Plovdivski prevrat

Kneževina Bugarska i Istočna Rumelija do 6. septembra 1885.

Plovdivski prevrat je naziv za ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije koje se zbilo 6. septembra 1885. godine u Plovdivu, nakon što je tamošnje stanovništvo izvršilo prevrat, zbacivši simbole turske suverenosti: generalnog guvernera, Gavril-pašu Krestovića, i komandanta narodne vojske, Dragilskog-pašu.

Uvod

Berlinski kongres odvojio je od Bugarske Istočnu Rumeliju, koja je po Sanstefanskom sporazumu bila s njome spojena. Bugarska je načinjena vazalnom kneževinom, a Istočna Rumelija autonomnom oblašću Osmanskog carstva. Istočnom Rumelijom upravljao je generalni guverner, koga je postavljala Visoka porta po dogovoru sa velikim silama. U toj oblasti nije bilo turskih trupa; unutrašnji red i mir čuvala je narodna vojska. 6. septembra 1885. godine, u Istočnoj Rumeliji izbila je buna. Jedan odred narodne vojske ušao je u Plovdiv, zbacio generalnog guvernera, i proglasio ujedinjenje Istočne Rumelije s Bugarskom. Privremena vlada, koja je odmah obrazovana, pozvala je depešom Aleksandra I Batenberga, bugarskog kneza, u Plovdiv.

Stanje stvari (5—9. septembar)

U večernjim časovima 5. septembra 1885. godine Istočna Rumelija je i dalje bila sastavni deo Otomanske imperije. U oko dva časa ujutro 6. septembra 1885. godine u Plovdivu, prestonici Istočne Rumelije, jedno odeljenje narodne vojske, predvođeno majorom Nikolajevom, izvršila je državni udar tako što su vrhovni zapovednik rumelijske vojske – Dragilski-paša, poreklom Poljak, i generalni guverner Istočne Rumelije – Gavril-paša Krestović, turski siziren, uhapšeni i stavljeni u pritvor. Prevrat je izvršen organizovano i bez krvoprolića. Ustanici su potom intervenisali bugarskom knezu – Aleksandru I Batenbergu.

Knez Aleksandar se zatekao na svom imanju, na Varni. Tamo je primio depešu iz Plovdiva u kojoj su ga ustanici molili da ih podrži, da primi svaku odgovornost na delo kao da je on sam na tome insistirao. Iako je knez bio zapanjen postupkom, ipak se odazvao njihovom pozivu obećavši im da je spreman da se zauzme za njihovo narodno delo. To je uradio više zato da im se ne zameri, nego što je istinski želeo da ujedinjenja dođe. Da je kojim slučajem odbio, nastalo bi krvoproliće između muslimana i hrišćana što bi prouzrokovalo njegov pad s prestola. Podržavši ustanike on je zadobio simpatije bugarskog naroda što će mu kasnije biti od velike koristi.

7. septembra 1885. godine knez je ispunio svoje obećanje, otputovao je u Veliko Trnovo gde je zajedno sa izaslanikom iz Istočne Rumelije sastavio i izdao proklamaciju o ujedinjenju Bugarske i Istočne Rumelije u kojoj je primio na sebe posledice od prevrata, kako prema svom narodu, tako i pred Evropom. Potom, svestan rizika u koji se upustio, upućuje depeše velikim silama u kojima je najsvečanije izjavio: 1. da je ujedinjenje izvršeno bez neprijateljske namere prema carskoj osmanskoj vladi; 2. da on i dalje priznaje sultanovo suverentsvo; 3. da obećava da će biti reda i mira u obema zemljama i garantuje svačiju bezbednost, bilo da je u pitanju musliman ili hrišćanin; 4. na kraju depeše moli velike sile da se zauzmu kod sultana da i on prizna ujedinjenje.

Rumeliotima je ujedinjenje lako pošlo za rukom jer se odvajanjem Istočne Rumelije od Turske nije imalo šta kidati, veza između te dve zemlje postojala samo na hartiji. Jedina veza između Turske i Rumelije bila je ta što su rešenja donesena u “Oblasnoj Skupštini” koja se nalazila u Plovdivu, morala biti potvrđena od strane sultana, ali ih je više puta odbacivao nezadovoljan njihovim radom.

9. septembra 1885. godine knez se pojavio u Plovdivu na opšte oduševljenje tamo prisutnog bugarskog življa.

