Хантеров синдром — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 86: Ред 86:


== Терапија ==
== Терапија ==
Иако постоји ензимска терапија која значајно прдужава живот болеснику, она не утиче на промене у централном нервном систему. Мада је у фази истраживања, терапије заснована на директном апликовању лека у мозак, може да утиче на редукцију промена и у централном нервном систему.
Иако постоји ензимска терапија која значајно прдужава живот болеснику, она не утиче на промене у централном нервном систему.

Тренутно је у фази истраживања, терапије заснована на директном апликовању лека у мозак, који може да утиче на редукцију промена и у централном нервном систему. МНеђутим докази су ограничени с обзиром да постоји јако мало рандомизираних клиничких испитивање у медицинској литератури. У поређењу с плацебомом, докназано је да је лечење [[Idursulfaza|идурсулфазом]] особа са Хантеровим синдромом довело до одређених побољшања хода и до смањења излучивања абнормалних мукополисахарида у мокраћи. За сада није пронађен доказ доступан у литератури који би показивао да тај поступак смањује компликације болести везане уз квалитет живота и смртност.<ref>{{cite web |title=Liječenje mukopolisaharidoze tipa II (Hunterov sindrom) doknadom enzima s pomoću idursulfaze |url=http://www.cochrane.org/hr/CD008185/lijecenje-mukopolisaharidoze-tipa-ii-hunterov-sindrom-doknadom-enzima-s-pomocu-idursulfaze |publisher=cochrane.org, 4 veljače 2016. |accessdate=18. 6. 2018}}</ref>

== Видети још ==
== Видети још ==
* [[Санфилипов синдром]]
* [[Санфилипов синдром]]

Верзија на датум 18. јун 2018. у 11:05

Хантеров синдром
Структура хепаран сулфата, једног од продуката који се ствара у ткивима особа са Хантеровим синдромом
СимптомиСкелетни деформитети (блага кифоза)
КомпликацијеДисајна и кардиоваскуларна имнсуфицијенција
УзроциНедостатак ензима индуронат-2-сулфатазе
Слична обољењамукополисахаридоза тип 1 (МПС1); друге мукополисахаридозе
ПрогнозаУ тешким случајевима, смрт се обично јавља до 15. године. У атенуираним случајевима, пацијенти могу преживети до своје 50-те године.
Фреквенција1 на 100.000 до 150.000 мушко рођене деце.[1]
Смртностrecesivno nasledne, progresivne bolesti poremećaja razgradnje i deponovanja kiselih glukozaminoglikana u lizozomima.

Хантеров синдром или мукополисахаридоза тип 2 (МПС2) је болест из групе рецесивно наслеђених метаболичких поремећаја, разградње и депоновања киселих глукозаминогликана у лизозомимима, познатих и под називом мукополисахаридозе (МПСс). Узроковане недостатком лизозомских ензима потребних за деградацију мукополисахарида или глукозаминогликана (ГАГс), пре свега липида, због немогућности разградње, МПС се карактериду таложењем у организму и појавом патолошких промена у јетри, централном нервном систему и другим органима

До данас је познато да једанаест различитих лизозомских ензимских аномалија узрокује 7 различитих и признатих фенотипова МПС. Сви типови мукополисахаридоза наслеђују се аутозомно рецесивно, осим Хантеровог синдрома, који је наслеђује рецесивно преко X хромозома.[2]

Болест од које болују искључиво дечаци, први је описао Чарлс А. Хантер, по коме је и добила назив.[3]

Историја

Почетком 1900-их, Гертрад Харлер и Чарлс А. Хантер први су описали пацијента са МПС, чији метаболички поремећаји данас носе њихова имена (мукополисахаридоза тип 1 (МПС 1) — Харлеров синдром , мукополисахаридоза тип 2 (МПС 2) — Хантеров синдром); док су накнадно откривеним типовима мукополисахаридоза додељени бројеви и епоними који су лабаво повезани са хронологијом и порекло њихових извештача.[4]

