Портал:Босна и Херцеговина/Биографија архива
Биографија чланци [уреди извор]
01. недеља[уреди извор]
Ненад Јанковић, познатији као Неле Карајлић (рођен у Сарајеву 11. децембра 1962), је српски рок музичар, композитор, глумац, писац и некадашњи телевизијски режисер у Југославији.
Рођен је и живео је у Сарајеву. Током 1980-их година био је познат као певач групе „Забрањено пушење“ и глумац и писац у популарној телевизијској серији „Топ листа надреалиста“.
Августа 1992. године, услед избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини је избегао у Београд, где је с новом поставом наставио рад групе Но смокинг оркестра. Компоновао је музику за филм Емира Кустурице „Црна мачка бели мачор“ из 1998. године. Такође је компоновао, али и написао сценарио, режирао и глумио у серији „Сложна браћа“ 1995. Оснивач је покрета Новог примитивизма.
02. недеља[уреди извор]
Перо Ђукановић (Доња Кравица код Братунца, Срез сребренички, 12. јули 1892 — Београд, 20. јануар 1986) је био један од вођа српског устанка на подручју Братунца, Сребренице, Зворника и Власенице, односно дијела Подриња и Бирча током Другог свјетског рата.
Рођен је у Доњој Кравици поред Братунца. За вријеме Првог свјетског рата је био Солунски добровољац. У Краљевини Југославији је био активиста Земљорадничке странке.
| „ | - Прочитао сам рукопис-сећање Пере Ђукановића, сељака из Доње Кравице код Братунаца, нашег ратног друга и личног пријатеља. Писао сам о њему у „Записима“. Своја сећања Перо је написао поштено, без улепшавања ... Он је аутентично вођа сељачке устаничке масе, која се дигла против усташке страховладе - храбар и поштен патриота, без шовинистичких натруха... | ” |
| — Родољуб Чолаковић | ||
Перо Ђукановић је након Другог свјетског рата по сјећањима направио записе о устаничком времену. Своје рукописе је предао Родољубу Чолаковићу 27. децембра 1971. године. Родољуб Чолаковић је те рукописе предао листу Политика како би били објављени, а Миодраг Максимовић је 20. марта 1974. писао Пери Ђукановићу да је рукописе послао главном уреднику Политике Војиславу Ђурићу. Рукописи нису објављени све до времена када је српски историчар Здравко Антонић током рада на необјављеним дневницима Родољуба Чолаковића пронашао записе Пере Ђукановића. Перо Ђукановић је преминуо у Београду 1986, а рукописи су објављени у књизи тек 1994. године након распада СФРЈ.
03. недеља[уреди извор]
Лука Вукаловић (Богојевићи у Зупцима, у садашњој општини Требиње, Источна Херцеговина, 18. октобар 1823 — Салтакча, Одеса, Русија 6. јул 1873) је био вођа српског устанка у Херцеговини 1852—1862.
04. недеља[уреди извор]
Мухамед Мехмедбашић је био српски националиста, припадник револуционарне организације Млада Босна, која је 28. јун а 1914. године извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. После атентата је побегао у Црну Гору и касније у чину потпоручника учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније. Заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом вођом групе Црна рука осуђен је 1917. године у Солунском процесу на 15 година затвора за учешће у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића. Амнестиран је 1919. године и враћа се у Сарајево.
Преминуо је 29. мај а 1943. у Сарајеву после мучења од стране усташа.
05. недеља[уреди извор]
Срђан Алексић (1966 — 1993) је био Србин из Требиња, глумац аматер и пливачка нада, познат по томе што је изгубио живот бранећи суграђанина Муслимана од батинања.
Срђанов отац је у читуљи написао:
Умро је вршећи своју људску дужност.
Председник Републике Србије Борис Тадић је 14. фебруара 2012. године одликовао постхумно Срђана Алексића златном медаљом Милош Обилић за испољену храброст и дело личног херојства.
Председник Републике Српске Милорад Додик га је 9. јануара 2013. одликовао „Орденом части Републике Српске са златним зрацима“.
06. недеља[уреди извор]
Стефан Вукчић Косача (око 1404 — 22. мај 1466) је био оснивач војводства Светог Саве, односно Херцеговине који је носио титулу херцега Светог Саве.
