Психоанализа
Психоанализа је један од најутицајнијих психолошких праваца настао крајем 19. века у Аустрији као реакција на стерилност и ограниченост класичне интроспективне психологије. Њен оснивач је Сигмунд Фројд. Термин психоанализа односи се на психотерапијску технику, из групе реконструктивних психотерапијских поступака. Фундаменталне теорије у склопу психоанализе су: учење о отпору и потискивању, о несвесном, о значају сексуалног и агресивног нагона и о важности раног развоја личности. Учење о потискивању и о несвесном је толико важно за психоанализу да се често назива „науком о несвесном”. Термин психоанализа, поред фундаменталне, означава и примењену психоанализу (нпр. психоанализа уметности, религије, књижевности итд.).
Садржај |
[уреди] Циљеви психоанализе
- смањење ирационалних импулса и хтења код клијента и њихово стављање под контролу
- повећавање репертоара одбране и повећање еластичности одбране
- омогућавање клијенту да разуме своје потребе и учини их свеснијим
- адаптирање клијента на околину, као и на себе самога и на двоје потребе
[уреди] Школе
- Фројдова психоанализа (класична, ортодоксна психоанализа)
- Ревидиране неофројдовске и нефројдовске школе:
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
Овај чланак, или један његов део, је изворно преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.