Мукополисахаридозу тип 2, касније названу Хантеров синдром првије је описако канадски лекар Чарлсу А. Хантеру (Charles A. Hunter, 1873—1955), 1917. године. Он је утврдио да се овај за Х-везани рецесивни поремећај, карактерише недостатком лизозомског ензима идуронатне 2-сулфатазе (која је такође означена као дефицијент И2С или дефицијент идуронатне сулфатазе (ИСД)), чији недостатак доводи до накнадне акумулације хепаран сулфата и хондроитин сулфата Б (дерматан сулфата) у телу.[5][6]

Шеснаест година касније, лекари Binswanger и Ullrich су сковали термин мултиплеозни дисостозни систем да би описали констелацију скелетних налаза специфичних за особе са мукополисахаридозом (МПС) и друге поремећаје лизозомног депоновања.

Доктор Брант је 1952. године изоловао мукополисахариде из хепатичног и менингеалног ткива код пацијената са мукополисахаридозом (МПС); и увео израз мукополисахаридоза за описивање ове породице болести.

Године 1957. Dorfman и Lorincz развили клиничке анализе за детекцију мукополисахарида у урину. Док су Најфелд и сарадници крајем шездесетих година прошлог века, су утврдили да се акумулација мукополисахарида у фибробластима код пацијената са Харлеровим (МПС 1) и Хантеровим (МПС 2) синдромом може кориговати тако што се култивишу фибробластима или екстрактима ткива пацијената са различито дијагностификованим МПС. То је довело до пречишћавања и накнадне идентификације сваког дефектног лизозомског ензима унутар синдрома мукополисахаридоза.[7]

Епидемиологија

Учесталост

Инциденца Хантеровог синдромна на глобалном нивоу је тренутно непозната, делимичнои зато што многи болесници умиру веома млади. Према објављеним истраживањима процењује се да је она око 1 случај на 34.000 у Израелу, 1 на 111.000 у Британској Колумбији и 1 на 132.000 у Уједињеном Краљевству.[8][9][10][11]. Недавне студије из Немачке и Холандије објављују укупну инциденцу од 1 случај у 140.000—330.000 живорођених, и 1 случај на 77.000 новорођених мушкараца.[12][13]

Морталитет/морбидитет

Препозната су два типа Хантеровог синдрома; тешки облик, означен као тип А (МПС IIA), и блажи облик, означен као тип Б (МПС IIБ). Ови облици представљају два крајњости у клиничком спектру озбиљности. Разлика је клинички заснована јер је активност идуронат сулфатазе (ИДС) подједнако депресивна у лабораторијском тесту који се користи за дијагнозу оба типа Хантеровог синдрома.

МПС IIA

Познат и као тешки тип — има клиничке карактеристике сличне онима које су примећене код Харлеровог синдромом, осим што се не појављује замагљивање рожњаче и мултисистемске промене не напредује брзо као што се види у Харлеровом синдрому. МПС IIA, клиничке манифестације постају очигледне у првих неколико година живота. Развој деце је успорен и често са оштећењем слуха које прогредира ка глувоћи. Компликације код старијих болесника са МПС IIA укључују синдром карпалног тунела са променама на медијалном нерву и дегенеративном болешћу кукова. Касна спора систематска соматска и неуролошка прогресија на крају доводи до смрти у адолесценцији; међутим, неки пацијенти могу живети до друге и треће деценији живота. Узрок смрти је често кардиопулмонална инсуфицијенција секундарна опструкције горњег дисајног пута и кардиоваскуларна инволуција. Инциденција изненадне смрти је око 11%.[14]

МПС IIБ

Деца са МПС IIБ (благи тип) — подсећају на дечији облик Hurler/Scheie (MPS IH/S) или Scheie syndromes (MPS IS). Ова деца обично имају нормалан ниво интелигенције, али могу развити секундарну опструкцију дисајних путева због акумулације мукополисахарида у трахеји и бронхијама. Пацијенти преживе до одраслог доба и могу живети до седме деценији живота. Код већина пацијената ће се развити валвуларна болест срца.