Наследник је Сандаља Хранића Косаче од 1435. године, био је најистакнутији међу Косачама.
Херцеговина је своје име добила по великом српском војводи Стефану Вукчићу Косачи, који је владао тим подручјем средином 15. века. Он се 1448. крунисао титулом херцега од Светога Саве у манастиру Милешева. Позната је још и као Војводство Светога Саве, зато што је овај српски просветитељ био владар у Хумској земљи, а потом и организатор Српске православне Епископије Захумско-Херцеговачке. Територија којом је владао простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива.
07. недеља[уреди извор]
Милорад Додик (Лакташи, 12. март 1959) је предсједник Републике Српске и предсједник Савеза независних социјалдемократа (СНСД). Бивши је предсједник Владе Републике Српске.
Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду. Почасни је предсједник кошаркашког клуба Партизан.
08. недеља[уреди извор]
Новица Симић (Нова Касаба, Општина Милићи, 18. новембра 1948 — Београд, 2. март 2012) је био генерал-пуковник Војске Републике Српске. Био је начелник Главног штаба (Генералштаба) Војске Републике Српске. Био је начелник штаба Прве оклопне бригаде Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске током војне операције Коридор.
09. недеља[уреди извор]
Предраг Тасовац (Шамац, 9. август 1922 — Београд, 22. септембар 2010) је био српски глумац, најпре у Народном позоришту у Београду, па у Културној екипи Прве пролетерске дивизије. Године 1947. постаје члан Београдског драмског позоришта, да би се 1953. вратио у национални театар, којем је остао веран до последњег дана.
Занимљиво је да му је наш нобеловац Иво Андрић поклонио његово родословно стабло, које је нашао у Дубровачком архиву. У тим списима нашао се и податак да је неки шпански племић још у 15. веку дошао са армадом у Боку которску и заљубио се у лепу Бокељку из племена Тасовац. Да би могли да се венчају, цела породица Тасовац је добила шпанско племство.
Такође је играо и у великом броју телевизијских драма, у тв серијама, а остварио је и двадесетак филмских улога. Свој први филм Сви на море снимио је 1952.
Отац је Ивана Тасовца, пијанисте и директора Београдске филхармоније.
10. недеља[уреди извор]
Перо Тунгуз (Сливља, 1840 — Трстеник, јула 2013., 1919.) је био хајдучки харамбаша и један од вођа у српским устанцима у Херцеговини. Пред крај живота пријавио се као добровољац у Првом свјетском рату и активно учествовао у пробоју Солунског фронта.
11. недеља[уреди извор]
Силвана Арменулић (1939 — 1976) је била позната југословенска певачица народне музике.
Силвана (Зилха) Арменулић, девојачко Барјактаревић, рођена је 18. маја 1939. године у Добоју. Била је треће од десеторо деце посластичара Мехмеда Барјактаревића. Са шеснасет година отишла је код тетке у Сарајево и почела да пева по кафанама.
Уметничко име Силвана узела је по тада популарној глумици Силвани Мангано, чији је филм „Горак пиринач“ посебно волела.
Била је интерпретаторка новокомпонованих народних песама и севдалинки. Своје архивске снимке севдалинки снимила је за архив Радио Београда шездесетих година 20. века. Својом појавом, начином одевања и песмама направила је велику промену у народној музици. Песма „Шта ће ми живот“ Томе Здравковића, коју је отпевала у ТВ серији „Љубав на сеоски начин“, постала је мегахит, а истоимена плоча, коју је издао загребачки „Југотон“, продата је у то време у невероватних 300.000 примерака.
12. недеља[уреди извор]
Иван Кнежевић (Попови, 1760 — Шабац, 29. јун/12. јул 1840) познатији у народу као Кнез Иво од Семберије је био кнез над свим селима тадашње Бијељинске нахије.
Кнез Иво је рођен у Поповима код Бијељине. Поред Филипа Вишњића један је од најзначајнијих српских историјских личности рођених у Семберији и као такав се појављује на грбу општине Бијељина.
13. недеља[уреди извор]
Јован Сундечић (Голињево, код Ливна, 24. јун 1825 — Котор, 19. јула 1900) је српски песник, свештеник Српске православне цркве и дипломата. Био је секретар књаза Никола I Петровића од 1864. до 1874. године, након чега је до смрти остао његов почасни секретар. Познат је као писац песме Убавој нам Црној Гори, која је 1870. године постала званична химна Књажевине Црне Горе.
