Књига о Товиту — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
(нема разлике)

Верзија на датум 19. април 2021. у 16:19

Лист папируса са vellum рукописом, c. 1240.

Књига о Тобиту (/ˈtoʊbɪt/) је дело јеврејске религијске традиције настало у периоду трећег века или почетком другог века пре нове ере. Ово дело говори о томе како Бог тестира своје вернике, одговара на молитве и штити заветну заједниу (Израел). (референца) То се у делу постиже кроз казивање приче о две јеврејске породице, породици Тобита из Ниниве и породици напуштене Саре из Екбадана.[1] Тобитов син Тобиас (из грчког Τωβίας Tōbias, од хебрејског טוביה Tovyah „ЈАХВА је добар“) послат је да поврати десет сребрних талената које је Тобит једном оставио у Рогесу, граду у Медији. Вођен и усмераван анђелом Рафаилом, Тобијас стиже у Екбадану где упознаје Сару.[2] Демон Асмодеј, који се заљубљује у њу, убија сваког за ког она пожели да се уда, међутим, код Тобијаса то не успева, јер он уз помоћ анђела Рафаила успева да истера демона и да ожени Сару,[1] након чега се враћају у Ниниву где проналазе Тобита излеченог од слепила.[2] ова књига укврштена је и у католички и у православни канон, али не и у јеврејски; протестантска традиија сврстава је у апокрифију, а агликанска заједница препознаје је као део сетих списа за потребе изградње и литургије.[1] Огромна већина научника препознаје је као дело фикције која укључује неке од историјских референци.[3]

Структура и сажетак

Тобит оптужује Ану за крађу детета, Рембрант, 1626. година

Књига садржи три велика наративна дела која почињу прологом, а завршавају се епилогом:[4]

  • Пролог (1:1-2)
  • Ситуације у Ниниви и Екбади (1:3-3:17)
  • Тобиасово путовање (4:1-12:22)
  • Тобитови хвалоспеви и његова смрт (13:1-14:2)
  • Епилог (14:3-15)

(Сажето из Бенедикт Отзен, „Тобит и Џудит“)[5] Пролог говори читаоу о чему прича говори, да је то прича о Тобиту из племена Нафтали, ког су Асири депортовали у Ниниву. Он се увек придржавао Мојсијевих заповесту, односио дарове у Храм у Јерусалиму пре катастрофе коју су донела асиријска освајања. Био је ожењен Аном и са њом је имао сина Тобиаса. Тобит, побожни човек, сахрањивао је мртве јевреје, али једног поподнева ослепела га је птица. Од тада постаје зависан од своје супруге, коју оптужује за крађу, и моли се за смрт. У међувремену, његова рођака Сара, која живи у далекој Екбади, такође се моли за смрт, јер је демон Асмодеј убијао сваког њног младожењу на вече њиховог веншања. Због тога, она бива оптужена за њихову смрт. Бог је чуо њихове молиттве и послао анђела Рафаила да им помогне. Тобиас бива послат да поврати нова од рођаке, а анђео Рафаил, прерушен у човека по имену Азари, нуди се да га прати на том путу. На свом путу, упецали су рибу у реци Тигар, за коју Азари говори Тобиасу следеће: да њено печено срце и печена јетра могу да истерају демоне, а да њена жуч може излечити слепило. Када стижу у Екбаду и упознају Сару, дешава се оно што је Азари и предвидео, истеравају демона Асмодеја. Тобиас и Сара се венчавају, Тобиас се обогаћује и враћају се у Ниниву (Асирију) где их Тобит и Ана дочекују. Тобит бива излечен, а Рафаил/Азари одлази након што налаже Тобиту и Тобијасу да благосиљају Бога и говоре јеврејском народу о његовим делима, да се моле и посте и да деле милостињу. Тобит се моли Богу за људе које је он казнио протеривањем, али којима ће показати милост и обновити Храм ако му се врате.

У епилогу, Тобит говори Тобиасу да ће Нинива бити уништена као пример слабости; на исти начин Израел ће опустети, а Храм ће бити уништен, иако ће Израел заједно са Храмом бити обновљен. С тога, Тобиас би требао да напусти Ниниву и он и његова деца треба да живе праведно.

