Википедија:Гласање/Предлог/Смернице за правовикипис/Текст предлога

Овде се наводе смернице како поштовати правопис. Под „правописом“ (са малим „п“) подразумевају се актуелни Правопис Матице српске из 1993. године и сви његови репринти и издања до данас, као и друга релевантна стручна литература из области лингвистике у којимља се могу наћи појашњења одређених језичких проблема који нису довољно или уопште обрађени у важећем Правопису.

Главне смернице

1. Ако Правопис (или друга овде наведена стручна литература, прва по хијерархијском реду где се може наћи референца о одређеном проблему) даје једнозначно правило – применити га без дискусије.
2. Ако постоји опција која је „боља од“ друге опције, применити „боље“ решење, направити преусмерење са „лошијег“, а у првој реченици навести и једну и другу опцију (у остатку текста само „бољу“).
3. Ако се дају две једнако добре опције, применити било коју, са оне друге направити преусмерење, поменути их обе у првој реченици; примена у остатку чланка треба да буде у складу са насловом. Дакле, или један или други облик, али који се облик изабере, тај облик треба доследно користити у целом тексту.
4. Ако је у питању страно лично име, поступити на следећи начин (датаљније у делу Транскрипција):
   • Чланак треба да носи транскрибован наслов, у складу са тачком 101а из важећег Правописа.
   • Направити преусмерење са оригиналног назива.
   • Ако се неки транскрибовани облик јавља и користи у свакодневном говору, а у стручној литератури није наведен као укорењен и као изузетак од транскрипционих правила, направити преусмерење са тог облика на правилну транскрипцију којом ће се и именовати чланак.
   • У првој реченици навести правилну транскрипцију, оригинално име, IPA и неправилну транскрипцију ако постоји.
   • на недавном примеру Инзбрука, то би било: Инзбрук (нем. Innsbruck, IPA: /ˈɪnsbrʊk/, неправилно Инсбрук).
5. Ако нека од ужих наука користи другачију терминологију, поменути у првом пасусу и направити преусмерење на ону која је по правопису.
6. Ако постоји сумња у усаглашеност неке тврдње са правописом, навести извор (укључујући страну или тачку); ако у правопсу нема конкретне речи навести по ком се правилу поступа.
7. Уредник који премешта постојећу страну, обавезан је да у опису измене као и на страни за разговор наведе извор по коме поступа (опет укључујући страну или тачку).

Хијерархија литературе по релевантности

Правопис

Уколико постоји неслагање у литератури поводом одређеног проблема, треба се водити следећим хијерархијским следом важности:

1. Правопис српског језика Матице српске би се користио за решавање свих правописних проблема у које спада и транскрипција изузимајући транскрипцију са енглеског за коју се користи методологија и радови Твртка Прћића.
2. Радови и методологија Твртка Прћића (уколико се ради о транскрипцији с енглеског)
3. Речник језичких недоумица Ивана Клајна (уколико решење није дато у прва два извора и уколико се ради о транскрипцији са енглеског. Ако се не ради о транскрипцији с енглеског, онда је РЈН на другом месту по важности)
4. Текстови српских лингвиста у часопису „Језик данас“ и у другим издањима Матице српске, Института за језик итд.
5. Граматике српског језика (видети под "Граматика")
6. Стручна литература: Књиге ,,Слово о језику" 1 и 2 Фекетеа, Чупића и Клајна, ,,Српски језик на крају века" групе аутора, текстови И. Клајна у Нину, књиге бањолучког лингвисте Милорада Телебака "Говоримо српски", "Уста нису штампарија" итд.
7. Уколико се одговор на неко питање не може наћи у наведеној литератури (што би било мало вероватно), користе се извори као што су ускостручна литература, атласи, енциклопедије итд.

Граматика

За граматичка питања, консултовати следеће граматике (нису поређане по важности):

1. Стевановић, М., Савремени српскохрватски језик (два тома), Научна књига, Београд
2. Станојчић, Ж., Поповић, Љ., Граматика српскога језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд

Правила при вршењу измена везаних за правопис

1. Редактор текста, када уради измену везану за транскрипцију, НИЈЕ дужан да тачно наводи аутора, назив дела, издавача и тачну страницу на којој се налази аргумент за измену уколико се као референца користи један од три првонаведена приручника са списка. Довољно је у опису измене додати Правилно или По Правопису или По Прћићу.
2. Уколико неко затражи референцу из стручне лингвистичке литературе вршилац измене дужан је да је наведе.
3. Аутор измене НИЈЕ дужан да објашњава шта је аутор књиге која се даје као референца хтео рећи у својој књизи или ЗАШТО је аутор референтне литературе одлучио да постави правила каква је поставио, већ је дужан само да да референцу, с обзиром да видовитост није честа особина међу људима уопште, према томе ни међу википедијанцима.
4. Администратори су дужни да у зачетку прекину сваку дискусију која задире у компетенције и стручност аутора Правописа, Прћића или Клајна. Уколико постоје докоњаци који желе да распредају о томе, дискусију би требало преместити на одговарајуће место, али свакако изван ГИП-а или странице за разговор чланка. Сама дискусија и закључци који би евентуално могли да буду донесени не би смели да имају никакав утицај на саму измену у смислу враћања измене или мењања исте. Уколико неко и даље није задовољан неком изменом или стручношћу или компетентношћу правописне литературе, може да се обрати ауторима тих уџбеника, Одбору за стандардизацију, Матици српској, Институту за језик или одређеном лингвисти лично.