14. недеља[уреди извор]
.jpeg)
Fahreta Jahić Živojinović (20. oktobar 1960, Tuzla), poznatija kao Lepa Brena, jugoslovenska je folk, pop-folk i pop pevačica i estradni menadžer.
Karijeru na estradi počela je 1981. sa Lira šouom. Njena popularnost u Jugoslaviji rasla je veoma brzo. Već od pojavljivanja u filmu Tesna koža, postaje prepoznatljivo lice, veoma prisutno u medijima. Sa Sašom Popovićem je suvlasnik Grand produkcije.
15. недеља[уреди извор]
Момчило „Момо“ Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) је био српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и умјетности Републике Српске.
16. недеља[уреди извор]
.jpg)
Трипко Вукаловић, (често и Трифко Вукаловић) најмлађи син Лака Вукаловића (Богојевићи у Зупцима, на подручју Требиња, Источна Херцеговина, 1835 — Никшић, 1. април 1898) је био један од српских устаничких вођа током Невесињске пушке и војвода од Зубаца. Био је најмлађи брат војводе Луке Вукаловић.
17. недеља[уреди извор]
Макарије Соколовић је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године. Са трона се повукао 1571, а умро 1574. године. Породица Соколовић је из Пиве.
Његов брат или ближи сродник био је турски велики везир Мехмед-паша Соколовић који је имао заслуге за обнављање Пећке патријаршије. Пре тога овај простор је био под управом Охридске архиепископије. Међутим нису сви прихватили овакво стање, поготово митрополит смедеревски Павле који је тежио да самостално управља српском црквом. Обнављање Пећке патријаршије 1557. имало је за циљ да реши стање раскола и стабилизује унутрашње стање Османског царства.
Простор патријаршије обухватао је поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, још и подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епархија, међу њима и новоосноване: Требињску, Пожешку и др. Пећка патријаршија функционисала је до 1766. када је поново укинута и тај простор потчињен Цариградској патријаршији.
Патријарх Макарије је од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе.
За време патријарха Макарија обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, Пећка патријаршија, Будисавци на Косову. У манастирима је оживела иконописачка, златарска и преписивачка деталност. Уметности, књижевност и целокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.
Због болести повукао се са трона 1571. године предајући патријаршијски трон свом синовцу Антонију Соколовићу. Умро је 1574. године.
Српска православна црква га прославља као светитеља 30. августа по јулијанском тј. 12. септембра по грегоријанском календару.
18. недеља[уреди извор]
Емир Кустурица (рођен 24.новембра 1954. године у Сарајеву, Југославија) је српски и југословенски редитељ. За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи. Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Двоструки је добитник Златне палме филмског фестивала у Кану, за филмове Отац на службеном путу и Подземље. Носилац је „ордена Витеза реда уметности и књижевности“. Национални амбасадор УНИЦЕФ-а у Србији постао је 8. септембра 2007, заједно са Аном Ивановић, Александром Ђорђевићем и Јеленом Јанковић.
У групи „Забрањено пушење“ једно време је свирао бас-гитару, а сада као гитариста заједно наступа као члан групе „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Бави се и писањем.
2010. године издата је његова аутобиографија под називом Смрт је непровјерена гласина, а 2013. изашла је његова друга књига „Сто јада“.
19. недеља[уреди извор]
Јован Дучић (Требиње, 5/17. фебруар 1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски песник, писац и дипломата.
20. недеља[уреди извор]
Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьткѡ, Тврьтко, лат. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338—1391) је био босански бан и краљ.
Успео је да постане краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна, а крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији.
21. недеља[уреди извор]
Мићо Љубибратић (Љубово, Требиње, 1839 — Београд, 26. фебруар 1889) је био српски војвода у Херцеговини.
У херцеговачким устанцима (1857—1862) истиче се храброшћу, сарађује са војводом Луком Вукаловићем, и сарађује са ослободилачким покретом Гарибалдија у Италији. Послије слома устанка (1862) прелази у Србију гдје ради на организовању устанка балканских народа против Турака, настојећи да укључи и муслимане у подухват.
