Чанадски санџак
| Чанадски санџак Çanad sancağı | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1552.—1707. | |||||||||
 Утврђени град Чанад као турско упориште у Темишварском пашалуку (1700) | |||||||||
| Главни град | Чанад | ||||||||
| Регија | Средња Европа | ||||||||
| Земља |  Османско царство | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | беговат | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 1552. | ||||||||
• Укинуто | 1707. | ||||||||
| |||||||||
Чанадски санџак (тур. Çanad sancağı) је био санџак (административних јединица) Османског царства, са центром у тврђави Чанад, у доњем Поморишју. Основан је средином 16. века, у време турског освајања Темишвара (1551-1552). Налазио се у саставу Темишварског пашалука, а обухватао је подручје бивше угарске Чанадске жупаније (шири простор око тромеђе данашњих држава Србије, Румуније и Мађарске). Чанадски санџак је укинут 1707. године, а његова територија је прикључена Темишварском санџаку. На подручју овог санџака живели су Срби, Мађари и Румуни, а такође и Турци. Становништво је било претежно православне и римокатоличке вероисповести, а у већим местима живео је и знатан број муслимана.[1][2][3]
Историја[уреди | уреди извор]
Након турског освајања Београда (1521) и угарског пораза у Мохачкој бици (1526), стара Чанадска жупанија је била изложена све чешћим турским упадима. У септембру 1551. године, главни жупанијски град Чанад пао је по први пут у руке Турака, који су непосредно пре тога запосели оближње градове Галад, Бечеј и Бечкерек, где су поставили и првог санџак-бега. Иако је Чанад већ крајем исте године враћен под угарску власт, коначно турско освајање тог града извршено је током наредне 1552. године, у време великог похода на Темишвар. Од тада се усталио и назив за Чанадски санџак, у чији су састав улазиле четири нахије: Чанадска, Галадска, Бечејска и Бечкеречка.[4][5][6]
За време великог српског устанка који је на просторима Темишварског пашалука избио током 1593. године, устаничка војска је у пролеће 1594. године продрла и на подручје Чанадског санџака, освојивши том приликом и Бечкерек, али ослобођене области су већ у лето исте године поново пале у турске руке.[7]
За време Бечког рата (1683-1699), подручје овог санџака било је почевши од 1686. године захваћено српским народним устанком, под заповедништвом капетана Новка Петровића.[8] Иако је знатан део тог подручја ослобођен, под хабзбуршку власт је по слову Карловачког мира (1699) трајно потпао само најсевернији део овог санџака, на десној (северној) обали Мориша. Преостали део остао је под османском влашћу. Приликом управне реорганизације, Чанадски санџак је 1707. године укинут и прукључен Темишварском санџаку.[9][10][11]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Пача 2007, стр. 87-103.
- ^ Пејин 2010, стр. 133-168.
- ^ Лемајић 2013, стр. 7-27.
- ^ Зиројевић 1970, стр. 23-24.
- ^ Káldy-Nagy 2000, стр. 5-13.
- ^ Dávid 2000, стр. 265-297.
- ^ Ћирковић 1996, стр. 239-245.
- ^ Николајевић 1932, стр. 422-427.
- ^ Самарџић 1986, стр. 7-30.
- ^ Kılıç 1997.
- ^ Dávid 1999, стр. 113-128.
Литература[уреди | уреди извор]
- Dávid, Géza (1999). „The Eyalet of Temesvár in the Eighteenth Century”. Oriente Moderno. 79 (18): 113—128.
- Dávid, Géza (2000). „An Ottoman Military Career on the Hungarian Borders: Kasim Voyvoda, Bey, and Pasha”. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. Leden-Boston-Köln: Brill. стр. 265—297.
- Ђере, Золтан (2002). „Од Мохачке битке до смрти цара Јозефа II”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 184—380.
- Зиројевић, Олга (1970). „Управна подела данашње Војводине и Славоније у време Турака”. Зборник за историју. Матица српска. 1: 11—26.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Káldy-Nagy, Gyula (2000). A csanádi szandzsák 1567. és 1579. évi összeírása. Szeged: Csongrád Megyei Levéltár.
- Kılıç, Orhan (1997). 18. Yüzyılın İlk Yarısında Osmanlı Devleti'nin İdari Taksimatı: Eyalet ve Sancak Tevcihatı. Elazığ: Şark Pazarlama.
- Крешић, Огњен (2012). „Петровићев санџак” (PDF). Историјски часопис. 61: 129—143.
- Крстић, Александар (2010). „Банат у средњем веку”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 65—90.
- Лемајић, Ненад (2013). „Српско становништво Баната и Поморишја у XV и XVI веку” (PDF). Средњовековна насеља на тлу Војводине: Историјски догађаји и процеси. Сремска Митровица: Историјски архив Срем. стр. 7—27.
- Николајевић, Тихомир (1932). „Новак Петровић, капетан банатских Срба (1686-1689)”. Гласник историског друштва у Новом Саду. 5: 422—427.
- Пача, Арпад (2007). „Срби и Мађари у Чанадском санџаку у другој половини XVI века”. Српско-мађарски односи кроз историју. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 87—103.
- Пејин, Јован (2010). „Банат под турском окупацијом”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 133—168.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183.
- Самарџић, Радован (1986). „Срби у Турском царству 1699-1716”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 7—30.
- Самарџић, Радован (1993). „Српски народ под турском влашћу”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—114.
- Ћирковић, Сима (1996). „Устанак банатских Срба”. Рад Музеја Војводине. 37-38 (1995-1996): 239—245.