u Jugoslaviji, a umnožavaju se i sudski procesi političkog karaktera. U trećoj knjizi piščevih zapisa značajno mesto zauzimaju opisi zbivanja na Kosovu i Metohiji, posebno albanskog terora nad srpskim stanovništvom i borbe Srba za osnovna životna prava. Ova knjiga objavljena je 2002. godine. Neposredan nastavak ove knjige su Piščevi zapisi 1992—1993.

1981.

Ćosića napada general armije Kosta Nađ, predsednik Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, kome Ćosić odgovara oštrim protestnim pismom. Ljubomira Tadića i njega napada i Jure Bilić, predsednik Sabora SR Hrvatske, sa kojim je Ćosić 1946. učio partijsku školu "Đuro Đaković". I njemu Ćosić odgovara pismom.

Na Kosovu u martu izbijaju masovne albanske nacionalističke demonstracije, sa zahtevom za za Kosovo republiku i priključenje Albaniji, što Ćosić vidi kao potvrdu svojih stavova koje je izneo na CK Srbije 1968. godine.

29. decembra, na Ćosićev šezdeseti rođendan, umro je hrvatski pisac Miroslav Krleža. Ćosić zapisuje: "Moj veliki savremenik, koji me je nekada radovao svojim izrazitom naklonošću i pažnjom. Od njega sam mnogo naučio. A razišli smo se 1964, zbog njegovog velikohrvatskog nacionalizma, koji je, od te godine osobito, sve otvorenije ispoljavao. Taj najveći hrvatski pisac imao je vrlo nesrećan život: mnogo je hvaljen i slavljen. Teško njemu! Rušiće ga vreme i potomci, a oni su nemilosrdni; rušiće ga zavidnici i nedaroviti, a tih je najviše. Bolje bi bilo da je njima svima za rušenje manje ostavio. Neka mu Gospodin da rajsko naselje".

1982.

Ćosić radi na svojoj novoj knjizi "Grešnik".

22. avgusta Ćosićeva ćerka Ana je rodila ćerku Milenu, a Dobrica je postao deda: "U moj život ulazi unuka, dete mog deteta, divna neizvesnost, nešto nemoćno i svemoćno, nešto što će ljubavlju da poraste. Čovek ljubavlju nastane i ljubavlju postane. A taj njen prvi plač! Zašto plače? Šta je boli? Od čega je strah? Kakva tajna? Kakav značaj ima plač moje unuke! Dete mog deteta..."

Na vojnopolitičkim predavanjima koje drže oficirskom kadru opštenarodne odbrane, visoki oficiri JNA, pukovnici, govore o dvojici neprijatelja: Milovanu Đilasu i Dobrici Ćosiću. Ćosić piše: "Blago Titovoj Jugoslaviji! Ona je večna sa takvim i tolikim neprijateljima. Ali, čujem, na tim predavanjima ljudi često protestuju, postavljaju neprijatna pitanja, dovode pukovnike u mučan položaj..."

1983.

Ćosićeva knjiga "Stvarno i moguće" prodata u 10.000 primeraka za samo dve nedelje. U Knjaževcu jedan čovek je osuđen na dva meseca zbog rasturanja ove knjige. Ćosić šalje protestno pismo predsedniku Predsedništva CK SKJ Mitji Ribičiču protestujući protiv političke kampanje koja se vodi protiv njega i izdavača njegove knjige. Služba državne bezbednosti SR Srbije poziva Ćosića u SUP opštine Savski venac da ga obaveste da njegove „izjave stranim novinarima i veze sa stranim licima Služba državne bezbednosti neće tolerisati“. Ovim povodom piše protestno pismo Predsedniku Predsedništva SR Srbije Nikoli Ljubičiću. Takođe apeluje da se pesnik Gojko Đogo pusti sa robije, na koju je poslat zbog svojih pesama. Sa grupom od sedamdeset građana upućuje Predsedništvu SFRJ peticiju u kojoj se zahteva ukidanje "Štafete mladosti".

