Centar za antiratnu akciju
Centar za antiratnu akciju je bila je prva antiratna organizacija osnovana u Beogradu u trenutku raspada Jugoslavije.[1] Centar je kao udruženje građana osnovan 15. jula 1991.[2] U njegovom osnivanju učestvovale su nestranačke i nevladine organizacije koje su se do tada bavile ljudskim pravima i koje su želele da iskažu svoje opredeljenje za mirno rešenje jugoslovenske krize. Osnivači Centra bili su Stojan Cerović, Vesna Pešić, Lina Vušković, Zorica Trifunović, Sonja Liht, Nebojša Popov, Dejan Janča, Tanja Petovar, Nedeljka Radosavljević, Sonja Biserko. Prvi predsednik bio je Stojan Cerović.
Ciljevi centra[uredi | uredi izvor]
Ubrzo po osnivanju, Centar je razvio dve osnovne vrste delatnosti: 1) pružanje pravne pomoći građanima koji ne žele da idu u rat i koji se pozivaju na prigovor savesti (Savetovalište Centra) i 2) održavanje javnih manifestacija koje propagiraju mir, nenasilno rešenje sukoba i apeluju na državne organe odgovorne za rat. Takođe, Centar se odmah po osnovanju obavezao na praćenje primene međunardonog humanitarnog prava u oružanim sukobima u Jugoslaviji (u skladu sa Ženevskim konvencijama i protokolima).[3]
Pored toga, Centar je aktivno učestvovao i u organizovanju antiratnih demonstracija i koncerata za mir, bavio se beleženjem i pozivima za rešavanje i davanje pravne pomoći u slučajevima etnički motivisanih krivičnih dela, skupljao informacije o ratnohuškačkim medijima i upozoravao na kršenja normi međunarodnog prava.[4]
U osnivačkoj publikaciji, bilo je navedeno da je Centar predstavljao “začetak mirovnog pokreta u području u kojem pacifizam nikada nije imao značajnijeg uticaja i u kojem nije razvijana kultura miroljubivog opštenja i rešavanja sukoba”.[3] Takođe, u programskom dokumentu jasno su bili navedeni i ciljevi rada Centra: “Centar svoje aktivnosti razvija oko kratkoročnih i dugoročnih zadataka. Prvi se odnose na neposredne antiratne i mirovne akcije, a drugi na utemeljenje civilnog društva i vrednosti o poštovanju ljudskih života, individualnih i manjinskih prava, te demokratskih institucija”.[3]
Centar je bio ne samo antiratno profilisana organizacija u datim okolnostima, već je u sklopu svog delovanja zagovarao snažan antimilitaristički stav, što je bilo nedvosmsileno navedeno u osnivačkom dokumentu: “Naši trajni i najvažniji ciljevi su: demilitarizacija Balkanskog poluostrva, njegov ekonomski i demokratski razvoj, miran suživot svih njegovih naroda.”[3]
Aktivnosti.[uredi | uredi izvor]
Centar je aktivno delovao tokom celog ratnog perioda i učestvovao je u organizovanju i podržavanju nebrojeno mnogo antiratnih akcija, kako u Beogradu tako i šire, od kojih su najpoznatije Pregovori umesto rata, Hod mira oko skupštine Jugoslavije 25. jula 1991; od oktobra 1991. godine do januara 1992. godine, svake sedmice održavani su antiratni skupovi u pozorištu „Duško Radović”, pod skupnim nazivom „Beogradski antiratni maraton”. Na tim skupovima govorili su novinari, filozofi, sociolozi, književnici, istoričari, glumci, arhitekte i predstavnici antiratnih grupa iz Ade, Sente, Temerina, Novog Sada, Zrenjanina, Pančeva i drugih gradova Srbije („Prekinimo mržnju da prestane rat” – solidarnost građana Beograda sa građanima Dubrovnika, 5. oktobar 1991; ”Sveće za sve poginule u ratu”, decembar 1991).[5] CAA je učestvovao i u akcijama Crni flor, Paljenje sveća, Poslednje zvono i dr. [6] Pored beogradskog Centra, postojala je i važna lokalna zajednica u Adi (Centar za antiratnu akciju Ada).
Jedna od prvih aktivistkinja koja se uključila u rad Centra bila je Staša Zajović. Ona o svom iskustvu beleži: ”Aktivnost u Centru za antiratnu akciju bila je logičan nastavak mog antimilitarističkog opredeljenja. U Centru su uglavnom radile žene, pa mi se učinilo kao da se zalaganje za mir tiče samo jednog pola, kao da je to deo naše tradicionalne ženske uloge – brige o drugima, tešenje, skrivanje, pružanje podrške. To je nevidljiv, skriveni, nepriznati ženski rad. Kao feministkinja znam da je to samo produžetak kućnog rada, da ima terapeutsko djelovanje, ali ne transformativni karakter. U meni se počelo kuvati neko nezadovoljstvo, a inače sam sa svim muškarcima iz Centra imala jako dobar odnos.”[4] Po izlasku iz CAA, Staša Zajović je osnovala Žene u crnom.
S druge strane, beogradski Centar za antiratnu akciju karakterisale ideološke, profesionalne i lične podele koje su uticale i na relativno brzu fragmentaciju antiratnih aktivnosti.[4] Centar za antiratnu akciju je predstavljao „amalgam“ ljudi različitih ideoloških opredeljenja, što je uticalo na razmimoilaženje po pitanju uzroka i prirode raspada Jugoslavije. Glavna tačka razdora je bio pokušaj jedne grupe aktivista da podjednak deo odgovornosti pripišu svim političkim elitama po jugoslovenskim republikama, dok su drugu grupu činili oni koji nisu želeli da se na taj način relativizuje odgovornost Miloševićevog režima.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Bilić, Bojan (2015). Borile smo se za vazduh. Zagreb. str. 115.
- ^ „Osnivanje CAA” (PDF). Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ a b v g „CAA-Kratak istorijat” (PDF). Pristupljeno 18. 12. 2022.
- ^ a b v g „Između multipikacije i fragmentacije: širenje antiratnih inicijativa u Srbiji i Hrvatskoj 1990-ih godina”. Polemos 15 (2012.) 2: 33-52. 15 (2012.) 2: 33—52.
- ^ Rat u Srbiji (1991-2001): jeste se desio. Beograd. 2020. str. 103.
- ^ „Arhiva CAA”. Pristupljeno 18. 12. 2022.