Пређи на садржај

Археолошки локалитет Илирско гробље у Буковачком пољу

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Археолошки локалитет Илирско гробље у Буковачком пољу на коме је током рекогносцирања 2003. године,откривена некропола, у којој је је констатовано девет земљаних хумки које су биле распоређене у два реда. На овом гробљу се инцинерација (сепулкрални обред спаљивање покојника),[а] примењивана као доминантан, понекад и једини, начин сахрањивања. Извођење овог ритуала и његова садржајност зависили су од епохе и културе погребних обичаја једне популације, као и од друштвеног положаја самог покојника.[1][2] Ова некропола припада позном бронзаном добу у оквиру кога је инцинерација примењивана као доминантан, понекад и једини, начин сахрањивања.[3]

Положај[уреди | уреди извор]

Некропола Илирско гробље откривена је током рекогносцирања 2003. године, у селу Буковац, 12 km југозападно од Мионице и 15 km источно од Ваљева.

Буковачко поље 12 km југозападно од Мионице на коме се налази Илирско гробље

Археолошка истраживања локалитета[уреди | уреди извор]

Некропола Илирско гробље откривена је током рекогносцирања 2003. године, када је констатовано девет земљаних хумки које су биле распоређене у два реда. Пречник ових хумки износио је између 12 и 20 m, док је њихова висинa била у распону од 0,5 до 2 m.[3] На површини хумки нађени су остаци фрагментованих керамичких урни као и ситни фрагменти нагорелих људских костију.[4]

Током 2004. године стручњаци Истраживачке станице Петница и Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву започели су археолошка ископавања некрополе Илирско гробље,[3] и до 2007. годином испитали укупно шест хумки, чиме је локалитет истражен у потпуности.[5][6][7][8]

На некрополама Подгорине и Доњег Подриња, којима припада и Илирско гробље, покојници су спаљивани директно на месту накнадно изграђене хумке, или пак на устринама. Остаци покојника су потом скупљани у урне, а у ситуацијама када исти нису могли бити у целини похрањени у урну, вишак је одлаган у додатне посуде које су стављане уз примарну урну.[9] Постоје и ситуације када је скелетни материјал просипан у јаму, поред или преко урне. Такав случај је забележен управо на Илирском гробљу, на хумкама 4 и 5.

Археолошки извештаји говоре и о присуству бронзаних предмета током инцинерације, о чему сведоче бронзани налази који су или спаљивани заједно са покојником, или су накнадно полагани уз урну након инцинерације.[9]

На територији Илирског гробља у Буковачком пољу сахрањене су 22 индиви- дуе. Идентификован је пол код шест покојника (3 мушког и 3 женског пола), док је старост утврђена код 16 индивидуа (10 одраслих особа, 5 особа дечијег узраста, и једно новорођенче). Скелетни остаци новорођенчета представљају куриозитет за српску, али и светску литературу. Од патолошких промена на костима, само код једне индивидуе су регистроване почетне дегенеративне промене пршљенских тела. У погребним обичајима нису коришћене животиње, будући да у скелетном материјалу њихови остаци нису идентификовани.[1]

Тела покојника у целини су излагана ватри, са меким ткивима, што говори у прилог већ наведеном закључку, да се са телима покојника пре спаљивања није манипулисало у смислу декарнације.[1]

Остаци спаљених индивидуа су пре полагања у урне механички уситњавани. То- ком појединих сахрана практиковано је спаљиване покојника заједно са накитом или предметима од бронзе. Већина покојника је спаљена на температурама изнад 800 °C. Није познато које је дрво коришћено током спаљивања, али је извесно да су спалишта прављена на отвореном простору, што је омогућило довољне количине кисеоника за подстицање горења и развијање овако високих температура.[1]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Термин кремација којим се данас означава спаљивање покојника није погодан због повезивања са друштвеним покретом за кремацију који је настао у Италији у 19. веку, а затим се пренео и у друге земље

