Светозар Качар

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
светозар качар
Светозар Качар
Лични подаци
Датум рођења(1917-00-00)1917.
Место рођењаБара, код Босанског Петровца, Аустроугарска
Датум смрти29. март 1944.(1944-03-29) (26/27 год.)
Место смртиПобрђе, код Рашке, Србија
Професијабраварски радник
Деловање
Члан КПЈ одјуна 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од5. јула 1951.
Одликовања
Орден народног хероја Орден заслуга за народ са сребрним зрацима

Светозар Светко Качар Качо (Бара, код Босанског Петровца, 1917 — Побрђе, код Рашке, 29. март 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1917. године у селу Бара, код Босанског Петровца. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његов отац Миле Качар је погинуо у Првом светском рату, па је Светко одрастао са мајком и сестрама у мајчином родном месту Дринић.[1]

Основну школу је похађао у селу Буковача, а након тога је започео школовање у Грађанској школи у Босанском Петровцу. Због лошег материјалног стања, морао је да напусти школовање и почне учење браварског заната у Мостару. Током учења заната у Железничкој радионици у Мостару, упознао се са револуционарним радничким покретом. Након завршетка заната, активно је радио у радничким спортским друштвима и у синдикалном покрету.[1]

Током 1939. и 1940. године учествовао је у изградњи Унске пруге, где је био један од руководилаца синдикалног покрета. Међу радницима, који су радили на изградњи пруге, био је популаран као борац за радничка права и боље услове рада. Због политичке активности, 1940. године је био ухапшен и затворен у затвору у Бихаћу. Након Априлског рата и окупације Југославије, 1941. године, Светко је успео да побегне из затвора и вратио се у родно место. Одмах се укључио у рад Народноослободилачког покрета (НОП) и активно је радио на припремама устанка. Јуна 1941. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Крајем јула 1941. године, учествовао је у првим устаничким борбама око Босанског Петровца. Од октобра 1941. до јануара 1942. године био је борац и партијски руководилац у Врточкој устаничкој чети, а затим је био политички комесар Омладинске петровачке чете у Првом крајишком партизанском одреду. Од марта до маја 1942. године био је политички комесар Друге петровачке чете, а од маја до децембра 1942. године политички комесар батаљона у Првој крајишкој ударној бригади. Од јануара 1943. до погибије, марта 1944. године, био је политички комесар Четврте крајишке ударне бригаде.[1]

Од првих устаничких борби истицао се храброшћу. Увек се налазио у стрељачком строју, чак и касније када је био на руководећим положајима. Јануара 1942. године, у селу Колунићу, код Босанског Петровца, упао је међу италијанске војнике и петорицу убио, а осморицу заробио. Овај подвиг знатно је допринео акцији Трећег батаљона Првог крајишког партизанског одреда. У борби у Божиковцу, код Јајца, упао је међу немачке војнике и убио шесторицу. Приликом напада на Бугојно, августа 1943. године, са једном групом бораца је растерао усташки батаљон, који је напао на партизански Штаб.[1]

Погинуо је 30. марта 1944. године у засеоку Грађевине, у близини села Побрђе, код Рашке. Након форсирања Ибра, Четврта крајишка бригада је заједно са осталим јединицама Пете крајишке дивизије, учествовала у жестоким борбама против јединица Српског добровољачког корпуса и Руског заштитног корпуса. Поред јаког отпора, батаљони Четврте крајишке бригаде су успели да заузму косе северозападно од засеока Грађевине и Луковика, а потом продужиле дејство према Вељем врху. Светозар је заједно са интендантом бригаде Јосипом Рисовићем и начелником Штаба бригаде пратио дејства Првог батаљона, али је био смртно погођен.[1]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 5. јула 1951. проглашен је за народног хероја.[1]

Војвођанско село Качарево, код Панчева, које је се пре звало Краљевићево, насељено је 1946. колонистима из Босанске крајине и тада је понело назив по његовом презимену. У овом село била је колонизована и његова мајка.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Narodni heroji 1 1982, стр. 359.
  2. ^ Поповић 1981, стр. 274.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: Народна армија.  COBISS.SR 49469447
  • Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светозар_Качар&oldid=27674649”