Психоанализа

Из Википедије, слободне енциклопедије

Психоанализа је један од најутицајнијих психолошких праваца настао крајем 19. века у Аустрији као реакција на стерилност и ограниченост класичне интроспективне психологије. Њен оснивач је Сигмунд Фројд. Термин психоанализа односи се на психотерапијску технику, из групе реконструктивних психотерапијских поступака. Фундаменталне теорије у склопу психоанализе су: учење о отпору и потискивању, о несвесном, о значају сексуалног и агресивног нагона и о важности раног развоја личности. Учење о потискивању и о несвесном је толико важно за психоанализу да се често назива „науком о несвесном”. Термин психоанализа, поред фундаменталне, означава и примењену психоанализу (нпр. психоанализа уметности, религије, књижевности итд.).

Циљеви психоанализе[уреди]

  • смањење ирационалних импулса и хтења код клијента и њихово стављање под контролу
  • повећавање репертоара одбране и повећање еластичности одбране
  • омогућавање клијенту да разуме своје потребе и учини их свеснијим
  • адаптирање клијента на околину, као и на себе самога и на двоје потребе

Школе[уреди]

Литература[уреди]

  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]