Krajem juna, sin Aleksandra Rankovića ga je dovezao do Ćosićeve kuće i pozvao Ćosića da izađe na ulicu. Ranković je izašao iz automobila i rekao mu da želi da mu poveri neke tajne u Jugoslaviji niko ne zna osim njega. Pošto je sedmog jula išao u Dubrovnik, rekao mu je da bi trebalo pre toga da obave taj razgovor. Ćosić mu je odgovorio da je veoma zauzet, pa su se dogovorili da se sastanu posle Rankovićevog povratka iz Dubrovnika. U avgustu Dobrica Ćosić i Tanasije Mladenović, sa suprugama, provode nekoliko dana u Primoštenu kod doktora Jovana Raškovića. Dok su oni bili u Primoštenu, u Dubrovniku je umro Aleksandar Ranković. Za vreme dok je bio u Primoštenu, Dolančeva policija mu je iz beogradskog stana ukrala tri dnevničke sveske.

Krajem godine putuje u Ameriku i Kanadu da održi desetak predavanja o književnosti. Izlazi "Vreme smrti", drugo, džepno izdanje na engleskom jeziku.

26. novembra rodio mu se unuk Nikola.

U decembru je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počela sa prikazivanjem predstava "Kolubarska bitka", koju je režirao Borislav Mihajlović Mihiz, a koja je zapravo dramatizacija ove bitke, kako je ona opisana u Ćosićevom romanu „Vreme smrti“.

1984.

Ćosić učestvuje u kritičkoj prepisci sa zagrebačkim intelektualcem Predragom Matvejevićem, koji ga moli da zatraži skidanje predstave Kolubarska bitka sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jer po Matvejevićevom mišljenju ta predstava budi nacionalna osećanja srpskog naroda.

Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić, Tanasije Mladenović i Nikola Milošević osnivaju Humanitarni odbor koji se bori za oslobađanje i zdravstvenu zaštitu političkih zatvorenika koji štrajkuju glađu, među kojima je i Vojislav Šešelj. Oni, u ime Odbora, upućuju protestna pisma predsedniku Predsedništva SFRJ Veselinu Đuranoviću, predsedniku Predsedništva SR Srbije Dušanu Čkrebiću, Predsedništvu CK SK Jugoslavije i upravi Srpskog lekarskog društva. Sa Zagorkom Golubović, Ljubomirom Tadićem, Dragoljubom Mićunovićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Mihailom Markovićem, Dobrica Ćosić piše protestna pisma članovima Saveta federacije i skupštini Srbije, opet bez odgovora. Ćosić je ozlojeđen presudom Šešelju: "U Sarajevu nad Vojislavom Šešeljom izvršena sudska odmazda: osam godina robije... Vojislav Šešelj je doktorirao, a još nema ni trideset godina, i nije poznavao krivično pravo države čiji je podanik: ako misliš, ne piši, ako pišeš, odmah spaljuj! Ali najbezbednije je ne misliti. To je poruka sarajevske sudske presude Vojislavu Šešelju."

Ćosić sa grupom od devetnaest beogradskih profesora i intelektualaca osniva Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Trinaest članova odbora su akademici SANU. Kosta Čavoški i Dobrica Ćosić pišu program dalatnosti odbora.

Završava prvu knjigu Vremena zla - Grešnika.

15. oktobra umrla je Dobričina majka Milka.

1985.

Roman Grešnik je objavljen u pedeset hiljada primeraka. Prvi tiraž je ubrzo rasprodat i u prodaju izlazi novih pedeset hiljada primeraka. Vlast vodi žestoku političku kampanju protiv ovog romana kao „antikomunističkog pamfleta“.

13. maja Ćosić prima ženu i ćerku Đorđa Martinovića iz Gnjilana, koga su Albanci u njegovoj njivi natakli na kolac, na čijem je šiljku bila razbijena pivska flaša. Ćosić se povodom ovog slučaja pismima obraća predsedniku Predsedništva SR Srbije Dušanu Čkrebiću i državnom sekretaru narodne odbrane SFRJ, admiralu flote, Branku Mamuli.