У Српском устанку у Херцеговини и Босни, који је избио 1875. године, један је од вођа устанка у Херцеговини и експонент српске владе. Ради на организацији устаника, дисциплини, планирању, преоријентисању устаника на герилске акције и формирању Земаљске управе с називом Привремена управа херцеговачка. Крајем марта 1876. пребацује се у Босну, али бива заробљен од Аустријанаца и интерниран.
У марту 1877. враћа се у Србију и пред Херцеговачко-бокељски устанак (1882) залаже се за стварање устаничке владе и сарадњу Срба и муслимана против Аустроугарске.
22. недеља[уреди извор]
Жељко Самарџић (Мостар, ФНРЈ, 3. октобар 1955) је поп певач популаран у бившим југословенским републикама.
Највеће успехе остварио је у Београду. Омиљен је на свим просторима бивше СФРЈ.
23. недеља[уреди извор]
Жељка Цвијановић (Теслић, СФР Југославија, 1967) српска је политичарка из Републике Српске, професор енглеског језика, магистар правних наука и предсједник Владе Републике Српске. Била је министар за економске односе и регионалну сарадњу Републике Српске.
24. недеља[уреди извор]
.jpg)
Владимир Владо Гаћиновић (Качањ код Билеће, 25. мај 1890 — Фрајбург, 11. август 1917) је био српски књижевник и духовни зачетник српске ослободилачке анархистичке инспирације покрета Млада Босна или једног њеног најактивнијег и најборбенијег дијела те аутор дјела (брошуре) „Смрт једног хероја“ и зачетник култа Богдана Жерајића која ће индиректно довести до кулминације незадовољства и отвореног оружаног револта припадника већинског српског народа и других у окупираној аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини посебно израженој у Сарајевском атентату наспрам бруталних репресија које је над народом и провинцијом силом спроводила наметнута окупациона Аустроугарска царевина из Беча.
25. недеља[уреди извор]
Богдан Зимоњић (Гарева код Гацка, 1813. — Пусто Поље код Гацка 1909.) је био поп и војвода гатачки. Истицао се у у локалним устанцима који су се јављали после 1852. у Херцеговини.
После сукоба Луке Вукаловића са црногорским двором, 1862. и пристанка Вукаловића да сарађује са Турском и Аустријом, Црна Гора је поставила Зимоњића као свог човека за Херцеговину. Пошто га је 1864, књаз Никола поставио за сенатора, стално се настанио на Грахову.
У великом устанку у Херцеговини (1875—1878) Зимоњић је био један од најпознатијих устаничких вођа. После окупације Херцеговине (1878.) аустроугрске власти су га поставиле за кајмакама у Гацку. С тог положаја повукао се после четири месеца због неслагања са аграрном политиком окупатора.
26. недеља[уреди извор]
Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 — Београд, 30. децембар 1847) је био српски песник и Његошев учитељ. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине XIX века Сима је био претпостављан Гундулићу док је Гете о њему написао две странице похвала.
27. недеља[уреди извор]
Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 — Београд, 27. август 1916) је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској (Босна и Херцеговина).
28. недеља[уреди извор]
Свети ђакон Авакум или Свети ђакон Авакум Београдски, преподобни мученик, рођен је 1794. године у Кнешпољу код манастира Моштанице. Крштено име му је било Лепоје, док презиме није сачувано.
У раној младости одлази у манастир Моштаницу, где се код духовника Генадија припремао за монашки постриг и, коначно, закалуђерио.
Пошто су Турци у крви 1809. угушили буну у том крају, српско становништво, а са њима и Игуман Генадије са сином, као и ђакон Авакум са мајком напуштају Моштаницу, која ће затим бити разорена, и прелазе у манастир Трново, код игумана Пајсија.
Током Хаџи-Проданове буне 1814., која је, на крају, довела до делимичне самоуправе у Србији, Милош Обреновић је помогао Турцима да угуше побуну уз услов да се ови не свете преживелим устаницима (осим Хаџи-Продана и његове браће). Међутим, после угушења побуне, Турци су похватали око 300 виђенијих Срба и поубијали (одсецањем главе или набијањем на колац). Међу ухваћенима су били и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, Турци набили на колац за пример осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума.
Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. У страху за свој и синовљев живот, игуман Генадије прихвати, па се прозва Мула Салија, а син његов, Стојан, Реџеп. Авакум, пак одби ову понуду. По народном предању, које је забележено у епским народним песмама, Свети Авакум је одговорио речима:
Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, Па ви чин'те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда
29. недеља[уреди извор]
Јездимир — Језда Дангић (рођен 4. маја 1897. Братунац — стрељан 1947. Сарајево, НР БиХ, ФНР Југославија) је био правник, жандармеријски официр, командант у чину мајора јединице Дворске жандармерије, која је била задужена за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката као и владиних министара и здања у Краљевини Југославији.
Мајор Дангић је у Другом светском рату био начелник Команде Источне Босне и Херцеговине Југословенске војске у Отаџбини и вођа Српског устанка од августа 1941. до априла 1942. године у Источној Босни која се тада налазила у саставу НДХ. Против мајора Дангића и српских устаника немачко-хрватске окупационе снаге су предузеле више непријатељских офанзива, током једне, јанауара 1942. његове снаге су претрпеле значајне губитке у људству и територији, али га нису уништиле. Тада му Немачка војна команда окупиране Србије на челу са генералом Паулом Бадером, чије су снаге биле задужене за овај простор НДХ, нуде преговоре о статусу iсточне Босне, које је у договору са осталим српским вођама устаника прихватио.
Почетком фебруара 1942. у Београду су одржани преговори између вође српских устаника мајора Јездимира Дангића са једне стране и немачких војни власти у Србији и представника власти НДХ са друге стране, док је посредник била влада Милана Недића. Ови преговори су убрзо пропали јер је званичан Загреб упутио протестну ноту у Берлину уз образложење да се део територија НДХ као међународно признате државе не може одвајати од њене целине, после чега је и немачка команда у Србије обавештена да прекине преговоре сваке врсте са побуњеницима.
Након овог хрватске-немачке снаге предузимају највећу до тада офанзиву на српске устанике на челу са мајором Дангићем априла 1942. под шифрованим називом Операција Трио чију је главну удурну снагу представљала хрватска Црна легија под командом Јуре Францетића која је извршила масовне злочине над српским цивилима и заробљеним четницима у селу Стари Брод на реци Дрини. Током ове офанзиве немачке снаге заробљавају мајора Дангића и одводе у заробљеништво у логор Стриј у Пољској. Авуста 1944. мајор Дангић успева да побегне из заробљеништва и придружује се пољском покрету отпора током Варшавског устанка у коме има значајне заслуге. Након слома устанка заробљава га Црвена армија која га као особу од високог значаја спроводи у злогласни затвор Лубљанку у Москву а потом су га испоручили ФНР Југославији у којој је на власт дошла КПЈ на челу са Ј. Б. Титом. Осуђен је на казну смрти и погубљен је у Сарајеву 1947.
30. недеља[уреди извор]
Др Mладен Стојановић је рођен 7. априла 1896. године у Приједору, Босна и Херцеговина (тада Аустроугарска). По занимању је био љекар. Као члан КПЈ био је активан и прије почетка Другог свјетског рата. У НОБ је ступио 1941., а погинуо је 1942. године у селу Јошавка. За народног хероја проглашен је 7. јула 1942. године.
Младен је рођен у православној српској породици. Отац, Симо Стојановић је био православни свештеник. Као ђак Младен је завршавао разред по разред гимназије у Тузли и све више исказивао љубави према својој родној груди и њеном народу, који је био окупиран од стране Аустроугарске. Као ђак тузланске гимназије припадао је напредној омладини, повезаној са Младом Босном.
22. јуна 1941. године усташе су др Младена Стојановића ухапсиле као комунисту и затвориле у Приједору са још 40 талаца. 17. јула 1941. године запаливши сламу у затворској ћелији и искористивши забуну стражара, успио је да побјегне...
31. недеља[уреди извор]
Бранко Ћопић (Хашани, 1. јануар 1915-Београд, 26. март 1984) је био југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објављује 1928. године, а прву приповијетку 1936. Дјела су му превођена на енглески, њемачки, француски и руски. Био је члан Српске академије наука и умјетности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство, скоком са моста на Сави у Београду 26. марта 1984. године.
У Ћопићевим делима донинирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.
32. недеља[уреди извор]
Осман Ђикић (Мостар, 7. јануар 1879 — Мостар, 30. март 1912), био је српски пјесник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине.