Раса

Хантеров синдром нема расне разлике; међутим, забележена је већа инциденција болести у јеврејској популацији која живи у Израелу.

Пол

Наслеђивање је рецесивно и везано за Х-хромозом, а погођени мушкарци се обично не репродукују.

Поремећај се повремено дијагностикује код жена услед искривљене Х-инактивације, уз активни Х-хромозом који преноси мутацију у алелу идуронат сулфатазе (ИДС).[15]

Старост

МПС IIА се, у начелу, дијагностикује код деце у доби од 2—4 године, док се МПС IIБ не дијагностикује до адолесценције или одрасле доби.

Етиопатогенеза

Хантерова синдром, који спада у генетичко− етаболитичке болести, је мукополисахаридоза тип 2 (МПС2), која настаје због недостатка ензима индуронат-2-сулфатазе, који учествује у разграњи полисахарида гликозаминогликана (ГАГ). Недостак овог ензима код оболелих доводи до тога да се гликозаминокликани накупљају у лизозомима, и узрокује поремећај функције ћелија ткива и органа. Поред тога код ове болести се такође нагомилавају у бројним ткивима дерматан и хепаран сулфата.

Код Хантеровог синдрома због недостатак ензима који разлаже сложене липиде, они не могу да се разграђјују и нагомилавају се у организму у коме врше оштећење јетре, срца, централног нервног система и друге органе, што оболелој деци даје специфичан изглед.

Генетика

Хантеров синдром наследђује се рецесивно преко X хромозома. Искључиво се јавља код дечака и врло је ретко обољење.

Клиничка слика

Хантеров синдром има блажу клиничку слику, у односу на Морбус Хурлер. Степен менталне ретардације је блажи. Скелетни деформитети су мање изражени (немају гибус, већ само благу кифозу). Рожњача је бистра, без замућења. Прогресија болести је спорија и оболели обично живе дотреће деценије живота.

Дијагноза

Поставља се на основу анамнезе родитеља оболелог детета и клиничке слике и н лабораторијским анализама

Лабораториске анализе

Од лабораторијских анализа врши се

  • мерење активности ензима индуронат-2-сулфатазе (И2С) у узетој крви — тестирање И2С активности у серуму или белим крвним зрнцима,
  • биопсија коже у кожним фибробластима
  • генетичко испитивање — засновано на детекцији патогене варијанте у ИДС-у што потврђује дијагнозу Хантеров синдром код мушкараца, а може бити корисно и код особа са необичним фенотипом или фенотиповима који се не подударају са резултатима анализе глукозамингликена (GAG).[16]

Диференцијална дијагноза

У диференцијалној дијагноси треба имати у виду следеће болести, заправо подтипове мукоплосахаридозе:

  • Санфилипов синдром (мукополисахаридоза тип III),[17]
  • Слај синдром (мукополисахаридоза тип VII),[18]
  • Мукополисахаридоза тип I H/S,
  • Мукополисахаридоза тип I H,
  • Мукополисахаридоза тип I S,
  • Вишеструка дефицијенција сулфатазе.

Терапија

Иако постоји ензимска терапија која значајно прдужава живот болеснику, она не утиче на промене у централном нервном систему.