Vladimir Dedijer kao predsednik, a Dobrica Ćosić kao njegov zamenik, rade u Odboru za skupljanje građe o genocidu protiv srpskog i drugih naroda Jugoslavije u dvadesetom veku, koji je osnovala Srpska akademija nauka i umetnosti. Njih dvojica su posetila patrijarha Germana, izložili mu program rada odbora i zamolili ga za crkvenu podršku. Patrijarh je svesrdno podržao ovu inicijativu i obećao da će Sveti arhijerejski sinod SPC poslati dopis svim crkvama u Jugpslaviji da porade na prikupljanju podataka o žrtvama genocida. Službe bezbednosti ovo vide kao „antidržavnu delatnost“, što Ćosić potkrepljuje zapisima izveštaja službi bezbednosti koje je dobavio u vreme kada je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije 1992-1993. Iz tih izveštaja se vidi da je Ćosić bio pod stalnom prismotrom, a najintenzivnije su kontolisani njegovi česti kontakti sa Jovanom Raškovićem i Srbima iz Hrvatske.

15. septembra u Ljubljani Ljubomir Tadić, Mihailo Marković i Dobrica Ćosić se, kao predstavnici srpske opozicije, sastaju sa članovima redakcije slovenačke Nove revije i razgovaraju o budućnosti Jugoslavije. Ćosić se pita: "Jesmo li ih dobro čuli, jesmo li dobro razumeli vodeće slovenačke intelektualce? Ako tako misli slovenački narod, ili ako njihova mišljenja usvoji slovenački narod, svršeno je s Jugoslavijom"! Ovaj razgovor je zabeležen policijskim magnetofonom, a taj magnetofonski zapis je kasnije korišćen od strane najvažnijih državnih funkcionera, u raznim prilikama, da o „nacionalističkoj zaveri“ obaveste jugoslovensku javnost.

Ćosić završava svoj roman Otpadnik.

1986.

Srbi sa Kosova dolaze kod Ćosića i "traže savet kako da se bore protiv šiptarskog terora i bezakonja šiptarske vlasti". Ćosić ih savetuje da sastave peticiju i pošalju je vlastima. Peticiju je prvo potpisalo oko dve hiljade, a naknadno preko osamdeset hiljada Srba. Ćosić i akademik Dimitrije Bogdanović sastavljaju apel, koji su potpisali svi članovi Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, a kasnije i sedamdesetak intelektualaca, pisaca i umetnika, među kojima je bio i Danilo Lekić Španac. Apel se odnosio na teror nad Srbima na Kosovu i tražio je od vlasti da zaštiti Srbe od progona. Srbi se odlučuju na mirne demonstracije u Beogradu, a Azem Vlasi, predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista, izjavljuje da iza pobune kosovskih Srba stoje Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Miodrag Bulatović i advokat Velimir Cvetić. Ćosić šalje pismo Dušanu Čkrebiću, predsedniku Predsedništva SR Srbije, u kome osuđuje teror nad Srbima sa Kosova i traži od države da ih zaštiti. Ćosić je ogorčen i na Ivana Stambolića, predsednika CK SK Srbije, koji odbija da se angažuje na rešavanju problema kosovskih Srba.

Ćosić ovde uvrštava i brojne spise Službi državne bezbednosti Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije koji se tiču njegovih kontakata sa slovenačkom opozicijom i Srbima iz Hrvatske, pre svega sa Jovanom Raškovićem, a u koje je imao uvid kao predsednik SRJ 1992-1993. godine. Iz navedenih spisa se vidi da je Ćosić bio pod stalnom prismotrom policije, kao i da je neprestano prisluškivan.

Ove godine policija je ukrala nedovršeni Memorandum SANU, za koji vlast optužuje Ćosića, koji u njegovom pisanju nije ni učestvovao. Zbog Memoranduma Stambolić odlučuje da se stogodišnjica SANU ne obeleži na državnom nivou.

Izlazi Otpadnik, druga knjiga Vremena zla.

1987.