Рођен је у Мостару у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истјерале из петог разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, па у Беч, гдје је завршио Трговачку академију. Још док је био гимназијалац почео се дружити са мостарским пјесницима окупљеним око листа Зора, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео да пише пјесме. До краја живота у свом књижевном и јавном дјеловању увијек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару. Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је просрпски усмјеравао, а године 1909. изабран је за секретара овог друштва.
33. недеља[уреди извор]
Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский; Јасеник, 1668. - Санкт Петербург 1738) је био српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је Кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.
34. недеља[уреди извор]
Др Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885 — , 12. април 1941) је био српски историчар и редовни члан Српске краљевске академије.
Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.
У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.
Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Две године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године.
После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.
35. недеља[уреди извор]
.jpg)
Гаврило Принцип (Обљај, код Босанског Грахова, 25. јул 1894 — Терезин, 28. април 1918) био је члан Младе Босне који се залагао за окончање аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини. У 19 години живота, извршио је атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године. Принцип и саучесници у атентату ухапшени су и представљени као националистичко тајно друштво, које је покренуло Јулску кризу, а која је допринијела избијању Првог свјетског рата.
На суђењу, Принцип је изјавио: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”. Принцип је осуђен на дванаест година затвора, што је била максимална казна за његову старосну доб, а казну је служио у тврђави Терезин. Преминуо је 28. априла 1918. године од туберкулозе, узроковане лошим затворским условима који су већ проузроковали губитак десне руке.
36. недеља[уреди извор]
Иво Андрић је био српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман На Дрини ћуприја (1945). Био је члан Српске академије наука и уметности.
37. недеља[уреди извор]
Петар Поповић, звани Пеција (1826—1875) је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској. Већину живота провео је у граду Костајници.
Петар је сам научио писати и читати, а осим српског говорио је и турски језик. Не признавајући отоманску државу Петар у 22. години одлази у хајдуке и од тада до краја живота активно се бори против турске државе. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом гради шанац познат као „Пецијин шанац“. Хајдуцима се придружује и народ, па се на шанцу одиграва жестока битка између Турака и устаника. Након дуге и тешке борбе Турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Костајницу гдје се већина предала аустријским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису предали већ су прешли преко моста назад међу Турке и потиснувши их назад, тако да су Турци умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна, а рјеђе као Кнешпољска буна..
Послије Костајничке буне Турци су два пута хватали пецију. У Цариграду је био осуђен на смрт, са пресудом да буде погубљен у свом крају јер је „тамо највише зла починио“. На путу у родни крај Пеција је побјегао Турцима код Крагујевца, гдје се и задржао и добио мјесто стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године. 29. августа 1875. године. погодило га је турско тане и на мјесту га убило., а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре близу Козарске Дубице.
38. недеља[уреди извор]
Мехмед Соколовић (тур. Sokollu Mehmet Paşa; око 1505 — 11. октобар 1579), у народу познатији као Мехмед-паша Соколовић, је био велики везир у Османском царству. Рођен је као Бајица - Бајо Ненадић. Пореклом Србин из Херцеговине рођен у селу Соколовићи близу градића Рудо. Као дечак школовао се у манастиру Милешева.
39. недеља[уреди извор]
Филип Вишњић (1767 — 1834) је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних пјесама.
Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама је путовао по читавом босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.
40. недеља[уреди извор]
Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) је био истакнути српски и југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века.
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда.
41. недеља[уреди извор]
Васо Пелагић (Горњи Жабар (данашње Пелагићево), 1833. - Пожаревац 1899.) је био представник утопијског социјализма код Срба у другој половини XIX вијека, просвјетни радник и народни љекар.
Послије 2 године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“.
Учествује у Српском устанку у Херцеговини и Босни, који је избио 1875. године, и пише "Програм усташких права" и друге меморандуме за српске устанике.
Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима (мада писаним са одређеном дозом наивности), је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.
