Uporedna psihologija
| Deo serije o |
| Psihologiji |
|---|
 |
Uporedna psihologija ili komparataivna psihologija je grana psihologije koja se bavi proučavanjem ponašanja životinja i mentalnih procesa životinja, posebno jer se one odnose na filogenetsku istoriju, adaptivni značaj i razvoj ponašanja. Istraživanja u ovoj oblasti bave se mnogim različitim pitanjima, i koriste mnoge različite metode kako bi se istražilo ponašanje mnogih različitih vrsta, od insekata do primata.[1][2]
Savremena istraživanja ponašanja životinja započela su Čarls Darvin i Georgesa Romanesa, da bi ovo polje istraživanja preraslo u multidisciplinarnu oblast, kojom se danas bave biolozi, psiholozi, antropolozi, ekolozi, genetičari i mnogi drugi koji proučavaju ponašanja životinja. U svom radu uporedna psihologija često koristi uporednu metodu za proučavanje životnog ponašanja, zasnovan na upoređivanju sličnosti i razlika među vrstama kako bi se steklo saznanje o evolucionim odnosa. Uporedna metoda se takođe može koristiti i za upoređivanje savremenih životinjskih vrsta sa drevnim vrstama, se odnosi na naučno proučavanje ponašanja i mentalnih procesa životinja koje nisu ljudi, posebno jer se one odnose na filogenetsku istoriju, adaptivni značaj i razvoj ponašanja. Istraživanja u ovoj oblasti bave se mnogim različitim pitanjima, koriste mnoge različite metode i istražuju ponašanje mnogih različitih vrsta, od insekata do primata.[1][2]
Međutim, neki istraživači smatraju da direktna upoređivanje ne bi trebalo da budu jedini fokus uporedne psihologije i da je intenzivno usredsređivanje na jedan organizam radi razumevanja njegovog ponašanja isto tako poželjno; ako ne i značajnije. Donald Devsburi je pregledao radove nekoliko psihologa i njihove definicije i zaključio da je cilj uporedne psihologije uspostavljanje principa opštosti fokusirajući se na približnu i na krajnju uzročnost.[3]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Naučnik iz 9. veka al-Jahiz napisao je radove o društvenoj organizaciji i metodama komunikacije životinja poput mrava.[4]
Arapski pisac iz 11. veka Ibn al-Haitham (Alhazen) napisao je Traktat o uticaju melodija na duše životinja, ranu raspravu koja se bavi efektima muzike na životinje. U raspravi on demonstrira kako bi se tempo kamile mogao ubrzati ili usporiti uz upotrebu muzike, i pokazuje druge primere kako muzika može uticati na ponašanje životinja, eksperimentišući sa konjima, pticama i gmizavcima. Sve do 19. veka, većina naučnika u zapadnom svetu nastavila je da veruje da je muzika izrazito ljudska pojava, ali su eksperimenti potvrdili stav Ibn al-Haithama da muzika zaista ima uticaj na životinje.[5]
Čarls Darvin je bio centralna ličnost u razvoju komparativne psihologije; jer se smatrao da bi u psihologiji trebalo koristiti termine "pre-" i "post-Darvinova" učenja jer su njegovi doprinosi bili toliko uticajni. Darvinova izučavanja dovela su do teorije o nekoliko hipoteza, a jedna je da se faktori koji izdvajaju ljude, od drugih živih bića su više mentalne, moralne i duhovne sposobnosti, koje se mogu objasniti evolucionim principima.
Pierre Flourens, student Čarlsa Darvina i Georgea Romana, postao je prvi istraživač koji je koristio termin uporedna psihologija u svojoj knjizi Komparativna psihologija (Psychologie Comparée), objavljenoj 1864. godine
Dve decenije kasnije (1882) Romanes je objavio knjigu Animal Intelligence u kojoj je predložio nauku i sistem upoređenja životinjskog i ljudskog ponašanje. Drugi važni uporedni mislioci bili su C. Lloyd Morgan i Konrad Lorenz.
Na dalji razvoj uporedne psihologije takođe su uticali mnogi psiholozi, uključujući Ivana Pavlova[6] i Edvarda Torndikea, kao i bihevioristi, uključujući Džona B.
Opšte informacije[uredi | uredi izvor]
Pitanje sa kojim su se suočili uporedni psiholozi je relativna inteligencija različitih vrsta životinja. Zaista, neki rani pokušaji istinske uporedne psihologije uključivali su procenu koliko bi životinje različitih vrsta mogle naučiti različite zadatke. Ovi pokušaji su propali; retrospektivno se može videti da nisu bili dovoljno sofisticirani, bilo u analizi zahteva različitih zadataka, bilo u izboru vrsta za upoređivanje.[1] Međutim, definicija „inteligencije“ u uporednoj psihologiji duboko je pogođena antropomorfizmom; eksperimenti usredsređeni na jednostavne zadatke, složene probleme, preokretanje učenja, skupove učenja i odloženu izmenu bili su mučeni praktičnim i teorijskim problemima.[1]
U literaturi se „inteligencija“ definiše kao ono što je najbliže ljudskim performansama i zanemaruje ponašanja za koja ljudi obično nisu sposobni (npr eholokacija).[7] Konkretno, uporedni istraživači nailaze na probleme povezane sa individualnim razlikama, razlikama u motivaciji, razlikama u jačanju, razlikama u senzornim funkcijama, razlikama u motoričkim kapacitetima i pripremljenošću za vrstu (jer su neke vrste evoluirale da bi stekle neka ponašanja brže od drugih ponašanja).[1]
Upotreba komparativnog pristupa ponašanju omogućava procenu ciljnog ponašanja iz četiri različite, komplementarne perspektive, koje je razvio Nikolas Tinbergen.[8]
- Prvo, neko se može zapitati koliko je sveprisutno ponašanje među vrstama (koliko je uobičajeno ponašanje među životinjskim vrstama)?.
