Финансијска ревизија

С Википедије, слободне енциклопедије


Финансијаска ревизија се спроводи да би обезбедила мишљење да ли је "финансијски извештај" (информација која се проверава) у складу са одређеним критеријумима. Уобичајено, критеријуми су Медјународни рачуноводствени стандарди, али ревизори такође могу да спроводе ревизије финансијских извештаја припремљених на основу готовине или неких других рачуноводствених основа које одговарају конкретној организацији. Прликом процењивања да ли су финансијски извештаји у складу са рачуноводственим стандардима, ревизор прикупља доказе да одреди да ли у извештајима постоје материјалне грешке или друге нетачне изјаве[1].

Преглед[уреди | уреди извор]

Ревизорско мишљење је намењено да обезбеди разумну потврду, али не и апсолутну потврду, да су финансијски извештаји представљени исправно, и/или да пружи тачан и истинит приказ у складу са оквиром финанасијског извештавања. Сврха ревизије је да пружи објективано и независно испитивање финансијских извештаја, што повећава вредност и кредибилитет финансијских извештаја које објављује менџмент компаније, па се самим тим повећава и корисничко поверење у финансијски извештај, смањује ризик за инвеститоре и смањује трошак капитала за припремаоца финансијског извештаја[2].

У складу са УС ГААП-ом, ревизори су у обавези да објаве мишљење целокупних финансијских извештаја у ревизорском извештају. Ревизори могу да објаве три врсте извештаја осим неквалификованих/немодификованог мишљења. Неквалификовано ревизорско мишљење је мишљење да су финансијски извештаји представљени исправно. Квалификовано ревизорско мишљење је мишљење да су финансијски извештаји представљени исправно, по свим значајним аспектима у складу са УС ГААП-ом, изузев значајних нетачних тврдњи које, међутим, не утичу на могућност корисника да се ослони на финансијски извештај. Квалификовано мишљење се такође може издати I за ограничење опсега које има ограничен значај. Надаље, ревизор може уместо тога да изда изјаву о одрицању одговорности, јер нема довољно одговарајућих доказа за формирање мишљења или због недостатка независности. У изјави о одрицању одговорности, ревизор објашњава разлоге због којих је ускратио своје мишљење I експлицитно указује да није изразио мишљење. Коначно, негативно мишљење ревизије се издаје када финансијски извештаји нису представљени на прави начин због неусклађености са УС ГААП-ом, а та неусклађеност значајно унтиче на финансијски извештај у целини. У неповољном ревизорском извештају ревизор мора објаснити природу и величину нетачних тврдњи и мора изразити мишљење да финанасијски извештаји нису истинито представљени у складу са УС ГААП-ом[3].

Финансијске ревизије обично врше фирме са искусним рачуновођама који су стручни за финансијско извештавање. Финансијска ревизија је једна од многих функција осигурања које пружају рачуноводствене фирме. Многе организације посебно запошљавају I унајмљују интерне ревизоре, који не потврђују финансијске извештаје већ се фокусирају на унутрашњу контролу организације. Спољни ревизори могу да одлуче да се ограничено ослањају на рад унутрашњих ревизора. Ревизија промовише транспарентност и тачност у објављеним од стране организације, тако се смањује вероватноћа да организација прикрије своје незаконито пословање[4].

На међународном плану, Међународни стандарди ревизије (МСР) које издаје Одбор за међународне стандарде ревизије и осигурања (ИААСБ), се сматрају репером процеса ревизије. Скоро сва законодавства захтевају од ревизора да прате МСР или њихову локалну варијанту.

Финансијске ревизије постоје да би дале кредибилитет изнетим уверењима менаџемнта организације заинтересованим странама да њени финансијски извештаји тачно приказују позицију те организације као и њене перформансе. Главне заинтересоване стране организације су обично њени акционари, али, и остале стране као што су пореске власти, банке, ругулаторна тела, добављачи, купци I запослени такође могу имати интерес да знају да су финансијски извештаји представљени тачно, по свим значајним аспектима. Ревизија није одређена да пружи апсолутну сигурност, јер се заснива на узорковању,а не на тестирању свих трансакција и стања рачуна. Осмишљена је да смањи ризик од значајних нетачних тврдњи у финасијским извештајима, било да су оне проузроковане грешком или преваром. Нетачна тврдња је дефинисана према МСР-у 450 као грешка, изостављено обелодањивање или неодговарајућа рачуноводствена политика. “Значајна нетачна тврдња” је грешка или пропуст који могу да утичу на одлуку корисника. Ревизије постоје зато што оне додају вредност тако што смањују трошкове асиметрије информација и смањују информациони ризик, не зато што су прописане законом (напомена: ревизије су обавезне у многим државама чланицама ЕУ I у многим законодавствима су обавезне за компаније које се котирају на јавним берзама). Неке од метода и средстава који су генерално прихваћене од стране ревизора, а користе се за прикупљање и акумулирање ревизорских доказа су[5]:


