Константност објекта

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Константност објекта је, као појам, у психоаналитичку литературу увео Хајнц Хартман.Он је овим појмом хтео да означи стадијум у коме се све дубља дететова веза са вољеним објектом стабилизује и постаје проширена унутрашња повезаност, независна од задовољења потреба. Хартман је сматрао да усвајање ове способности зависи од развоја „сталности предмета“[1], тј. од когнитивне трајности менталне представе неког предмета када је он физички одсутан и од 'извесног нивоа неутрализације' агресивних и либидиналних нагона. Дете је, дакле, на најранијем узрасту, свесно објекта (мајке) док она задовољава његове потребе и док му је у видном пољу. Временом (и развојем когнитивног апарата), менталне представе објекта постају трајније (могли бисмо, обичним речима, менталне представе назвати „успоменама“ које се учвршћују). Развија се и способност памћења. Између детета и мајке развија се веза која је присутна изнутра, у детету (наравно, и у мајци), и када мајка није физички присутна и када не задовољава његове потребе.

Различита виђења константности[уреди | уреди извор]

Већина аутора која је писала о константности објекта сместила је достизање либидиналне константности објекта у узраст између 6 и 18 месеци. Они који су сместили достигнуће у тај рани узраст узели су као критеријум дететову либидиналну везаност за објект љубави (види се да је дете јасно везано за мајку), док су они који су сместили константност објекта у каснији узраст у оквиру овог опсега додали као критеријум неки облик стабилне менталне репрезентације објекта, укључујући Пијажеове критеријуме појављивања менталних репрезентација.

Ана Фројд[2] је, такође, у описивању развоја од зависности до ослањања на сопствене снаге, говорила о 'стадијуму константности објекта који омогућава да се позитивна унутрашња слика објекта одржи, без обзира на задовољство или незадовољство'. Јасна импликација да 'објекат' који, у овом контексту, представља углавном мајка, постаје експлицитна у Спицовом[3] концепту 'либидиналног објекта', тј. развијања посебне стабилне везе детета са мајком. Ипак, тек је у раду Маргарет Малер идеја постепеног усвајање константности објекта у контексту односа мајка-дете нашла своје истакнуто место. Маргарет Малер је појављивање константности објекта сместила у каснији узраст детета сматрајући да дете достиже известан степен константности објекта тек између 25 и 36 месеци старости, за време четврте субфазе процеса сепарације-индивидуације. Њен главни критеријум је био способност детета да толерише кратке сепарације од мајке-способност за коју је веровала да је резултат достизања стабилне унутрашње репрезентације мајке од стране детета. Концепт фазе сепарације-инидивидуације у развоју личности односи се на развој објектних односа. Постоје комплексне циркуларне интеракције, међутим, између прогресивног психосексуалног развоја, сазревања ега, и процеса сепарације – индивидуације, чији је исход диференцијација селф и објект репрезентација и почетак достизања константности објекта.

Фазе развоја[уреди | уреди извор]

Маргарет Малер је такође постулирала поредак симбиозе и сепарације-индивидуације, фазе кроз које дете мора да прође да би достигло довољно стабилан доживљај себе и других.

Симбиотска фаза[уреди | уреди извор]

Док се 'базична срж' [4] детета у симбиотској фази (прва фаза) буди у стању испреплетаности са мајчиним селфом, само у подфази диференцијације (отприлике од 4-5 до 8-9 месеци), која представља прву подфазу сепарације-индивидуације, дете је погурано ка унутра тежњом за аутономијом, почиње да распознаје своју психолошку раздвојеност кроз рудиментарно истраживање селфа, мајке и њиховог окружења. Ово је период са доста мануелне, тактилне и визуелне експлорације мајчиног лица и тела. Може постојати ангажовање у играма ’скривалице’ у којима дете и даље има пасивну улогу. Упоредо са дистанцирањем од мајке долази и до веће свести о њој као о засебној особи.

Субфаза практиковања[уреди | уреди извор]

За овим следи субфаза практиковања (од 9 до 16-18 месеци) у којој дете које пуже и касније хода гегајући се, одушевљено показује своју новооткривену психичку аутономију и моторичку слободу. Охрабрено пробојним секундарним нарцизмом и релативно неприступачно за спољашње изазове, чини се да је дете кренуло у освајање света. Одушевљење је можда такође и слављење бега од мајчиног окриља. Иако се дете често осврће на мајку, ради ’емотивног допуњавања’, његова главна преокупација је да увежба алате свога ега и прошири круг истраживања.

