Frančesko Algaroti

Frančesko Algaroti
Potret Frančeska Algarotija, pastel na pergamentu Žan-Etjena Liotara (Amsterdam)
Datum rođenja	(1712-12-11)11. decembar 1712.
Mesto rođenja	Venecija, Mletačka republika
Datum smrti	3. maj 1764.(1764-05-03) (51 god.)
Mesto smrti	Piza, Veliko vojvodstvo Toskana
Zanimanje	pisac
Značajni radovi	Njutnovizam za dame

Grof Frančesko Algaroti (Venecija, 11. decembar 1712 — Piza, 3. maj 1764) je bio italijanski pisac, esejista i kolekcionar umetnosti, filozof, pesnik. Prosvetiteljski duh, anglofil, učenjak sa znanjem u rasponu od njutnovizma preko arhitekture, do muzike, bio je prijatelj najvećih ličnosti tog vremena: Voltera, Žan-Batista Bojea d'Aržensa, Pjera Luja Moroa de Mopertua, Žilijena Ofrea de La Metrija. . Među njegovim dopisnicima bili su lord Česterfild, Tomas Grej, Džordž Litelton, Tomas Holis, Metastazio, Benedikt XIV, Hajnrih fon Bril, Fridrih II Pruski.

Biografija

Rođen je u Veneciji, u imućnoj trgovačkoj porodici.

Školovanje

Nakon prvog perioda studija u Rimu, gde je mogao da studira pod vođstvom Lodolija, nastavio je studije u Bolonji, gde se bavio različitim naučnim disciplinama, posebno astronomijom pod vođstvom Eustakia Manfredija i Frančeska Marije Zanoti. Preselio se u Firencu da bi završio svoje učenje književnosti.

Period u Francuskoj

Godine 1735, sa 23 godine, počeo je da putuje po Evropi, stigavši do Pariza, grada u kom je upoznao nekoliko uticajnih ličnosti.

Njima je bio u stanju da predstavi svoj sopstveni Njutnovizam za dame, malo delo briljantne naučne diseminacije inspirisano delom francuskog pisca Bernarda le Bovera de Fontenela. Delo je prvo cenio, a potom i ocrnjivao Volter, koji je iz dela svog „Draga labuda Padovanskog" – kako ga je nekada nazivao – izvukao neke teme koje su bile i inspiracija Elementima Njutnove filozofije kojoj se posvetio u iste godine Emili du Šatelet, pratilac francuskog filozofa. Volter i Algaroti su se lično sreli u Cireju, zamku u koji su se M.me du Šatelet i Volter preselili.

Period u Engleskoj

Nakon perioda provedenog u Francuskoj, Algaroti je otišao u Englesku, da bi neko vreme ostao u Londonu, gde je dočekan u Kraljevskom društvu, prestižnoj naučnoj akademiji. U pratnji Volterovog izlaganja kako bi mogao da istraži knjigu, Algaroti je uveden u krug jedne od najuticajnijih plemkinja u Velikoj Britaniji, Meri Vortli Montagu. Plemkinja se zaljubila u mladog učenjaka koji joj je laskao; za nju i za sjajne bašte njegove rezidencije u Tvikenhamu, bio je inspirisan likom markize u Njutnovstvu. Vrativši se u Italiju 1737. godine, Algaroti je mogao da se posveti objavljivanju njutnovizma i odmah potom je otišao. Nakon kratkog povratka u London, u kojem je video da je Ledi Meri sve odlučnija da ga osvoji, toliko da organizuje njen odlazak u Italiju, žudeći za zajedničkim životom u Veneciji , Algaroti je posetio neke oblasti Rusije ( zaustavljajući se posebno u Sankt Peterburgu) i Pruske. U međuvremenu, u Napulju je objavljeno drugo izdanje (1739) njutnovizma za dame, praćeno stihovima hvale Voltera i same Meri Montagu.