42. недеља[уреди извор]
Павле Раденовић (?-1415) је био кнез из редова Павловића који је био један од најмоћнијих великаша у краљевини Босни на прелазу из XIV у XV век. Био је син Радена Јабланића који је имао поседе у источној Босни око Криваје и Праче. Као један од проверених људи у краљевству, заједно са Влатком Вуковићем (?-1392) 1391. године заузима Конавле, које су до тада држали Санковићи. После смрти Твртка I (бан 1353. – 1377, краљ 1377 — 1391) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз Косаче и Вукчиће. Убијен је у завери краља Остоје (прва влада 1398 — 1404, друга влада 1409 — 1418), војводе Сандаља (1392 — 1435) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, после чега га је наследио настарији син Петар I (1415 — 1420).
43. недеља[уреди извор]
Горан Бреговић (Сарајево, 22. март 1950) је музичар и текстописац, вођа Оркестра за свадбе и сахране. Био је члан некадашњег Бијелог дугмета, једне од најпопуларнијих рок група у тадашњој Југославији крајем 1970-их и половином 1980-их година. Бреговић је био вођа и једини стални члан групе за све време њеног постојања. Након распада групе, Бреговић је компоновао за уметнике попут Игија Попа и Сесарију Евору. Такође је компоновао музику за филмове Емира Кустурице.
44. недеља[уреди извор]
Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868. — 2. фебруар 1924, Мостар), један од највећих српских и босанскохерцеговачких песника. Отац му је умро док је био мали, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани и потом се вратио у Мостар.
Из Трста се - пише Ћоровић - вратио у Мостар 1883. и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
45. недеља[уреди извор]
Рајко Петров Ного (Борија, општина Калиновик, 13. мај 1945) српски је пјесник, есејиста и књижевни критичар.
Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске. Члан је Удружења књижевника Србије.
- „Није све пропало кад пропало све је.“
46. недеља[уреди извор]
Ристо Т. Пророковић Невесињац (Невесиње, 1869 — Невесиње, 28. април 1908.) је био српски писац и историчар.
Један од веома истакнутих Невесињаца у периоду након ослобођења од Турака. Већ након завршене основне школе појављивао се својим чланцима у разним српским листовима, а касније је штампано и неколико његових књига. Бавећи се националним и јавним радом 1891. дао је подстрек за оснивање Српског пјевачког друштва Застава. Био је његов утемељивач, предсједник и друштвени хоровођа. У његовој кући је била отворена прва основна школа у Невесињу гдје је и сам предавао. Због своје родољубиве дјелатности био је хапшен и затваран од аустријских власти, те је 1896. године побјегао у Црну Гору, а двије године касније прешао у Србију, у Пирот, гдје је покренуо политички лист Невесиње, који је убрзо престао излазити. Из Пирота прелази у Београд гдје живи дуже вријеме.
Када је тешко оболио, на препоруку Јована Скерлића пошао је за Дубровник. Након што је болест узнапредовала, пренесен је у Невесиње 27. априла 1908. године гдје је и умро истог дана.
Невесињска основна школа данас носи његово име.
Књижевни рад му је везан искључиво за Херцеговину и Црну Гору. На том пољу се истакао историјским списима, приповијеткама и једном драмом.
47. недеља[уреди извор]
Иван Фрањо Јукић је био босански фрањевац, просветитељ, песник, путописац и етнограф. Писао је и под псеудонимима Филип Кунић и Славољуб Бошњак.
48. недеља[уреди извор]
Никола Пејаковић Коља (Бања Лука, 16. септембар 1966) је српски редитељ, глумац, сценариста и музичар.
Рођен је 16. септембра 1966. године у Бањa Луци. После завршене Средње ликовне школе уписао је Факултет драмских уметности у Београду, одсек позоришне режије. Добитник је награда: за најбољу режију на 7. међународном фестивалу комедије „Мостарска лиска“ за режију представе „Народни посланик“, најбољу режију на 54. стеријином позорју, плакету удружења грађана „Град“ за развој позоришне сцене у Републици Српској и режију представе „Народни посланик“.
Био је члан бенда Коља и Смак Белог Дугмета.
49. недеља[уреди извор]
Стефан Томашевић (око 1438 — 1463) је био српски владар из династије Котроманића, који је био последњи деспот Србије (21. март 1459 — 30. јун 1459) и краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (10. јул 1461-јун 1463). Током своје краткотрајне владавине је пред надмоћном отоманском војском без борбе предао Смедерево и српску деспотовину, а потом и краљевину Босну после опсаде Кључа. Предао се Махмуд паши Анђеловићу уз обећање да ће му бити поштеђен живот, али је био изведен пред султана Мехмеда II (1451 — 1481) у Јајцу и ту је на лицу места погубљен по његовој наредби.