Субфаза поновног приближавања[уреди | уреди извор]

Затим следи субфаза поновног приближавања (између 16. и 24. месеца), у којој дете осећа да његова аутономија и психомоторичка слобода имају своја ограничења и да је спољашњи свет комплекснији него што је оно то претходно замишљало. Дете које је претрпело нарцистичку повреду (схватило да није тако моћно и способно као што му се чинило у претходној фази), регредира у нади да ће поново наћи симбиотско јединство са мајком. Ипак, повратак изазива амбиваленцију, с обзиром да је нагон за индивидуацијом већ узео маха, а дете се сусрело са задовољством ега које доноси аутономно функционисање. Ова амбиваленција има и своју бихевиоралну манифестацију, тј. тенденцију да се раде контрадикторне ствари. Тако се дете у једном тренутку нагиње и припија уз мајку тражећи сигурност, чак и стапање, а у другом храбро дистанцира да би потврдило аутономију, контролу и сепарацију. Ако на ову неодлучност детета мајка одговара прилагодљиво, и ако позитивне емоције превладају хостилност, нове регулационе структуре ће почети да се појављују. Поред тога што је субфаза приближавања бурна, она је такође и најзначајнија, пошто њено успешно савладавање резултује дубоким интрапсихичким променама укључујући:

  • овладавање когнитивно интензивираном сепарационом анксиозношћу; (развој дететових когнитивних способности доводи до тога да схвати да је свет сложенији него што је раније видело у фази практиковања, кад је било понето својим новооткривеним способностима, и некритично. Те спознаје интензивирају сепарациону анксиозност, која се умањује поновним приближавањем објекту, и освајањем нових способности.
  • афирмацију осећаја базичног поверења ( ако мајка разуме дете у овој фази, и омогући му поновно приближавање и аутономију, упркос његовој хировитости, дете поново потврђује осећај базичног поверења, што га охрабрује на даљу сепарацију;
  • постепено снижавање и напуштање осећаја омнипотенције која је доживљена у симбиотској заједници са мајком;
  • постепену компензацију за умањени осећај омнипотенције кроз развој дететових нарастајућих капацитета ега и осећаја аутономије; (да би се напустио нереални осећај омнипотенције потребно је да разочарења у своју свемоћ и свемоћ објекта буду постепена и оптимална, као и то да да се, уместо тога, добије нешто ново-развој аутономије и овладавање вештинама);
  • очвршћивање сржног доживљаја селфа;
  • успостављање осећаја капацитета за его контролу и модулацију снажних либидиналних и агресивних порива и афеката (као нпр. инфантилни бес);
  • санирање развојно нормалне тенденције да се одржи веза са вољеним објектом кроз његово цепање на ’добар’ и ’лош’ објекат, а тиме и санирање одговарајућег интрапсихичког расцепа;
  • замену цепања као механизма одбране потискивањем, као каснијим механизмом за обуздавање неприхватљивих афеката и импулса према објекту.

Субфаза сепарације-индивидуације[уреди | уреди извор]

Последња субфаза сепарације-индивидуације (између 24 и 36 месеци) се завршава постизањем константности објекта и, са тим у вези, константности селфа. Ову субфазу карактерише појављивање реалистичнијег и мање променљивог доживљаја селфа. Такође је карактерише учвршћивање дубље, донекле амбивалентне, али одрживије интернализоване објект-репрезентације мајке, либидиналне везаности која није озбиљно угрожена привременим фрустрацијама. Постојање константности објекта осигурава мајчино дуготрајно присуство у менталној структури детета. Развој константности селфа успоставља кохерентну, самосталну селф-репрезентацију, са минималним флуктуацијама под притиском нагона. Заједно, ове две функције, резултују (а у дијалектичком смислу и доприносе) одстрањивањем агресивности према селфу и објекту путем потискивања, а не цепања. Капацитет за толеранцију амбиваленције се сада појављује на психичком хоризонту Дете постаје способно за комплексније везе са објектом. Унутрашње присуство 'довољно добре мајке' смањује потребу за њеним физичким присуством. Припијање и одвајање од ње омогућавају одржавање 'оптималне дистанце'. 'Психичко позиционирање које допушта интимност без губитка аутономије и одвојеност без болне усамљености'. Паралелно са овим се одвија развој 'константности реалности', која омогућава аутономним его функцијама 'да толеришу промене у средини без психичке пометње или поремећаја адаптације'.

У О.L.I. Интегративној Психодинамској Психотерапији константност објекта, према функцији коју обавља, оснивач О.L.I. метода,Небојша Јовановић назива “стабилизатор психе”[5] и спаде у базичне емоционалне компетенције, способности за обраду и управљање емоцијама на које су саставни делови сложенијих способности-способности за љубав и рад. Рад на развоју базичних емоционалних компетенција је основа О.L.I. Метода.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јеан Пиагет, Тхе Цонструцтион оф Реалитy ин тхе Цхилд (Неw Yорк, 1937)
  2. ^ Анна Фреуд, Тхе его анд тхе мецханисмс оф дефенце(Неw Yорк, 1946)
  3. ^ Ренé Áрпáд Спитз, Хоспиталисм—Ан Инqуирy Инто тхе Генесис оф Псyцхиатриц Цондитионс ин Еарлy Цхилдхоод (1945)
  4. ^ Аннемарие Wеил, Тхе басиц цоре (1970)
  5. ^ „Sposobnost za ljubav i rad - O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija”. Архивирано из оригинала 18. 01. 2014. г. Приступљено 28. 01. 2014. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Konstantnost_objekta&oldid=26757013”