Lex specialis
Доктрина Lex specialis, која се такође назива generalia specialibus non derogant („опште не дерогира од посебног“), наводи да ако два закона уређују исту чињеничну ситуацију, закон који регулише одређену материју (lex specialis) има предност над законом којим се уређују само општа питања (lex generalis).[1] Доктрина, призната и у правној теорији и пракси, може се применити и у контексту домаћег и међународног права. Назив потиче од пуне изјаве доктрине, правне максиме на латинском: Lex specialis derogat legi generali.
Доктрина обично долази у обзир у погледу изградње раније донетих специфичних закона када се касније донесу општији закони. Међутим, према доктрини „lex posterior derogat legi priori“, lex specialis би се примењивао тако да млађи посебни закон има предност над старијим општим законом.[2]
Може се претпоставити да су законодавци планирали да прегласе претходни закон. Постоји и став да сукобе норми треба избегавати систематским тумачењем.[3] Начело се такође примењује на изградњу корпуса закона или једног закона који садржи и посебне и опште одредбе.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ International Principle of law Trans-Lex.org
- ^ Zeller, Auslegung von Gesetz und Vertrag (Interpretation of law and contract; also Karl Larenz, Methodenlehre
- ^ Yun, Seira (2014). „Breaking Imaginary Barriers: Obligations of Armed Non-State Actors Under General Human Rights Law – The Case of the Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Child”. Journal of International Humanitarian Legal Studies. 5 (1–2): 213—257. S2CID 153558830. SSRN 2556825
. doi:10.1163/18781527-00501008.