Međunarodna reakcija na ujedinjenje

Turska

Osmansko carstvo nije moglo da ne reaguje posle svega što se zbilo, jer bi to okolni narodi razumeli kao dobru priliku da se digne buna i jednom za svagda sruši osmanska vladavina na Balkanu. Takođe, postojala je potencijalna opasnost od Rusije za koju se smatralo da je posredstvom svojih agenata podsticala Rumeliote na ovakav korak radi širenja njenih interesnih sfera. Gubitak planine Balkan, prirodne granice prema Bugarskoj, za Turke bi značio otvoren put ka Carigradu u slučaju rata s Rusijom. Posle dužeg većanja u Porti, veliki vezir – Said-paša, dobio je ovlašćenje da naredi da se iz Jedrena uputi nekoliko bataljona prema Rumeliji (oko 4000). Odmah potom naređena je mobilizacija redifa i grupisanje vojske duž granice. Do 10. septembra 1885. svi manevri su privedeni kraju. Uprkos navaljivanju Said-paše, sultan – Abdul Hamid II, nije dozvolio da se preduzmu oštrije mere. Ubrzo je stigla i depeša Aleksandra I u kojoj se ovaj obavezuje na sve ono što smo naveli u prethodnom odeljku.

Rusija

Prkoseći očekivanju onog istog bugarskog naroda kojeg je oslobodila u ratu 1877-1878, Rusija nije podržala akt o ujedinjenju zbog otvorenog sukoba sa knezom Batenbergom. Rusija se bojala gubitka ove države za koju su njeni vojnici ginuli, htela je da sačuva svoj uticaj u njoj, a u tome joj je smetao knez koji se udaljio od nje. Posle Turske, ta sila je bila povređena u interesima upravo tim iznenadnim prevratom za koji je i sama radila. Smatrala je da je taj prevrat izvršen s planom da se knez, a s njim i Bugarska, oslobode ruskog uticaja. Kao posledicu prevrata, ruski car lično naređuje svim svojim službenicima, počev od najnižih činovnika do ministara, da napuste Bugarsku. Ipak, Rusija nije dozvolila mogući upad turskih trupa pošto se i sama zalagala za ujedinjenje, iako je ono učinjeno bez njenog prethodnog znanja. U jednom cirkularu velikim silama od 9. novembra, Rusija predlaže da se održi zvanična konferencija u Carigradu, gde bi se trebalo raspraviti o bugarskom pitanju. Na taj način Rusija je htela da dokaže pred Evropom da nije umešana u prevrat.

Ujedinjeno Kraljevstvo

Ujedinjenom Kraljevstvu, u kojoj su tada konzervativci bili na vlasti, stalo je da održi Osmansko carstvo zbog bojazni da Rusi ne prodru na Bosfor i Dardanele, ali je isto tako imala u vidu da ne ošteti hrišćanski živalj u Istočnoj Rumeliji, jer bi onda ser Vilijam Gledston, liberal, digao takvu struju na konzervativce zbog prolivanja hrišćanske krvi da bi to na kraju proizveo pad konzervativaca sa vlasti. Sve dok nije sazvana zajednička konferencija u Carigradu na ruski predlog, Ujedinjeno Kraljevstvo je ostalo po strani.

Austrougarska

Austrougarska je uviđala da bi uvećanje Kneževine Bugarske moglo imati za posledicu pomeranje nacionalnih i političkih snaga na štetu ostalih balkanskih naroda, i zato nije mogla osporiti Kraljevini Srbiji prava data Tajnom konvencijom iz 1881. godine – proširenje u pravcu Vardarske Makedonije. Takođe, želela je sprečiti srpsko-bugarski rat, koji je za nju bio opasan, jer bi mogao dati povoda njenom sukobu sa Rusijom. Osim toga, ona je istovremeno bila naklonjena i srpskom kralju Milanu Obrenoviću i bugarskom knezu Aleksandru, jer su obojica bili protivnici ruskog uticaja na Balkanu.

Nemačka

Molba bugarskog kneza Aleksandra upućena velikim silama da se zauzmu za njega zadala im je glavobolju. U to vreme skoro svi visoki predstavnici velikih sila bili su, ili na odmoru, ili su imali neka druga posla. Ovu iznenadnu vest o prevratu, a zatim i o ujedinjenju, primili su svi oni s nelagodnošću. I sam nemački kancelar, Oto fon Bizmark, je u jednom razgovoru napomenuo da bi radije da se bavi Španijom, gde je u međuvremenu nastao neki problem, nego da posreduje sporu između nekih balkanskih zemalja. Inače, o Balkanu je Bizmark imao vrlo lošu predstavu, smatrao je da će veliki svetski konflikt započeti “nekom glupošću na Balkanu”.