- Drugo, neko se može zapitati kako ponašanje doprinosi doživotnom reproduktivnom uspehu pojedinaca koji pokazuju ponašanje (da li ponašanje dovodi do toga da životinje rađaju više potomaka od životinja koje ne pokazuju određeno ponašanje)? Teorije koje se bave konačnim uzrocima ponašanja zasnovane su na odgovorima na ova dva pitanja.
- Treće, koji su mehanizmi uključeni u ponašanje (koje su fiziološke, bihevioralne i komponente okruženja neophodne i dovoljne za stvaranje ponašanja)?
- Četvrto, istraživač se može zapitati o razvoju ponašanja kod pojedinca (koja sazrevanja, učenje, društvena iskustva mora proći pojedinac da bi pokazao svoje ponašanje)?
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Dewsbury, D. (1978). Comparative Animal Behavior. McGraw-Hill Book Company. New York, NY.
- ^ a b Papini, M.R. (2003). Comparative Psychology. In Handbook of Research Methods in Experimental Psychology. Ed. Stephen F. Davis. Blackwell. Malden, MA.
- ^ Dewsbury, D. (1984). Comparative Psychology in the Twentieth Century. Hutchinson Ross Publishing Company. Stroudsburg, PA.
- ^ Haque, Amber (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357—377. S2CID 38740431. doi:10.1007/s10943-004-4302-z.
- ^ Plott, C. (2000). Global History of Philosophy: The Period of Scholasticism. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-0551-8.
- ^ John Powell, Derek W. Blakeley, Tessa Powell (eds.), Biographical Dictionary of Literary Influences: The Nineteenth Century, 1800–1914, Greenwood Publishing Group, 2001, "Pavlov, Ivan Petrovich (1849–1936)."
- ^ Wynne, C. D. L. (1978). Animal Cognition: The Mental Lives of Animals. Palgrave. New York, NY
- ^ Zetterström, R. The Nobel Prize for the introduction of ethology, or animal behaviour, as a new research field: possible implications for child
Literatura[uredi | uredi izvor]
- John Alcock (2013). Animal behavior. An evolutionary approach (10th izd.). Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893966-4.
- Charles Darwin (2000). Julius Victor Carus; Ulrich Enderwitz, ur. Der Ausdruck der Gemütsbewegungen bei dem Menschen und den Tieren. Kritische Edition, Einleitung, Nachwort und Kommentar von Paul Ekman. (1st izd.). Frankfurt am Main: Eichborn Verlag. ISBN 3-8218-4188-5.
- Irenäus Eibl-Eibesfeldt: Grundriss der vergleichenden Verhaltensforschung. Ethologie. Piper Verlag, München 1967 (8. Aufl. 1999).
- Irenäus Eibl-Eibesfeldt: Die Biologie des menschlichen Verhaltens. Grundriss der Humanethologie. Piper Verlag, München 1984 (5. Aufl. 2004).
- Rolf Gattermann (eds.): Wörterbuch zur Verhaltensbiologie der Tiere und des Menschen. Elsevier, 2006 (2. Auflage). ISBN 978-3-827-41703-9.
- Margaret Gruter: Die Bedeutung der Verhaltensforschung für die Rechtswissenschaft. Duncker & Humblot, Berlin 1976.
- Klaus Immelmann (eds.): Grzimeks Tierleben. Sonderband „Verhaltensforschung“. Kindler Verlag, Zürich 1974.
- Ilse Jahn und Ulrich Sucker: Die Herausbildung der Verhaltensbiologie. In: Ilse Jahn (eds.): Geschichte der Biologie. 2., korrigierte Ausgabe der 3. Auflage. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg und Berlin. 2002. ISBN 3-8274-1023-1. str. 580–600..
- Peter M. Kappeler (2020). Verhaltensbiologie. Springer. ISBN 978-3662605455..
- Konrad Lorenz: Vergleichende Verhaltensforschung. Grundlagen der Ethologie. Springer, Wien / New York. 1978. ISBN 978-3-7091-3098-8..
- David McFarland: Biologie des Verhaltens. Evolution, Physiologie, Psychobiologie. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg 1999 (2. überarb. Auflage). ISBN 978-3-8274-0925-6.
- Aubrey Manning, Marian Stamp Dawkins: An Introduction to Animal Behaviour. Cambridge University Press, 1998 (6. Auflage 2912). ISBN 978-0-521-16514-3.
- Frank-Hermann Schmidt: Verhaltensforschung und Recht. Duncker & Humblot, Berlin. 1982. ISBN 978-3-428-05099-4..
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Animal Psychology (jezik: engleski)