  1. Провера књижења
  2. Тестирање постојања и ефективности управљачких контрола које спречавају погрешно приказивање финансијских извештаја
  3. Провера одлива
  4. Физички преглед I бројање
  5. Потврђивање
  6. Испитивање
  7. Опажање
  8. Инспекција
  9. Контрола на крају године
  10. Прерачунавање
  11. Праћење у накнадном период
  12. Поравнање са банком
  13. Сведочење
  14. Провера постојања, власништва и вредности имовине и утврђивање обима и природе обавеза.

Финансијска ревизија је професија која је позната по доминацији мушкараца. Према последњим истраживањима на позицијама ревизора ради 70%-80% мушкараца, 2% жена, док су у осталим случајевима мешовите позиције (Бадер, 2018).

Велика четворка[уреди | уреди извор]

Гринвуд и сарадници су дефинисали ревизорску фирму као професионално партнерство које има децентрализовани организациони однос између главне државне канцеларије и локалних канцеларија. Локалне канцеларије могу да доносе већину одлука, осим израде и одржавања професионалног стандарда.

Велика Четворка су четири највеће мреже професионалних услуга, које нуде услуге ревизије, осигурања, пореза, консалтинга, саветовања, актуарства, корпоративних финансија, и правних савета. Они воде већину ревизија за компаније којима се тргује на берзама, као и за многе приватне компаније, стварајући олигопол у ревизији великих компанија. Извештавано је да је велика четворка извршила ревизију у 99% компанија које се налазе у индексу ФТСЕ-а[6]-а 100, и 96% компанија у индексу ФТСЕ 250, односно индекса водећих компанија које располажу средњом количином капитала. Компаније које чине Велику Четворку су приказане доле са подацима који су јавно доступни о њима. Ниједна од ових компанија није једна компанија. Свака од њих представља мрежу компанија, које су по власништву и начину управљања самосталне, а које су сколопиле споразуме са другим компанијама у мрежи о дељењу заједничког имена, бренда и стандарда квалитета. Свака од ових мрежа је успоставила један ентитет који координира активностима у мрежи. У једном случају (КПМГ), координирајћи ентитет је Свис, док је у остала три случаја (Делоит Туш Томатсу, Прајсвотерхаускуперс и Ернст & Јанг) координирајући ентитет компанија са ограниченом одговорношћу у Уједињеном Краљевству. Ти ентитети не обављају сами екстерне професионалне услуге и не поседују нити контролишу фирме чланице. Они су слични мрежама адвокатских канцеларија које постоје у правној професији. У многим случајевима свака фирма чланица послује у једној држави и структурирана је у складу са регулаторним окружењима у тој земљи. КПМГ је 2007. године најавио спајање четири компаније чланице (у Великој Британији, Немачкој, Швајцарској I Лихтенштајну) како би се оформила јединствена фирма. Ернст & Јанг такође укључује такође одвојене правне субјекте који управљају трима од четири области: Америка, ЕМЕИА (Европа, Блиски Исток, Индија I Африка) и Азија-Пацифик. (Напомена: Јапанска област нема посебан ентитет за управљање подручјем). Ове фирме координирају услугама које обављају локалне фирме у оквиру својих области, али не пружају услуге или имају власништво над локалним ентитетима. Ова група је некада била позната као "Велика Осморка", а серијом спајања сведена је на "Велику Шесторку", а затим на "Велику Петорку". "Велика Петорка" је постала Велика Четворка након смрти Артура Андерсена 2002. године, након учешћа у Енрон скандалу.

Трошкови[уреди | уреди извор]

Трошкови ревизије могу значајно варирати у зависности од природе субјекта, његових послова, индустрије, стања у којима се налазе финансијски извештаји и евиденције, као и ценовника саме рачуноводствене фирме[7][8]. Комерцијалну одлуку о одређивању цене ревизије доносе компаније и њихови ревизори. Директори су одговорни за одређивање укупне цене исто као и ревизорски одбор[9]. Цене су одређене тако да не доводе у питање квалитет ревизије. Недостатак особља и ниске цене ревизије доводе до веома ниског нивоа наплате. Као резултат тога, рачуноводствене фирме као што су КПМГ, Прајсвотерхаускуперс и Делоит, које су раније имале врло ниску техничку ефикасност, почеле су користити алате вештачке интелигенције.

