Микеле Морозини
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Додавање викивеза, пребацивање у перфекат. |
| Микеле Морозини | |
|---|---|
_-_Monument_to_doge_Michele_Morosini_-_Close-up.jpg) Гроб Микелеа Морозинија | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1308. |
| Место рођења | Венеција, Млетачка република |
| Датум смрти | 16. октобар 1382. (73/74 год.) |
| Место смрти | Венеција, Млетачка република |
| Гроб | Базилика сан Ђовани е Паоло |
| Породица | |
| Супружник | Кристина Кондрулмер
|
| Династија |  Династија Морозини |
| Млетачки дужд | |
| Период | јун - 16. октобар 1382. |
| Претходник |  Андреа Контарини |
| Наследник |  Антонио Веније |
Микеле Морозини (Млетачка република, 1308 — Венеција, 16. октобар 1382) је био 61. млетачки дужд од јуна 1382. године до 16. октобар исте године. Потицао је из Млетачке племићке породице, која је дала много дуждева. Микеле је био вешт трговац и дипломата.
Детињство и младост[уреди | уреди извор]
Микеле је каријеру започео као прокуратор Светог Марка. Био је Млетачки изасланик у Ђенови, за време рата за Кјођу (1379—1382). У том рату је пошто се обогатио трговином финансијски помагао Републици. Суделовао је на успешним мировним преговорима у Торину 8. августа 1381. године.
После рата Микеле је постао један од најбогатијих људи у Венецији и власник неколико кућа, које је купио за мало новца.[тражи се извор]
Владавина[уреди | уреди извор]
5. јуна 1382. године, умро је дужд Андреа Контарини. Иако је имао мање гласова Микеле је, још истог месеца, изабран за дужда. За време његове владавине наставио се рат са Ђеновом и Млечани су поново имали успеха. Микеле није имао ни времена да било шта друго уради, јер се заразио кугом и од ње умро 16. октобра 1382. године. Сахрањен је уз велику поворку у базилици Сан Ђовани е Паоло.
Последице Микелове смрти[уреди | уреди извор]
После Микелове смрти, околне италкијанске државице су искористиле нестабилност у Републици и опљачкале све млетачке поседе. Млечане је захватила куга и трговина је обустављена. Многе млетачке подесте, попут породица Градениго, Корнаро, Зен и Лоредан, су нападале Венецију да би се дочепали положаја дужда, али Венеција је упорно брањена. 21. октобра је одлучено да се то државно питање реши мирним путем и тада је Антонио Венијер, капетан Кандије, због своје ригидности и због тога што се истакао у рату за Кјођу, избран за дужда.[тражи се извор]
Породично стабло[уреди | уреди извор]
| 2. | ||||||||||||||||
| 1. Микеле Морозини | ||||||||||||||||
| 3. | ||||||||||||||||
Литература[уреди | уреди извор]
- Џон Норич (2009). История Венецианской республики: [пер. с англ.]. Москва: АСТ. ISBN 978-5-17-057153-6.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