Тренутно је у фази истраживања, терапије заснована на директном апликовању лека у мозак, који може да утиче на редукцију промена и у централном нервном систему. МНеђутим докази су ограничени с обзиром да постоји јако мало рандомизираних клиничких испитивање у медицинској литератури. У поређењу с плацебомом, докназано је да је лечење идурсулфазом особа са Хантеровим синдромом довело до одређених побољшања хода и до смањења излучивања абнормалних мукополисахарида у мокраћи. За сада није пронађен доказ доступан у литератури који би показивао да тај поступак смањује компликације болести везане уз квалитет живота и смртност.[19]

Видети још

Извори

  1. ^ „Mucopolysaccharidoses Fact Sheet”. National Institute of Neurological Disorders and Stroke. 15. 6. 2017. Приступљено 15. 6. 2018. 
  2. ^ Germaine L, Defendi. „Background, Hunter Syndrome (Mucopolysaccharidosis Type II)”. emedicine.medscape.com. Приступљено 16. 6. 2018. 
  3. ^ C. A. Hunter: A rare disease in two brothers. Proceedings of the Royal Society of Medicine, London, 1917, 10: 104-116.
  4. ^ Neufeld EF, Muenzer J. The Mucopolysaccharidoses. The Metabolic Bases of Inherited Disease. 8th ed. McGraw-Hill; 2000. 3421-52.
  5. ^ Hunter's syndrome (Charles A. Hunter) на сајту Who Named It
  6. ^ Hunter, C. A. (1917). „A Rare Disease in Two Brothers”. Proceedings of the Royal Society of Medicine. London. 10 (Sect Study Dis Child): 104—116. PMC 2018097 Слободан приступ. PMID 19979883. 
  7. ^ Giugliani R. Mucopolysacccharidoses: From understanding to treatment, a century of discoveries. Genet Mol Biol. 2012 Dec. 35 (4 (suppl)):924-31. Medline.
  8. ^ Young ID, Harper PS (1982). „Incidence of Hunter's syndrome”. Hum. Genet. 60 (4): 391—2. PMID 6809596. doi:10.1007/BF00569230. 
  9. ^ Lowry RB, Applegarth DA, Toone JR, MacDonald E, Thunem NY. An update on the frequency of mucopolysaccharide syndromes in British Columbia. Hum Genet. 1990 Aug. 85(3):389-90.
  10. ^ Schaap T, Bach G. Incidence of mucopolysaccharidoses in Israel: is Hunter disease a Jewish disease"?. Hum Genet. 1980. 56(2):221-3.
  11. ^ Young ID, Harper PS. Incidence of Hunter's syndrome. Hum Genet. 1982. 60(4):391-2
  12. ^ Scarpa M, Almassy Z, Beck M, et al; Mucopolysaccharidosis type II: European recommendations for the diagnosis and multidisciplinary management of a rare disease. Orphanet J Rare Dis. 2011 Nov 76:72. doi:10.1186/1750-1172-6-72
  13. ^ Wraith JE, Beck M, Giugliani R, Clarke J, Martin R, Muenzer J. Initial report from the Hunter Outcome Survey. Genet Med. 2008 Jul. 10(7):508-16
  14. ^ Young ID, Harper PS. The natural history of the severe form of Hunter's syndrome: a study based on 52 cases. Dev Med Child Neurol. 1983 Aug. 25(4):481-9.
  15. ^ Clarke JT, Wilson PJ, Morris CP, et al. Characterization of a deletion at Xq27-q28 associated with unbalanced inactivation of the nonmutant X chromosome. Am J Hum Genet. 1992 Aug. 51(2):316-22.
  16. ^ Annibali R, Caponi L, Morganti A, Manna M, Gabrielli O, Ficcadenti A. Hunter syndrome (mucopolysaccharidosis type II), severe phenotype: long term follow-up on patients undergone to hematopoietic stem cell transplantation. Minerva Pediatr. 2013;65:487–96.
  17. ^ Germaine L Defendi, Sanfilippo Syndrome (Mucopolysaccharidosis Type III) Мedscape
  18. ^ Germaine L Defendi Sly Syndrome (Mucopolysaccharidosis Type VII) Мedscape
  19. ^ „Liječenje mukopolisaharidoze tipa II (Hunterov sindrom) doknadom enzima s pomoću idursulfaze”. cochrane.org, 4 veljače 2016. Приступљено 18. 6. 2018. 

Спољашње везе

Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хантеров_синдром&oldid=20582898”