Историја[уреди | уреди извор]

Ревизија државних расхода[уреди | уреди извор]

Најраније познато помињање државног службеника задуженог за ревизију државних расхода везује се за ревизора државне благајне у Енглеској 1314. године. Ревизори Импреста успостављени су под краљица Елизабета I 1559. године са формалном одговорношћу за ревизију плаћања благајни. Овај систем је постепено пропадао, а 1780. године статутом су именовани комесари за ревизију јавних рачуна. Од 1834. године, комесари су радили у тандему са контролором државне благајне, који је био задужен за контролу издавања средстава влади.

Као министар финансија, Вилијам Иварт Гледстоун покренуо је велике реформе јавних финансија и парламентарне одговорности. Његов Закон о државној благајни и одељењима из 1866. године захтевао је од свих одељења, по први пут, да израђују годишње рачуне, познате као рачуни присвајања. Закон је такође успоставио функцију генералног контролора ревизора и одељења за финансије и ревизију, како би пружио помоћно особље из државне службе. Генерални контролор и ревизор је добио две главне функције - да одобри издавање јавног новца влади из националне банке Енглеске, након што се уверио да је то у границама које је парламент изгласао - и да ревидира рачуне свих владиних одељења и да о томе извештава парламент. Ревизију државних расхода у Великој Британији данас спроводи Државна канцеларија за ревизију. Аустралијска државна канцеларија за ревизију спроводи све ревизије финансијских извештаја за субјекте које контролише влада[10].

Управљање и надзор[уреди | уреди извор]

У Сједињеним Америчким Државама, СЕЦ се генерално препустио рачуноводственој индустрији (која делује кроз разне организације током година) као рачуноводственом стандарду за финансијско извештавање, а конгрес САД је то препустио СЕЦ-у.

Ово је такође уобичајено у другим развијеним економијама. У Великој Британији, ревизорске смернице одређују институти (АЦЦА, ИЦАЕВ, ИЦАС и ИЦАИ) чији су чланови ревизорских фирми и појединачни ревизори. У Аустралији, правила и професионални етички кодекс постављају Институт за овлашћене рачуновође Аустралије (ИЦАА), ЦПА Аустралије (ЦПА) и Национални институт рачуновођа (НИА)[11].

У складу са тим, финансијски ревизорски стандарди и методе теже промени само након неких ревизорских неуспеха. Најскорији познати случај је Енрон. Компанија је успела да сакрије неке битне чињенице, попут ванбилансних обавеза, од банака и акционара[12]. На крају, Енрон је прогласио банкрот, и од 2006. године се налази у процесу распуштања. Један од резултата овог скандала је да је Артур Андерсен, једна од пет највећих светских рачуноводствених фирми, изгубила могућност да ревидира јавне компаније, што је довело до пропасти фирме.

Недавни тренд у ревизијама (подстакнут рачуноводственим скандалима као што су Енрон и Wорлдцом) био је повећан фокус на процедуре интерне контроле, које имају за циљ да осигурају потпуност, тачност и исправност ставки у рачунима и ограничен приступ финансијским системима. Ово истицање унутрашњег контролног окружења сада је обавезан део ревизије друштава која се котирају на СЕЦ-у, у складу са стандардима ревизије Одбора за надзор рачуноводства јавних предузећа (ПЦАОБ), који је успостављен Законом Сарбан-Оксли.

Многе земље имају организације спонзорисане од стране владе или овлашћене организације које развијају и одржавају стандарде ревизије и обично се односе на опште прихваћене стандарде ревизије или ГААС. Ови стандарди прописују различите аспекте ревизије, као што су мишљење, фазе ревизије и контроле над производом рада (тј. радни документи).

Неке организације за надзор захтевају од ревизора и ревизорских фирми да периодично прођу проверу квалитета треће стране како би се осигурало да се примењује ГААС.