Значај

Књига о Тобиту је дело фикције са неким историјским референцама комбинованих са молитвама, етичким подстицајем, хумором и авантуром са елементима фолклора, мудрости, путописа, романсе и комедије.[3] [6] Понудила је јеврејима у у изгнанству упутства као да поврате свој идентитет, а њена порука јесте да Бог искушава веру људи, слуша њихове молитве и искупљује заветну заједницу, у овом случају заједницу јевреја.[6] Читања из ове књиге користе се у латинским литургијским певањима. Због молитви у овој књизи које се односе на чистоту брака, често се чита за време венчања у многим певањима. Доктринално, књига се наводи као учење о заступништву анђела, побожности синова, милостињи и поштовању мртвих.[7][8]

Композиција и рукописи

Ова прича из Књиге о Тобиту смештена је у временски период осмог века пре нове ере, али сама књига датира из периода између 225. и 175. године пре нове ере.[9] Не постоји консензус међу научницима о пореклу ове приче („скоро сви региони античког света могу се узети у обзир“); месопотамијско порекло звучи као најлогичније с обзиром да прича заузима место у Асирији и Персији, а помиње и персијског демона "aeshma daeva", поменутог Асмодеја. Међутим, рукопис садржи многе гепграфске грешке у детањима (као на пример дистана између Екбаде и Рогеса), а аргументе за и против јудејске или египћанске композиије, такође, постоје.[10] Постоји и грча верзија Кљиге о Тобиту, једна (Sinaiticus) дужа од друге (Vaticanus и Alexandrinus).[11] Арамејски и хебрејски фрагменти ове књиге (четири арамејска и један хебрејски – још није разјашњено који је био изворни језик) пронађени су међу свиима у Кумрану, Мртво море, са тенденијом да се ускладе са дужом или синаитском верзијом, која у новије време представља основу свих превода на енглески језик.[11]

Канонски статус

Ове јеврејске књиге пронађене у септаугинском, а не стандардном месорејском канону јеврејске Библије названи су deuterocanon односно „други канон“.[12] Како протестанти прате месорејски канон, они с тога не укључују Тобиту у њихов стандардни канон, али препознају је у категорији списа „дугог канона“ које називају апокрифија.[12] Римски сабор (382. године нове ере),[13] и Тридентски сабор (тек 1546. године) проглашавају Књигу о Тобиту као канонски спис, а она тада постаје део и католичке и источне православне цркве.

Августин[14] (397. године нове ере) и Папа Невини I[15] (405. година нове ере) прихватају Књигу о Тобиту као део Старог завета. Атанасиус (367. године нове ере), иако Књига о Тобиту није била део канонских списа, помињу да је била препоручивана за читање од стране свештенства.[16]

Члан 6, од 39 чланова Енглеске цркве, помиње је као књигу Апокрифије.[17]Из непознатих разлога, ова књига није уврштена у хебрејску Библију; предложена објашњења су укључивала њену старост (ово се данас не узима у обзир), њене могуће самарићанске корене, кршења ритуалних закона (ово се односи на приказивање брачног уговора Тобиаса и његове невесте онако како га је описао њен отац, а не њен младожења.[18] Међутим, налази се у грчким јеврејским списима (Septuagint), из којих је усвојена у хришћански канон крајем 4. века.[18]

Утицај

Место Књиге о Тобиту у хришћанским канонским списима омогућило јој је да утиче на теологију, уметност и културу у Европи.[19]Најчешће је коришћена од стране раних црквењака, а мотив Тобиаса и рибе (рибе као симбола Христа) био је екстремно популаран и у уметности и у теологији.[19] Посебно вредне пажње у овом контексту јесу Рембрантови радови, који је, иако припадник Холандске реформаторске цркве, био одговоран за серију слика и цртежа који илуструју епизоде ове књиге.

