Јелена Скерлић Ћоровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Скерлић Ћоровић
Датум рођења(1887-10-16)16. октобар 1887.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти16. фебруар 1960.(1960-02-16) (72 год.)
Место смртиБеоград, Социјалистичка Федеративна Република Југославија
ОбразовањеВиша женска школа у Београду
Занимањепреводилац, наставник и књижевни критичар

Јелена Скерлић Ћоровић (Београд, 16. октобар 1887 — Београд, 16. фебруар 1960) била је српска наставница, преводилац и књижевна критичарка[1].

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 1887. године у Београду у занатској породици, од мајке Персиде и оца Милоша. Њен брат је био Јован Скерлић, књижевник и критичар, сестра Јованка Скерлић. Јеленина мајка Персида Скерлић (преминула 1893) била је предана деци и породици, имала велики утицај на њих и желела да јој се сва деца школују.

Јелена је завршила Вишу женску школу у Београду 1907. године[2]. Након тога, дипломирала је 1907. године, као вандредни студент на Катедри за француски језик на Универзитету у Београду и почела да ради као наставница француског језика у приватној школи у Смедереву[2].

Током студирања, упознала је Владимира Ћоровића историчара, академика, професора и ректора Универзитета у Београду. Венчали су се 1910. године и имали две ћерке, Милицу и Мирјану.

Ћоровићи су често мењали место пребивалишта, живели су у Сарајеву (1910. — 1914, Јајцу и Бањалуци (1914–1917), Загребу (1917–1919), у Дубровнику и Мостару.
Након мењања великог броја пребивалишта, 1919. године враћају се у Београд, где Владимир Ћоровић добија посао као професор на Филозофском факултету.

Док је њен супруг радио као професор на Филозофском факултету, Ћоровићева је радила као професорка гимназије, у периоду од 1920 — 1922. године. Свој стан преуредила је у салон, где се сваког уторка окупљала елита међуратног периода[1].

Образовање и рад[уреди | уреди извор]

Након завршетка Више женске школу у Београду и дипломирања на Универзитету у Београду, Ћоровићева је радила као наставница француског језика, бавила се превођењем са француског и енглеског на српски језик.
Са француског језика, највише је преводила романе и приповетке, као и дела Жила Верна, Анатола Франса, Фјодора Достојевског и многих других. Преводе је објављивала у многим књижевним часописима и новинама као што су : Српски књижевни гласник, Народ, Мисли, Књижевни југ, Политика и многим другим. Као изврстан преводилац, обогатила је српску преводну књижевност многим делима.

Ћоровићева је пред крај живота радила и на мемоарским записима, где је оставила вредна сведочанства о њеном супругу Владимиру Ћоровићу, брату Јовану Скерлићу, Исидори Секулић, Десанки Максимовић, Браниславу Нушићу, Николи Пашићу и о многим другим знаменитим људима[3]. На усавршавању француског језика, била је у више наврата у Паризу, а усавршавала се и у Лозани[1].

Преминула је 16. фебруара 1960. године у свом дому у Београду.

Преводи[уреди | уреди извор]

Јелена Скерлић као беба са родитељима, братом Јованом и сестром Јованком

Током своје каријере преводилаца, Ћосовићева је превела велики број књижевних дела[3] :

  • Мечкари (1905)
  • Мала Рока (1909)
  • У породици (1910)
  • Историја мојих књига. Нума Руместан (1912)
  • Господин Паран (1912)
  • Ограничавање поља и постанак својине (из „Острва Пингвина“) (1913)
  • Заштитник (1914)
  • Максиме и мисли (1914)
  • Наше срце (1917)
  • Себастијан Роч (1919)
  • Из морнарског живота: приче (1920)
  • Епикуров врт (1920)
  • Живот Исусов (1921)
  • Мршава мачка (1921)
  • Будизам (1921)
  • Дулчинеа. На маргиналијама Дон Кихота (1923)
  • Одломци из дневника Г-ђе Клелије Епонине Дипон (1795-179...). На маргиналијама прокламације ђенерала Бонапарте (1923)
  • Прва помисао. На маргиналији Зенд-Авесте (1923)
  • Освета (1923)
  • Приповетке, прва књига (1930)
  • Рубаиати (1932)
  • Новеле (1933)
  • Наше срце. Пјер и Жан (1933)
  • Последњи разговори са Анатолом Франсом (1992)

Приче и чланци[уреди | уреди извор]

  • Једна персиска песма и једна босанска севдалинка (1938)
  • Породична писма Ј. Скерлића (1964)
  • О Скерлићевим родитељима: неке моје успомене из детињства и младости (1964)
  • Сећање на Милована Глишића (1997)
  • Богдан и Павле Поповић (1998)
  • Књига једне жене војника (јануар 1928)

Године 2014, под издавачком кућом Академска књига изашла је монографија Живот међу људима, Јелене Скерлић Ћоровић[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Ona je okupljala intelektualnu elitu”. Вечерње Новости. Приступљено 12. 2. 2016. 
  2. ^ а б „Sve je ograničeno sem duha i mašte”. Вечерње Новости. Приступљено 14. 12. 2014. 
  3. ^ а б „Јелена Скерлић Ћоровић - биографија”. knjizenstvo.etf.bg.ac.rs. Архивирано из оригинала 07. 11. 2017. г. 
  4. ^ „Јелена Скерлић Ћоровић - Живот међу људима”. knjizenstvo.etf.bg.ac.rs. Архивирано из оригинала 07. 11. 2017. г. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Српкиња: њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Добротворна задруга српкиња. 1913. стр. 48. 
  • Војновић, Станиша (2005). Српски књижевни гласник 1920-1941, Библиографија нове серије. Матица српска, Институт за књижевност и уметност. стр. 44, 102, 106, 111, 121. ISBN 978-86-7095-111-2. 
  • Станков, Љиљана: Женски покрет у Србији. Београд, Педагошки музеј, 2011.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелена_Скерлић_Ћоровић&oldid=26797230”