Велики Шемљуг
| Велики Шемљуг рум. Șemlacu Mare | |
|---|---|
| Насеље | |
  Велики Шемљуг Локација у Румунији | |
| Координате: 45° 21′ 50″ N 21° 26′ 29″ E / 45.36389° С; 21.44139° И | |
| Земља |  Румунија |
| Округ | Тимиш |
| Општина | Гатаја |
| Надморска висина | 104 m (341 ft) |
| Становништво (2002)[1] | |
| • Укупно | 398 |
| Временска зона | Источноевропско време (UTC+2) |
| • Лети (DST) | Источноевропско летње време (UTC+3) |
| Геокод | 667405 |
Велики Шемљуг (рум. Șemlacu Mare, мађ. Nagysemlak) насеље је у Румунији у округу Тимиш у општини Гатаја.[2][3] Oпштина се налази на надморској висини од 104 m.
Историја[уреди | уреди извор]
Место се развило у близини средњовековне угарске тврђаве, која је носила назив Мезешомљо или Мезошомљо (мађ. Mezősomlyó) што је значило: Шомљо у пољу (пољски Шомљо), односно Шемљуг у пољу (пољски Шемљуг), а такав је назив био одраз специфичног положаја тврђаве на заравњеном шемљушком брду (рум. Sumigu, мађ. Sümeg) које лежи северозападно од данашњег Великог Шемљуга, према Гатаји. Иако се не налази на месту поменуте тврђаве, већ у њеној близини, данашње село Велики Шемљуг добило је такав назив управо по некадашњој утврди, док је оближње место Моравица, крај кога се налазио манастир Шемљуг, добило назив Мали Шемљуг.[4][5][6]
Тврђава Мезешомљо се помиње почевши од 12. века. Током наредних векова имала је статус града у крљевском поседу, на подручју Карашке жупаније. Тврђава је под османску власт потпала 1552. године, након чега је запустела и пропала. Југоисточно од тврђаве формирало се насеље које је носило назив Шемљуг, а када је оближња Моравица прозвана Малим Шемљугом, дотадашњи шемљуг је ради разликовања прозван Великим Шемљугом. Колонизацијом Словака, Немаца и Румуна током 18. века, село Велики Шемљуг добило је мешовит етнички карактер. Село је 1774. године припадало Жамском округу у Вршачком дистрикту Тамишког Баната. Становништво је било претежно влашко.[7]
Српски племић Јован Остојић је 1782. године у близини купио посед недавно укинутог манастира Шемљуга. Поседник оба места (Великог и Малог Шемљуга) био је 1809. године српски племић Петар Остојић.[8] Он и његови сродници купују често српске књиге и часописе у друштву са другим спахијама у Тамишком Банату 1834. Спахије шемлачке Јован, Ђорђе и Петар Остојић тако помажу 1832. и 1833. године српски летопис.[9] Павел Остојић[10] "от Великог и Малог Шемлока" је почетком 1844. године приложио 200 ф. (у сребру) у књижевни фонд друштва Матице српске.[11]
Становништво[уреди | уреди извор]
Према подацима из 2002. године у насељу је живело 398 становника.[1]
Попис 2002.[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Recensământul Populaţiei şi al Locuinţelor”. Архивирано из оригинала 2012-09-18. г. Приступљено 2011-12-08.
- ^ „The GeoNames geographical database”. 2012.
- ^ „Communes of Romania”. Statoids. Gwillim Law. 2010-07-27. Приступљено 4. 7. 2015.
- ^ Крстић 2006, стр. 47.
- ^ Крстић 2010, стр. 72, 74, 79.
- ^ Крстић 2020, стр. 157-188.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ Јефтимије Ивановић: "Новиј Плутарх или краткое описание славнејши људи", Будим 1809. године
- ^ "Сербскиј летопис", Будим 1832-1833. године
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне песме", трећа књига, Беч 1846.
- ^ "Сербске народне новине", Будим 1844. године
Литература[уреди | уреди извор]
- Engel, Pál (1996). A temesvári és moldovai szandzsák törökkori települései (1554-1579). Szeged: Csongrád Megyei Levéltár.
- Крстић, Александар Р. (2006). „Из историје средњовековних насеља југозападног Баната (15. век - прва половина 16. века)”. Зборник Матице српске за историју. 73: 27—55.
- Крстић, Александар Р. (2010). „Банат у средњем веку”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 65—90.
- Крстић, Александар Р. (2020). „Историја једне картографске заблуде - Ершомљо (Вршац) на старим географским картама” (PDF). Историјски часопис. 69: 157—188.