Референце

  1. ^ Jump up to:a b c Levine 2007, p. 11.
  2. ^ Jump up to:a b c Fitzmyer 2013, p. 31.
  3. ^ Jump up to:a b Fitzmyer 2003, p. 31.
  4. ^ Fitmyer 2013, p. 58.
  5. ^ Otzen 2002, p. 4-7.
  6. ^ Jump up to:a b Levine 2007, p. 12.
  7. ^ "Introduction", Tobit, NAB, Libreria Editrice Vaticana Archived February 27, 2015, at the Wayback Machine
  8. ^ http://torahofyeshuah.blogspot.com/2015/07/book-of-meqabyan-i-iii.html
  9. ^ Fitzmyer 2003, p. 51.
  10. ^ Miller 2011, p. 12-15.
  11. ^ Jump up to:a b Grabbe 2003, p. 736.
  12. ^ Jump up to:a b Nigosian 2004, p. 197.
  13. ^ http://www.tertullian.org/decretum_eng.htm
  14. ^ B. F. Westcott, A General Survey of the History of the Canon of the New Testament (5th ed. Edinburgh, 1881), pp. 440, 541-2.
  15. ^ Council of Carthage (A.D. 419) Canon 24
  16. ^ Session IV Celebrated on the eighth day of April, 1546 under Pope Paul III
  17. ^ Fitzmyer, at p. 50, 55–57
  18. ^ Dempster 2008, p. unpaginated.
  19. ^ Jump up to:a b Fitzmyer 2003, p. 55.
  • Barker, Margaret (2006). "The Angel Raphael in the Book of Tobit". In Bredin, Mark (ed.). Studies in the Book of Tobit. A&C Black. ISBN 9780567082299.
  • Dempster, Stephen G. (2008). "Torah, Torah, Torah: The Emergence of the Tripartite Canon". In Evans, Craig A.; Tov, Emanuel (eds.). Exploring the Origins of the Bible. Baker Academic.
  • Fitzmyer, Joseph A. (2013). Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110907032.
  • Fitzmyer, Joseph A. (2003). Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110175745.
  • Grabbe, Lester (2003). "Tobit". In Dunn, James D. G. (ed.). Eerdmans Commentary on the Bible. Eerdmans. ISBN 9780802837110.
  • Levine, Amy-Jill (2007). "Tobit". In Coogan, Michael David (ed.). The New Oxford Annotated Apocrypha. Oxford University Press. ISBN 9780195288803.
  • Miller, Geoffrey David (2011). Marriage in the Book of Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110247862.
  • Nigosian, S. A. (2004). From Ancient Writings to Sacred Texts: The Old Testament and Apocrypha. Johns Hopkins University Press.
  • Otzen, Benedikt (2002). Tobit and Judith. A&C Black. ISBN 9780826460530.
  1. ^ а б в editor., Levine, Aaron, (2010). The Oxford handbook of Judaism and economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994046-2. OCLC 838125865. 
  2. ^ а б Donahue, John R. (2013). „Joseph A. Fitzmyer, S.J.: Scholar and Teacher of the Word of God”. U.S. Catholic Historian. 31 (4): 63—83. ISSN 1947-8224. doi:10.1353/cht.2013.0016. 
  3. ^ а б Fitzmyer, Joseph A. (2003-12-31). „Tobit”. doi:10.1515/9783110907032. 
  4. ^ Chile, WTO, 2013-10-22, стр. 58—58, ISBN 978-92-870-4225-5, Приступљено 2021-04-19 
  5. ^ Otzen. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. 
  6. ^ а б editor., Levine, Aaron, (2010). The Oxford handbook of Judaism and economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994046-2. OCLC 838125865. 
  7. ^ Góralski, Wojciech (2004-10-15). „Quaderni delo Studio Rotale 11 (2001), Libreria Editrice Vaticana, Città dei Vaticano 2002, ss. 191; 12 (2002), Libreria Editrice Vaticana, Città del Vaticano 2002, ss. 203”. Ius Matrimoniale. 15 (9): 245—256. ISSN 2353-8120. doi:10.21697/im.2004.9(15).13. 
  8. ^ Chisholm, Hugh (1913). Britannica year-book, 1913 - a survey of the world's progress since the completion in 1910 of the Encyclopaedia Britannica. London,: Encyclopaedia Britannica,. 
  9. ^ Fitzmyer, Joseph A. (2003-12-31). „Tobit”. doi:10.1515/9783110907032. 
  10. ^ Miller, John R. (2011-11-01). „Review”. Nova Religio. 15 (2): 134—135. ISSN 1092-6690. doi:10.1525/nr.2011.15.2.134. 
  11. ^ а б Grabbe, J.; Tronnier, M. (2003), Mastozytosen, Springer Berlin Heidelberg, стр. 503—510, ISBN 978-3-662-07785-6, Приступљено 2021-04-19 
  12. ^ а б Nigosian, S. A. (1994). „World Faiths”. doi:10.1007/978-1-349-13502-8. 
  13. ^ „Tertullian : Decretum Gelasianum (English translation)”. www.tertullian.org. Приступљено 2021-04-19. 
  14. ^ „CHURCH FATHERS: On Christian Doctrine, Book II (St. Augustine)”. www.newadvent.org. Приступљено 2021-04-19. 
  15. ^ Westcott, Brooke Foss (2005). A general survey of the history of the canon of the New Testament (6th ed изд.). Eugene, OR: Wipf & Stock. ISBN 1-59752-239-2. OCLC 62235067. 
  16. ^ „Athanasius of Alexandria -> Desert Fathers”. Brill Encyclopedia of Early Christianity Online. Приступљено 2021-04-19. 
  17. ^ „Anglicans Online | The Thirty-Nine Articles”. web.archive.org. 2007-07-01. Приступљено 2021-04-19. 
  18. ^ а б Fitzmyer, Joseph A. (2003). Fitzmyer:tobit Cejl (на језику: енглески). Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017574-5. 
  19. ^ а б Otzen, Benedikt (2002-12-31). Tobit and Judith (на језику: енглески). A&C Black. ISBN 978-0-8264-6053-0. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Књига_о_Товиту&oldid=23759416”