Rumunija

Kraljevina Rumunija se ponašala kao da je se cela stvar ne tiče. Ne samo da nije naredila mobilizaciju, nego je još i opozvala jednu ranije izdanu naredbu o vojnim manevrima. Njen poslanik u Carigradu porekao je sve glasove o savezu između Rumunije i Srbije, izjavivši da Kraljevina Rumunija nema ama baš nikakvih interesa u bugarskom pitanju. Rumunski narod je, pak, osećao izvesne simpatije prema bugarskom narodu: ujedinjenje dveju bugarskih država ih je podsetilo na ujedinjenje njihovih kneževina - Moldavije i Vlaške, godine 1859.

Grčka

Na Berlinskom kongresu bilo je uspostavljeno načelo ravnoteže između Slovena i Grka na Balkanskom poluostrvu. Radi tog načela Istočna Rumelija je odvojena od Bugarske, a Grčkoj znatno proširena granica, iako ta država nikakvim ratom to nije zaslužila. To načelo ravnoteže povređeno je ujedinjenjem Bugarske i Istočne Rumelije. Grčki ministar spoljašnjih poslova opomenuo je tom prilikom, putem depeše, velike sile na kršenje tog načela. U toj depeši opširno je govorio o nepravdi učinjenoj grčkom narodu od strane velikih sila, i o tome kako u Istočnoj Rumeliji ima grčkih naselja prema čijoj sudbinu Grčka ne može ostati ravnodušna. Ali, koliko god je bila nezadovoljna plovdivskim prevratom, grčka vlada nije bila spremna za rat. S finansijskim stanjem loše je stajala: u budžetu je predviđen deficit u iznosu od 4.000.000 dinara za iduću godinu. Oružja i municije nije bilo dovoljno. Trećina vojnika nije imala uniforme, a u oficirskim kadrovima vladala je oskudica svakog ratnog iskustva.

Crna Gora

Knjaževina Crna Gora se sve vreme nije ni čula. Jedan od razloga jeste taj što nije želela da se meša u rumelijsko pitanje smatrajući da se ta stvar nje ne tiče. To je ostavila da reši njenoj zaštitnici – Rusiji. Drugi razlog jeste taj što su njeni odnosi sa Srbijom, koja je se oštro protivila prevratu, prilično zahladneli. Stoga joj nije padalo uopšte na pamet da ma u čemu podržava Srbiju bojeći se da se ne zameri Rusiji.

Srbija

Po podne 9. septembra 1885. godine održana je sednica u Beogradu. Na sednici su donete odluke koje su imale da dovedu zemlju u stanje pripravnosti za rat. Naređena je mobilizacija vojske; sazvana Narodna skupština za 19. septembar u Nišu, prvenstveno, da se kralju odobri podizanje ratnih kredita; obustavljena je sloboda govora i štampe. Tim merama inostranstvu je jasno stavljeno na znanje da je Kraljevina Srbija rešena da održi status quo stvoren Berlinskim kongresom, ili, ako je nemoguće, da sebi pribavi teritorijalnu nadoknadu. 19. septembra 1885. godine u Nišu se sastala Narodna skupština. U prestonoj besedi, kralj je govorio kako je ravnoteža, uspostavljena Berlinskim kongresom, od strane velikih sila, poremećena, i da treba, radi odbrane ravnoteže, stupiti u akciju, odnosno ratovati. Ali s kime – to nije nigde napomenuo. Skupština je u patriotskom oduševljenju, jednoglasno, podržavajući kralja, usvojila vladine predloge.

Literatura

• Slobodan Jovanović, Srpsko-bugarski rat. Rasprava iz diplomatske istorije, Dvorska knjižara Mite Stajića, Beograd 1901.
• Gojko Pavlović, Bugarska i Istočna Rumelija: njihov međunarodni, državno-pravni i politički položaj od 1876-1887. godine, Štamparija „Davidović“, Beograd 1907.
• Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, Geca Kon, Beograd 1926-1927.
• Vojislav Vučković, Diplomatska istorija srpsko-bugarskog rata, Naučno delo, Beograd 1956.
• Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, Ars Libri, Beograd 1997.
• Vladan Đorđević, Istorija srpsko-bugarskog rata 1885, Nova štamparija „Davidović“, Beograd 1908.
• Rakočević, Novica (1961). „Stav Crne Gore prema ujedinjenju Bugarske i srpsko-bugarskom ratu 1885. godine”. Istorijski zapisi. 14 (18/4): 623—636. 

Vidi još

• Srpsko-bugarski rat (1885)