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г А. Јановић и К. Ђукић Спаљени скелетни остаци са локалитета Илирско гробље у Буковачком пољу: резултати антрополошке анализе. Српско археолошко друштво, Београд Завод за заштиту споменика културе Ваљево, Ваљево, Београд, Ваљево 2013 стр. 113-124
  2. ^ Миладиновић-Радмиловић, Н. 2009. Прилог методологији антрополошке обраде спаљених коштаних остатака. Саопштења XLI: 7-23.
  3. ^ а б в Филиповић, В. 2008а Две хумке са Илирског гробља у Буковачком пољу. Архаика II: 37-45
  4. ^ Црнобрња, А. и Радивојевић, М. 2006. Археолошка карта Буковца и околине. Археолошки преглед 1 (2003): 71-77.
  5. ^ Filipović, V. and Starović, A. 2005. Excavations at a Bronze Age Mound Necropolis Site Illyrian Graveyard, Western Serbia. Antiquity Vol. 79, No. 304, June 2005.
  6. ^ Лазић, Ђ., Бакић, Д. и Софранић, А. 2005. Прелиминарни резултати археолошких ископавања бронзанодопске хумке на локалитету Илирско гробље – кампања 2004. Петничке свеске 57: 273-280
  7. ^ Филиповић, В. и Миљковић, М. 2007. Локалитет Илирско гробље у буковачком пољу, истраживања 2006. године. Гласник ДКС 31: 49-51.
  8. ^ Филиповић, В., Митровић, С. и Миљковић, М. 2008. Локалитет Илирско гробље у буковачком пољу, истраживања 2007. године. Гласник ДКС 32: 68-71.
  9. ^ а б Филиповић, В. 2008б Некрополе развијеног бронзаног доба Подгорине и Доњег Подриња – нова истраживања у северозападној Србији. Магистарска теза, Филозофски факултет, Универзитет у Београду

Литература[уреди | уреди извор]

  • Buikstra, J. and Ubelaker, D. (eds.) 1994. Standards for data collection from human skeletal remains. Arkansas Archaeological Survey Research Series No. 44.
  • van Vark, G.N. 1970. Some Statistical Procedures for the Investigation of Prehistoric Human Skeletal Material. Unpublished Ph.D. dissertation, Rijksuniversiteit de Groningen, Groningen.
  • Вранић, С. 2002. Белегиш. Београд.
  • Dokladal, M. 1962. Über die Möglichkeiten der Identifikation von Knochen aus Leichenbränden, Mitteilungen der Sektion Anthropologie 6: 15.
  • Işcan, M. and Loth, S.R. 1993. Casts of Age Phases from the Sternal End of the Rib for White Males and Females. Bellvue, CO.
  • Јановић, А. и Ђукић, К. у припреми, Антрополошки извештај за спаљене скелетне остатке са локалитета Стари Лудош, Ватин и Вршац Ат.
  • Лазић, Ђ., Бакић, Д. и Софранић, А. 2005. Прелиминарни резултати археолошких ископавања бронзанодопске хумке на локалитету Илирско гробље – кампања 2004. Петничке свеске 57: 273-280.
  • Maresh, M.M. 1970. Measurements from roentgenograms. In: Human Growth and Development,ed. R.W. McCammon. Springfield, IL, 157–200.
  • Meindl, R.S. and Lovejoy, C.O. 1985. Ectocranial suture closure: a revised method for the determination of skeletal age at death based on the lateral-anterior sutures. American Journal of Physical Anthropology 68: 57-66.
  • Миладиновић-Радмиловић, Н. 2009. Прилог методологији антрополошке обраде спаље-них коштаних остатака. Саопштења XLI: 7-23.
  • Shipman, P., Foster, G. and Schoeninger, M. 1984. Burnt Bones and Teeth: An Experimental
  • Study of Color, Morphology, Crystal Structure, and Shrinkage. Journal of Archaeological Science 11: 307-325.
  • Ubelaker, D.H. 1979. Human Skeletal Remains: Excavation, Analysis and Interpretation. Washington, DC
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Археолошки_локалитет_Илирско_гробље_у_Буковачком_пољу&oldid=26814091”