Мо Јен
| Мо Јен | |
|---|---|
 Мо Јен, 2008. | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Гуан Моје |
| Датум рођења | 17. април 1955. |
| Место рођења | Шандунг, Кина |
| Књижевни рад | |
| Период | од 1981. |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
Мо Јен (кин: 管谟业, право име Гуан Моје) кинески књижевник и професор. Добитник је Нобелове награде за књижевност 2012. године.[1] У образложењу Нобеловог комитета каже се да је „кроз спој фантастичног и стварног, историјске и друштвене перспективе Мо Јен створио свет који подсећа на онај из дела Фокнера и Маркеса, истовремено полазећи од традиције кинеске књижевности и усменог стваралаштва“.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у провинцији Шандунг на истоку Кине, 1955. године,[2] у породици сиромашног сељака. Са 11 година, кад је у Кини дошло до „културне револуције“, напустио је школу да би радио на селу, а са 18 година запослио се у фабрици памука. Године 1976, по укидању „културне револуције“, одлази да служи војни рок и објављује своје прве књижевне радове. Књижевну награду Часописа Кинеске ослободилачке војске добио је 1984. године и тада уписао Војну уметничку академију, када је узео псеудоним Мо Јен, који на кинеском значи „Не говори!“,[3] и који је, по пишчевим речима, усвојио у годинама револуционарног политичког диктата јер су га отац и мајка често упозоравали да у друштву не говори много, да је боље да прећути оно што мисли. Магистрирао је књижевност на Универзитету у Пекингу 1991.
Карактеристично је за овог данас најчитанијег кинеског писца да је оставио за собом више од 500.000 карактера у својим оригиналним рукописима на традиционалном кинеском папиру, користећи само мастило и четкицу за писање, будући да радије пише романе руком него користећи пинјин правопис који се употребљава и на компјутерима, јер он, по његовим речима, „ограничава пишчев речник“. Ширу славу стекао је већ својим првим романом из 1986, „Приче о црвеном сирку“.
Маја 2024. Мо Јен је боравио у Београду, са Пекиншким народним уметничким позориштем.[4] Театар је извео представу по његовој драми „Убица Ђинг Ке“.[5]
Одабрана дела[уреди | уреди извор]
- „Киша пада на пролећно вече“ (1981)
- „Приче о црвеном сирку“ (1986)
- „Баладе о белом луку“ (1988)
- „Велика недра и широка бедра“ (1996)
- „Република Вина“ (2000)
- „Смрт на сандаловом коцу“ (2001)
- „Уморан од живота и смрти“ (2006)
- „Промена“ (2010)
- „Жабе“ (2011)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Нобелова награда за књижевност Мо Јану („Политика“, 12. октобар 2012), Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Mo Jen, Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Мо Јану Нобел за књижевност (Б92, 11. октобар 2012), Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Tanjug (2024-05-17). „Nobelovac Mo Jen prvi put u Srbiji: Znam vašu zemlju kroz dela Andrića i Pavića”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-18.
- ^ „РТС :: Вест :: Нобеловац Mo Jeн први пут у Србији”. rts.rs. Приступљено 2024-05-18.
Литература[уреди | уреди извор]
- A Subversive Voice in China: The Fictional World of Mo Yan. Shelley W. Chan. (Cambria Press, 2011).
- Chinese Writers on Writing featuring Mo Yan. Ed. Arthur Sze. (Trinity University Press, 2010).
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Лагуна - Мо Јен: биографија (језик: српски)
- Роман Промена, Београд, „Лагуна“, 2013, прев. Никола Пајванчић (језик: српски)
- Роман Жабе, Београд, „Лагуна“, 2013, прев. с кинеског Ана М. Јовановић (језик: српски)
- Роман Приче о црвеном сирку, Београд, „Лагуна“, 2014 прев. с кинеског Мирјана Павловић (језик: српски)
- Роман Уморан од живота и смрти, Београд, „Лагуна“, 2014, прев. с кинеског Зоран Скробановић (језик: српски)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