Фазе ревизије[уреди | уреди извор]

Следеће ставке су фазе типичне ревизије:

Фаза 1: план и дизајн приступа ревизије[уреди | уреди извор]

    ●	prihvatanje klijenta i izvršavanje početnog planiranja
    ●	Razumevanje klijentovog poslovanja i industrije 
       ●  U šta bi revizor trebao da se razume[13]? 
            ●	Relevantnu industiju, regulativu, i ostale spoljne činioce uključujući i primenjene okvire finansijskog izveštavanja
            ●	Prirodu entiteta
            ●	Izbor entiteta i aplikacije računovodstvene politike
            ●	Ciljeve i strategije entiteta i povezane poslovne rizike koji mogu dovesti do pogrešnog prikaza finansijskih izveštaja 
            ●	Merenje i reviziju finansijskog učinka 
            ●	Unutrašnju kontrolu relevantnu za reviziju
    ●	Procenu rizika klijentovog poslovanja
    ●	Postaviti materijalnu vrednost i procenu prihvatljivosti revizijskog rizika(AAR) i inherentnog rizika(IR) 
    ●	Razumevanje unutrašnje kontole i procenu rizika kontrole(CR) 
    ●	Razvijanje celokupnog revizijskog plana i programa

Фаза 2: изводјење теста контроле и суштинског теста трансакције[уреди | уреди извор]

    ● Test kontrole: ako revizor planira da smanji utvrđeni rizik kontrole onda bi revizor trebao da izvrši test kontrole i proceni operativnu efikasnost unutrasnje kontole (npr. autorizacija transakcije, poravnanje računa, podela zadataka) ukljujuci opštu IT kontrolu. Ako je unutrašnja kontrola procenjena kao efektivna, to će smanjiti(ali ne i skroz eliminisati) iznos ‘suštinskog ’ rada koje revizor mora uraditi (videti ispod) 
    ● Suštinski test transakcija: procena klijentovog evidentiranja transakcije proverom iznosa novčanih transakcija, proces koji se naziva suštinski test transakcija. Na primer, revizor može da koristi kompjuterski softver da poredi jedinicu prodajne cene na duplikatima prodajnih faktura sa elektronskim fajlom odobrenih cena kao test preciznosti odobrenih cena prodajne transakcije. Kao test kontrole iz prethodne tačke, ovaj test zadovoljava tačnost transakcija povezanih sa revizijom ciljeva za prodaju. Kao posledica efikasnosti, revizori često primenjuju testove kontrole i suštinske testove transakcije istovremeno. 
    ● Procena verovatnoce lošeg finansijskog prikaza.

Белешке: 

    ●	U ovoj fazi, ako revizor prihvati CR koji je predvidjen u fazi 1 i ne želi da smanji kontrolu rizika, onda revizor možda neće pokrenuti test 
       kontrole. Ako je tako, onda ce revizor pokrenuti suštinski test transakcije. 
    ●	Ovaj test određuje količinu posla koja će biti primenjena odnosno suštinsko testiranje ili test detalja[14].

Фаза 3: изводјење аналитичких процедуре и тестова детаља биланса[уреди | уреди извор]

    ● Gde je unutrašnja kontrola snažna, revizori se obično više oslanjaju na suštinske analitičke procedure(poređenje skupa finanskijih informacija, i finansija sa ne-finansijskim informacija da bi videli da li brojevi ‘’ iimaju smisla’’ i neocekivani potezi mogu biti objašnjeni) 
    ● Gde je unutrašnja kontrola slaba, revizori se obično više oslanjaju suštinske testove detalja bilansa(birajući nekoliko stavki sa glavnog naloga bilansa i pronalaženjem čvrstih dokaza(npr. Fakture bankovnih računa) za te stavke)

Белешке : 

    ● Neki revizori uključuju i ‘teško zatvaranje‘ ili ‘brzo zatvaranje ‘ pri čemu zasigurno suštinska procedura može biti primenjena pre završetka godine. Na primer, ako se godina završava 31. Decembra, teškim zatvaranjem se može dostaviti revizorima podaci kao da je 30 Novembar. Revizori bi vršili reviziju kretanja prihoda/rashoda izmedju 1januara i  30 novembra, tako da bi posle završetka godine jedino potrebno da izvrše reviziju kretanja prihoda/rashoda u decembru i bilans stanja 31. Decembra. U nekim zemljama i knjigovodstvenim preduzećima to je poznato kao ‘rolforvard’ procedure.

Фаза 4: завршити ревизију и издати извештај ревизије[уреди | уреди извор]

Након што је ревизор завршио све процедуре за сваки ревизни циљ и за сваки рачун финансијског извештаја и повезане објаве, потребно је комбиновати добијене информације како би се дошло до општег закључка о томе да ли су финансијски извештаји исправно презентовани. Овај субјективни процес у великој мери зависи од професионалне процене ревизора. Када се ревизија заврши, ЦПА мора да изда ревизорски извештај који прати објављене финанскијске извештаје клијената.

