Јанко Секирник

С Википедије, слободне енциклопедије
јанко секирник
Јанко Секирник Симон
Лични подаци
Датум рођења(1921-05-18)18. мај 1921.
Место рођењаСвета Катарина, код Рогашке Слатине, Краљевина СХС
Датум смрти14. мај 1996.(1996-05-14) (75 год.)
Место смртиГолник, код Крања, Словенија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ одавгуста 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1941—1980.
Чингенерал-пуковник
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден братства и јединства са златним венцем
Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Јанко Секирник Симон (Света Катарина, код Рогашке Слатине, 18. мај 1921 — Голник, код Крања, 14. мај 1996) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 18. маја 1921. у селу Света Катарина (данас Каменце), код Рогашке Слатине. Потицао је из земљорадничке породице. Након завршене основне школе, учио је димничарски занат и похађао Стручну школу у Љубљани. После завршене школе и заната, одмах се запослио и укључио у револуционарни раднички покрет. Брзо се истакао као пропагатор револуционарних идеја међу друговима и омладином. Самостално је радио на свом личном образовању, читајући социјалну белетристику и марксистичку литературу. У току Шпанског грађанског рата, средином 1930-их, учествовао је у популарисању Шпанске републике и свестрано се залагао за помоћ шпанским добровољцима. Активно је учествовао у прикупљању прилога, растурању летака и пропагирању политике тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Непосредно пред напад Сила осовина на Југославију, априла 1941. године, као добровољац је ступио у Југословенску војску и учествовао у краткотрајном Априлском рату. Након капитулације и окупације земље, вратио се кући, где се убрзо прикључио Народноослободилачком покрету (НОП). Јула 1941. учествовао је у Љубљани у неколико диверзантских акција против италијанског окупатора, а крајем истог месеца је ступио у партизане. Као поверљивом и сналажљивом омладинцу, поверена му је дужност курира за одржавање везе између Главног штаба НОП одреда Словеније, који се налазио у окупираној Љубљани и партизанских јединица које су се стварале и изводиле акције на подручју љубљанске покрајине. Због успешно обављених задатака, на вршењу курирске дужности, августа 1941. примљен је у чланство Комунистичке партије Словеније (КПС), која се налазила у саставу Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Током обављања курирских послова у току првих месеци Народноослободилачке борбе у Словенији, два пута је био ухапшен, али је захваљујући сналажљивости успевао да се извуче.[1]

Децембра 1941. постао је командир вода, а ускоро и командир чете у Штајерском партизанском батаљону. У току зиме 1941/42, са својом четом водио је тешке борбе у врло неповољним условима. Приликом покушаја форсирања Саве, маја 1942, иако рањен, наставио је борбу и успешно извршио задатак јединице, због чега је био похваљен од Главног штаба НОП одреда Словеније. Као искусном борцу и старешини, јуна 1942. поверена му је дужност команданта батаљона, с којим је водио успешне борбе у Долењској, Нотрањској, Горењској и Штајерској. Са дужности команданта батаљона пребачен је на дужност оперативног официра Прве оперативне зоне Словеније, а половином 1943. примио је дужност команданта Прве штајерске бригаде. Маја 1944. преузео је дужност команданта 14. словеначке дивизије, с којом је изводио успешне подухвате у Штајерској и Савињској долини.[1]

У току Народноослободилачког рата истицао се смелим и успешним извођењем заседа, препада, изненадних напада, али и успешним извлачењем из опасних ситуација. Био је три пута рањаван. На предлог руководства НОП Словеније, крајем 1944, као талентовани партизански командант, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. завршио Вишу војну академију „Ворошилов”.[1]

Након повратка са школовања из Совјетског Савеза, започео је професионалну војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА), где је обављао дужности — команданта дивизије, начелника Штаба и команданта Војног подручја, начелника Штаба армије и заменика Начелника Генералштаба ЈНА. Године 1953. завршио је Вишу војну академију ЈНА, а 1961. Ратну школу ЈНА. У чин генерал-пуковника ЈНА унапређен је 22. децембра 1974, а пензионисан је 1980. године.[2][3][1]

Умро је 14. маја 1996. у Голнику, код Крања.[4]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и три Ордена за храброст.[5] Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Narodni heroji 2 1982, стр. 190.
  2. ^ Ko je ko 1970, стр. 931.
  3. ^ Vojna enciklopedija 8 1974, стр. 498.
  4. ^ „Sekirnik, Janko”. slovenska-biografija.si. n.d. 
  5. ^ Ko je ko 1957, стр. 631.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јанко_Секирник&oldid=27677829”