Транскрипција

Правила транскрипције са одређених језика дата су у Правопису српскога језика Матице српске први пут издатом 1993. године. Ти језици су: албански, арапски, персијски, словенски језици уопштено, грчки (нови грчки и стари грчки), италијански, јапански, кинески, мађарски, немачки, пољски, португалки, румунски, руски, словачки, француски, холандски, чешки, и шпански. Такође у Правопису постоје правила и за енглески, међутим, та правила су недовољно јасна и неодређена и за трананскипцију са енглеског, узимају се правила које је поставио г. Твртко Прћић у своја два речника: Речник личних имена и Речник географских имена.

Решења Твртка Прћића, као боља од оних у Правопису, потврђује и Одбор за стандардизацију који у свој редовном званичном извештају (поводом напретка рада на новом Правопису) за његова решења наводи „да се ради о много бољем тексту од оног у Правопису“ што је постигнуто „уравнотеженим компромисом између фонолошког и графемског приступа“ (Списи Одбора за стандардизацију српског језика VIII, стр. 88).

Изузеци од правила транскрипције наведени су у стручној литератури. Ако се неко одређено име не налази у тој литератури (Правописни речник, Правопис, РМС, Прћићеви речници, и др.) онда се примењују правила транскрипције за одређени језик којем та реч/име припада.

Такође, треба додати да све струке које нису језичке, морају поштовати правила транскрипције дата у Правопису и сталој стручној литератури, и то се наводи у тачки 103а Правописа:

У прилагођеном писању имена најважнији је циљ постојаност облика свих важнијих имена, да би се поуздано знало како код нас гласе и да се без двоумица и домишљања могу тражити и налазити у азбучно обрађеним приручницима. Зато у овој материји нема места успостављању двојстава, нити се може ауторима школских и општих приручника признавати право да туђа имена уобличују према својим транскрипционим схватањима. Посебно је важно да сви уџбеници и приручници који обрађују географску грађу и све географске карте транскрибују имена сагласно правописним правилима. То треба да буде обавеза и других делатности које често уобличавају туђа имена -- у новинарству, у превођењу филмова, књига и др. У примени транскрипционих правила Институт за српски језик (САНУ, Београд), пружаће стручну помоћ онима који се за њу обрате.

Транскрипција са енглеског

Литература

1. Прћић, Т., Нови транскрипциони речник енглеских личних имена, Прометеј, Нови Сад, 1998.
2. Прћић, Т., Енглеско-српски речник географских имена, Змај, Нови Сад, 2004.

Смернице

1. Уколико неког имена нема у Прћићевим књигама, проналази се ИПА-запис у доле наведеним изворима и по том запису и по Прћићевим правилима транскрибује се наречено име
   • Longman Pronunciation Dictionary
   • Cambridge English Pronouncing Dictionary
   • Webster Comprehensive Dictionary
   • велик број онлајн енглеско-енглеских речника са ИПА-изговором (на пример: http://dictionary.reference.com; http://www.merriam-webster.com; http://www.wordreference.com; http://www.ldoceonline.com/dictionary; http://forvo.com/; http://inogolo.com/ ...)
2. У случају да није могуће пронаћи ИПА-запис неког имена, може се користити и спеловани изговор који се користи у интернет комуникацији (нпр. Lachey би било la-SHAY, а транскрибовало би се као Лашеј са нагласком на другом слогу)
3. У случају да се подаци о изговору не могу пронаћи у горенаведеним изворима, дозвољено је и коришћене аудио-записа (или аудио-видео записа) у којем нека особа изговара тражено име. При коришћењу овог извора треба бити изузетно опрезан будући да звучни утисак може лако преварити, поготово неувежбано уво.
4. Уколико пронађемо аудио или видео - запис у којем носилац неког имена или презима разговетно изговара то име или презиме и уколико се тај изговор не слаже са ИПА-записом или подацима из горенаведених извора, предност има изговор носиоца имена будући да је логично да носилац неког имена најбоље зна како се изговара његово име (примери: Бусеми, Панетијер, Болетери, Сегал итд.). Наравно, тачка 5. вреди само у случају личних имена.
   • У случају трговачких имена, узимати изговор представника одређене фирме (што укључује и добар део информатичких појмова). Нпр., ако имамо снимак некога из Мајкрософта или Гугла како представља свој нови програм за који ми нисмо сигурни како бисмо га транскрибовали. Представници фирме би требало да буду оригинални говорници енглеског.

Мерне јединице

Иако правопис допушта писање одређених мерних јединица и ћирилицом (м, км, кг, цм, и сл.), ради униформности, препоручује се да се све мерне јединице без изузетка пишу латиницом.