Одговорности ревизора[уреди | уреди извор]

Корпорацијски акт 2001 обавезује ревизора да: 

  ●  Daje istinite i ispravne poglede o finansijskim izveštajima u skladu sa računovodstvenim standardima 
  ●  Sprovodi njegovu reviziju u skladu sa revizijskim standardima
  ●  Daje direktorima i revizorima proglašenje nezavisnosti ii ispunjava zahteve o nezavisnosti 
  ●  Izveštava o sumnjivom kršenju ASIC-a

Комерцијални односи наспрам објективности[уреди | уреди извор]

Једна од главних ствари са којима се суочавају приватне фирме за ревизију је потреба за пружањем независних ревизорских услуга уз одржавање пословног односа са компанијом која је предмет ревизије.

Одговорност фирме за ревизију је да проверава и потврђује поузданост финансијских извештаја мозе бити ограничена притиском од стране компаније која врши ревизију, која плаћа фирму за ревизију за ту услугу. Потреба фирме за ревизију је да сачува одржив бизнис кроз ревизију прихода мозе се мерити у односу на његову дузност да испита и провери тачност, релевантност и потпуност финанскијских извештаја компаније. То ради ревизор.

Бројни предлози су направљени да поново испитају тренутни систем и осигурају бољи економски подстицај ревизорима да обављају ревизијске функције без компромитовања њихових комерцијалних интереса у вези са клијентима. Примери су више директни подстицаји као награде и приступи осигурању финансијских извештаја. Види, редом, подстицаји система за промовисање ефикасности водећег на тржишту капитала[15] и осигурање финанскијских извештаја[16].

Повезане квалификације[уреди | уреди извор]

Постоји неколико повезаних стручних квалификација у области финанскије ревизије укључујући сертификованог унутрашњег ревизора, сертификованог рачуновођу, сертификованог овлашћеног рачуновођу, овлашћеног рачуновођу и сертификованог јавног бележника.

Ревизори и технологија[уреди | уреди извор]

Тренутно много субјеката који се ревизују користе информационе системе, који генеришу информације електронски. За ревизијску евиденцију, ревизори добијају динамичке информације генерисане из информационих система у реалном времену. Тако је мање папира и пре нумерисаних ревизорских доказа,што доводи до револуције у ревизији митологије[17].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Аудитинг анд Ассуранце Сервицес (2012 изд.). Прентице Халл. 2010.  |фирст1= захтева |ласт1= у Аутхорс лист (помоћ)
  2. ^ „Архивирана копија”. 8. 5. 2019. Архивирано из оригинала 08. 05. 2019. г. Приступљено 08. 05. 2019. 
  3. ^ „Архивирана копија”. 8. 5. 2019. Архивирано из оригинала 08. 05. 2019. г. Приступљено 08. 05. 2019. 
  4. ^ Репорт: Аудитинг Мисстепс Дуринг тхе Ецономиц Црисис. 2010, новембар. стр. 4.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  5. ^ Тхе Институте оф Цхартеред Аццоунтантс оф Индиа. 2011. стр. 3,4. ИСБН 978-81-8441-135-5. 
  6. ^ https://sr.wikipedia.org/sr-ec/FTSE_100_Indeks.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  7. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 27. 06. 2018. г. Приступљено 08. 05. 2019.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  8. ^ http://crowdfundcpa.com/cost-estimate--calculator.html.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 10. 04. 2019. г. Приступљено 08. 05. 2019. 
  10. ^ Technical Inefficiency, Allocative Inefficiency, and Audit Pricing.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  11. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 30. 03. 2016. г. Приступљено 8. 5. 2019. 
  12. ^ https://archives.fbi.gov/archives/news/stories/2006/december. Приступљено 8. 5. 2019.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  13. ^ International Standard on Auditing 315 Understanding the Entity and its Environment and Assessing the Risks of Misstatement. 
  14. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 08. 05. 2019. г. Приступљено 8. 5. 2019.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  15. ^ „Carrots for Vetogates: Incentive Systems to Promote Capital Market Gatekeeper Effectiveness by Lawrence A. Cunningham :: SSRN”. 
  16. ^ „Choosing Gatekeepers: The Financial Statement Insurance Alternative to Auditor Liability by Lawrence A. Cunningham :: SSRN”. 
  17. ^ Audit Risk, Complex Technology, and Auditing Processes. novembar 2003. стр. 1—9.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Finansijska_revizija&oldid=26742645”