Ćosića otac hrvatskog nacionaliste Dobroslava Parage, koji je osuđen na zatvorsku kaznu zbog antikomunističkog delovanja, moli da mu pomogne. Ćosić šalje pismo saveznom sekretaru za narodnu odbranu admiralu Branku Mamuli i moli ga za human postupak prema vojniku i studentu Paragi, čiji otac pismom zahvaljuje Ćosiću, rekavši da je njegovom sinu "spasio život".

Ćosić tokom cele godine održava intenzivne kontakte sa slovenačkim opozicionim intelektualcima i sa Srbima iz Hrvatske (pre svega sa Jovanom Raškovićem, a često i putuje u Sloveniju i Hrvatsku na sastanke sa njima, što je opisano u brojnim dopisima službi državne bezbednosti Slovenije i Hrvatske službama državne bezbednosti Srbije i SFRJ, koji su uvršteni u ovu knjigu, a u koje je Ćosić imao uvid u vreme kada je bio predsednik SRJ.

1988.

U ime Udruženja književnika Srbije, Sociološkog društva Srbije i Filozofskog društva Srbije u sali Narodne biblioteke Srbije, Ćosić obrazlaže predlog ustavnih promena, zbog čega biva napadnut od strane mnogobrojnih komiteta SKJ i režimskih novina, radija i televizije.

On nastavlja da održava kontakte i da se sastaje sa slovenačkim opozicionarima i sa Srbima iz Hrvatske, a istovremeno se nastavlja i njegovo stalno praćenje i prisluškivanje od strane službe državne bezbednosti, u čije je spise on kasnije imao uvid i koji su uvršteni u ovu knjigu.

1989.

9. maja u Budvi Ćosić drži predavanje o stanju srpskog naroda, o rasrbljivanju Crne Gore i o krizi u Jugoslaviji. Tom prilikom on održava sastanak sa novim političkim rukovodstvom Crne Gore - Momirom Bulatovićem, Milom Đukanovićem i Svetozarom Marovićem, koje on naziva "sposobnim mladićima, s političkom budućnošću".

U oktobru putuje u Budimpeštu na promociju svoje knjige "Sedam dana u Budimpešti".

28. oktobra telefonom ga zove Vili Brant i poziva ga da dođe u Beč da se dogovore o osnivanju Socijaldemokratske partije Jugoslavije. Ćosić odbija, rekavši Brantu da misli da postoji i pogodnija ličnost za predsednika prve opozicione partije - misleći na Ljubomira Tadića.

1990.

Sa Milovanom Đilasom putuje u Moskvu na okrugli sto, koji su organizovali NIN i Literaturna gazeta, o uzrocima Staljinovog sukoba sa Titom 1948. godine.

U aprilu putuje u Vašington, gde se pojavljuje u američkom Kongresu na „saslušanju“ o stanju na Kosovu. Uz Ćosića, u srpskoj delegaciji su bili vladika raško-prizrenski Pavle (kasnije patrijarh), profesor Bogoslovije Atanasije Jeftić, advokat Slobodan Vučetić i profesor Rade Stojanović, a albansku stranu predstavljali su Ibrahim Rugova i Redžep Ćosja. Kao svedok za albansku stranu pojavio se i hrvatski nacionalista Dobroslav Paraga, koga je Ćosić nekoliko godina ranije spasavao od robije i borio se da mu Slovenija izda pasoš.

U prvoj polovini juna učestvuje u organizovanju Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine. Ćosić insistira da predsednik stranke postane psihijatar i pesnik Radovan Karadžić, koji na to pristaje tek posle ubeđivanja Dobrice Ćosića.

U Rimu učestvuje na simpozijumu „Kuda ide Jugoslavija“ u organizaciji Socijalističke partije Italije.

1991.