50. недеља[уреди извор]
Слободан Принцип Сељо (Хаџићи, код Сарајева, 25. маја 1914 — Шћепан поље, код Фоче, мај 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Рођен је 25. маја 1914. године у месту Хаџићима, код Сарајева. Његов отац Јово, био је рођени брат Гаврила Принципа - припадника „Младе Босне“ и атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фрединанда, 1914. године.
У току напада Немачке на Краљевину Југославију, 6. априла 1941, Принцип је служио као резервни потпоручник Војске Краљевине Југославије. После капитулације, избегао је заробљавање и вратио се у Сарајево, где је активно радио на припремама устанка. Јуна 1941. именован је за члана Војног руководства за БиХ, а у јулу исте године постао је командант Обласног војног штаба за сарајевску област. Убрзо након тога, заједно са Хасаном Бркићем, Славишом Вајнером и другим партијским активистима отишао је на Романију, где је покренуо општенародни устанак. Под његовом командом формиран је Романијски партизански одред и изведене су прве оружане акције на Романији, а касније и борбе за ослобођење Рогатице. Почетком фебруара 1942. године, именован је за команданта Оперативног штаба НОВ И ПО за источну Босну.
У току Треће непријатељске офанзиве, разболео се од пегавог тифуса, од чега је и умро. Сахрањен је у Гробници народних хероја у спомен-парку Враца, на Требевићу, код Сарајева.
51. недеља[уреди извор]
Влатко Вуковић Косача (? - 1392) био је господар Хума и један од најбољих војсковођа краља Твртка I.
Предводио је босанску војску у победи над Турцима код Билеће 1388. године. Нашао се на челу одреда који је краљ Босне послао кнезу Лазару и они су чинили лево крило српске војске у Косовском боју које је било под ударом Бајазита I. Влатко је са собом понео и један топ који је добио од свог суседа Дубровачког кнеза, пошто се налазио у добрим односима са Дубровачком републиком и тај топ ће касније чинити једино српско артиљеријско оружје у Косовском боју. Лазар је њему препустио команду над левим крилом које су чиниле трупе краља Босне. После окончања боја вратио се у краљевину Босну доневши са собом вест о српској победи, на основу чега је затим Твртко слао извештаје о хришћанској победи у чију славу су звонила црквена звона у Паризу.
Влатко је владао Хумом у другој половини XIV века и на том месту је наследио свог оца великог војводу Вука, а од ближе родбине имао је брата Храну, чији га је син Сандаљ касније наследио. Један је од родоначелника властелинске породице Косача која је владала тим областима и одани вазал и сарадник краља Твртка I.
Умро је 1392. године. На гробљу близу данашњег села Бољуни, недалеко од Стоца у Херцеговини налази се крст са натписом датиран у крај XV века. На гробу за који се претпоставља да је његов је исклесано:
Асе лежи добри јунак и чоек Влатко Вуковић. Пише Семорад
52. недеља[уреди извор]
Димитрије Митриновић (Доњи Поплат, 1887 — Ричмонд код Лондона, 1953) је био српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејист, песник и преводилац.
Радио је у уредништву Босанске виле (1910 — 1913). Први светски рат провео је у Лондону, где је покренуо и уређивао часопис New Age (Ново доба), који је касније прерастао у часопис New Europe. Митриновић је такође и иницијатор Антибарбарус клуба, Адлеровог друштва за студије индивидуалне психологије.
Прву своју песму, Ленто долоросо, објавио је у Босанској вили 1905, под псеудонимом М. Димитријевић, под којим је и касније углавном објављивао поезију. Поред тог, користио је и псеудоним Антицус.
Поред Босанске виле, објављивао је песме и у часописима: Бранково коло (1906 — 1907, 1909 — 1911), Дело (1906), Нова искра (1906-1907), Срђ (1906-1908), Српски књижевни гласник (1906, 1908, 1911), Словенски југ (1908), Вардар (1910), Зора (1910), Хрватски ђак (1908-1909, 1911), Одјек (1912), Савременик (1911).
Митриновић је творац футуристичког манифеста у српској књижевности (Естетске контемплације, Босанска вила, 1913).