De Tipaldo u svojim biografijama slavnih Italijana kaže: „Kada je Federiko otišao u Kenigsberg da bude krunisan 1740. godine, Algaroti se našao usred aplauza i likovanja te moćne i hrabre nacije pomešane i zbunjene principima kraljevske porodice, i stajao sa kraljem, razbacujući novčiće sa likom Fridriha po potčinjenom narodu.U tom trenutku ovaj mu je, kao i njegovom bratu Bonomu i potomcima porodice Algaroti, dodelio titulu grofa, manje sujetna kada je nagrada za znanje, a od 1747. postavio ga je svojim komornikom i vitezom reda za zasluge, dok je bio na dvoru u Drezdenu sa titulom intimnog ratnog savetnika.dvadeset pet godina ni prijateljstvo, ni poštovanje kralja, ni zahvalnost, odanost i iskrena naklonost dvorjana su prestali, niti su ikada pretrpeli bilo kakvu promenu." Prema De Tipaldu, prijateljstvo između njih dvoje proširilo se i na najintimniju sferu; on u stvari kaže: „... želeo ga je ne samo kao pratioca učenja i putovanja, već i svojih najtajnijih zadovoljstava, budući da je bio sa dvora u Potsdamu, sad je napravio Peripatus, a sada ga je preobratio. u hram Gnidov“ – što znači: u hram Venere.

Proveo je više od jedne decenije na kraljevom dvoru, da bi se vratio u svoju rodnu zemlju 1753. Takođe je koristio svoj uticaj u korist filozofskih „protivnika“ kao što je Gregorio Bresani .

Bolest i smrt

Algarotijeva grobnica u Kamposantu u Pizi. Rad Đovanija Antonija Sajbeja.

Ostatak života proveo je između Venecije i Bolonje da bi se zaustavio u Pizi, gde je umro u pedeset i trećoj godini pripremajući objavljivanje svih svojih dela, uključujući Pisma o Rusiji i Kiterski kongres, roman posvećen galantnosti. kostime.i ljubavni ponovo posećen prema onome što je primećeno u raznim zemljama u kojima je boravio.

Bolestan od tuberkuloze, u Pizi sa svojim voljenim prijateljem Maurom Antoniom Tesijem, zvanim "Maurino", pripremao se za smrt; kao epitaf, Algarot je želeo,sed non omnis . Zlobno, opat Galijani je primetio da je ovo epitaf više ukaljanog kantora nego učenog čoveka.

Sahranjen je na groblju u Pizi, u spomeniku koji su projektovali proslavljeni arhitekta Karlo Bjankoni i sam "Maurino" Tesi u arheološkom stilu, koji je u mermer preveo tada čuveni opat Đovani Antonio Kibei iz Karare. Natpis je ono što mu je kralj Pruske izdiktirao: „Algarotto Ovidii aemulo, Neutoni discipulo, Federicus rex“, samo što su kasnije rex promenili u magnus. De Tipaldo komentariše: „On je sam pripremio, u društvu Maurina, dizajn groba i epitafa, ne iz ponosa, već vođen svetom ljubavlju prema likovnoj umetnosti, koja čak ni pred licem smrti nije se mogla stišati u njegovim grudima."

Ličnost i kulturni uticaj

Njutnovizam za dame, 1737.

Otvoren za napredak i racionalno znanje, stručnjak za umetnost (davao je sve od sebe kao Paladijev zagovornik), bio je – u pogledu nauke – veliki zagovornik teorija Isaka Njutna (na čiji račun je napisao jednu od svojih najpoznatijih eseji, Njutnovizam za dame, objavljeni 1737).

Smatra se nekom vrstom venecijanskog Sokrata i da bi se shvatio njegov stas kao istaknuti naučnik sa beskrajnom žeđom za znanjem i širenjem, dovoljno je staviti se ispred njegovog bezbrojnog polja interesovanja. Pored svoje istaknute uloge u književnom prosvetiteljstvu, bio je i diplomata i lovac na umetnost. Posebno je putovao tražeći umetnička dela u ime Avgusta III Saksonskog. Poznato je da je upravo Algaroti kupio Liotarovo remek-delo u Veneciji 1741. godine, pastel La ciokolataia, koji je kasnije postao jedan od bisera Drezdenske galerije.

Lep čovek, sa aristokratskim orlovskim nosem (postoji njegov pastelni portret u Rijksmuseumu u Amsterdamu, takođe od Liotarda, koji je reprodukovan u incipitu ovog zapisa), Algaroti u Eseju iznad Oracija nikada nije propustio priliku da ističu da je potonji bio ambidekstrovan, i toliko je hvalio prednosti ovog aranžmana, da ima onih koji pretpostavljaju da ga je delio sa pesnikom. Morao je pisati o svemu, obraćajući se - uz posebnu pažnju naučnika - gotovo svim aspektima ljudskog znanja.

Odabrana dela

• Njutnovizam za dame, Napulj, 1737.
• Kongres u Ćiteri, Pariz, 1768.