Dnevničke zapise iz 1991. godine Ćosić započinje rečima koje su se kasnije u potpunosti obistinile: "Raspada se Jugoslavija. Niko ne zna koliko dugo će da traje taj raspad. Ja verujem u neminovnost rata između Srba i Hrvata, Srba i Muslimana, Srba i Albanaca". U Kruševcu početkom godine drži predavanje na temu Jugoslavija i srpsko pitanje. Alija Izetbegović posećuje Ćosića u njegovom domu i oni razgovaraju o načinima da se izbegnu srpsko-muslimanski sukobi. Njih dvojica iniciraju susret srpskih i muslimanskih intelektualaca u Sarajevu, posle koga Ćosić gubi nadu u dogovor ove dve nacije i konstatuje da su sukobi gotovo neizbežni.

18. marta u Udruženju književnika Srbije održana je prva sednica inicijativnog Odbora Srpskog nacionalnog saveta. Bili su prisutni: Mihailo Marković i Slobodan Vučetić, u ime SPS-a; Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, u ime DS-a; Vuk Drašković i Slobodan Rakitić, u ime SPO-a; Radovan Karadžić, Aleksa Buha i Miroslav Toholj, u ime Srpske demokratske stranke; od nezavisnih intelektualaca bili su prisutni Matija Bećković, Budimir Košutić, Miodrag Perišić, Gojko Đogo i Dobrica Ćosić. Obrazovana je radna grupa u sastavu Ćosić, Bećković, Đinđić, Košutić i Vučetić sa zadatkom da sačini nacrt Deklaracije o srpskom nacionalnom jedinstvu i predloži sastav Nacionalnog saveta. U narednim danima sednicama Inicijativnog odbora prisustvuju, između ostalih, mitropolit Amfilohije, u ime Srpske pravoslavne crkve; Vojislav Koštunica, u ime DS-a i Jovan Rašković, u ime SDS-a u Hrvatskoj. Uskoro iz Saveta istupaju Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, pa Deklaracija o srpskom nacionalnom jedinstvu, iako sastavljena, nije prezentovana javnosti.

Kraj aprila i početak maja, zbog zdravstvenih problema, Ćosić provodi u londonskoj bolnici "Čering Kros". Krajem maja razgovara sa Slobodanom Miloševićem, a u dnevnik zapisuje: "Otišao sam od tog čoveka uveren da je on nedorastao za državnika u ovim prilikama. A inteligentan je, samouveren, bandoglav i frustriran. On nema snage za saradnju sa neistomišljenicima. Nije političar za novo doba; nema viziju budućnosti Srbije. Sarađuje samo sa istomišljenicima. Nije spreman za veliki zaokret.".

U julu provodi dva dana u Sofiji kao predstavnik SANU na razgovorima sa Bugarskom akademijom. Predsednik Bugarske Željo Želev poziva Ćosića na razgovor, ali Ćosić nije imao vremena da ga sačeka da se vrati iz parlamenta.

Sredinom avgusta Franc Bučar, predsednik Skupštine Slovenije i Dmitrij Rupel, ministar inostranih poslova Slovenije dolaze na razgovor kod Ćosića i mole ga da posreduje između njih i Miloševića. Bučar, Rupel i Ćosić sastavljaju i potpisuju platformu za novu politiku Slovenije prema Srbiji.

Početkom septembra, pred otvaranje negotinskih "Mokranjčevih dana", Ćosiću je naglo pozlilo usled teškog napada angine pektoris. Njegova zdravstvena situacija je ozbiljna, pa sledaća dva meseca provodi po bolnicama: prvo boravi na Kliničkom centru u Beogradu, a zatim, o sopstvenom trošku, putuje u Milvoki na operaciju ugradnje višestrukog bajpasa. Posle uspešne operacije opet se vraća na Klinički centar, koji napušta tek 21. novembra.

Tokom cele godine Ćosić održava česte kontakte sa Jovanom Raškovićem i Radovanom Karadžićem, sa kojima razgovara o tome kako da se istovremeno reši srpsko nacionalno pitanje i izbegne rat na prostoru Jugoslavije, koja se raspada.

Vidi još

• Piščevi zapisi 1951—1968. (2000)
• Piščevi zapisi 1969—1980. (2001)
• Piščevi zapisi 1992—1993. (2004)
• Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)
• Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2009)
• Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja