Музеологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Музеј Лувр у Паризу

Музеологија је наука о музејима. Порекло имена: гр. Мусеион, лат. Мусеум – свето дрво посвећено музама под којим се остављају скулптурице (вид приношења жртве). Музеологија је настала почетком XX века.

Жорж Анри Ривијер[уреди | уреди извор]

Отац музеологије је Жорж Анри Ривијер (1897-1985) и рођен је у Паризу 1928. године. Уз историју уметности завршио је антропологију и те године добија позив да среди Етнографски музеј. Средио је музеј, поделивши га на музеј човека (ентографски) и музеј народних вештина и обичаја (етнолошки) и био је директор музеја народних вештина и обичаја. Године 1947. основао је Међународни музејски савет (Мадрид, Марсеј) и две музеолошке школе. Оснивач је музеографије. Развој информационих наука, допринео је развоју музеја.

Ривијерова дефиниција музеологије:

  1. музеологија проучава историју и идеју музеја у друштву.
  2. проучава конзервацију
  3. проучава презентацију
  4. проучава анимацију
  5. дифузију
  6. организацију и функционисање музеја
  7. архитектуру

Основна функција[уреди | уреди извор]

Музеј је било која организована активност која је правилно регулисана која се бави културним наслеђем и има задатак да прикупља, чува, истражује и презентује јавности првенствено тродимензионалне и дводимензионалне, али и остале информације. Артефакти су важни као информација. Музеји имају артефакте који нису доступни посетиоцима. Музеј мора да познаје профил корисника да би знао какву поруку да им пошаље и да има дидактички утицај. Још од XIX века постоји дефиниција: Задатак музеја је да повећа збирке, да их одржи и излаже. У оквиру музеологије постоји неколико дисциплина: музеографија (концепт изложбе), сценографија (начин поставке), историја музеја и архитектура музеја. [1]

Четири основне функције музеја су:

  1. Чување – прикупљање и заштита баштине, обезбедити артефакте од уништења, оштећења и крађе
  2. Научна функција – омогућава и врши научна истраживања (историја, историја уметности, археологија, биологија, хемија, документалистика)
  3. Излагачка– експонате излагати јавности, омогућити увид у збирке
  4. Аниматорска – публика захтева интердисциплинарне анимације; учествују активно у јавном животу (мање/чешће изложбе); анимирати публику (децу и странце пре свега); одржавати тематске концерте; организовати предавања (у Словенији се одржавају предавања о једној слици – сликар, слика, психолози, историчари уметности); уметничке радионице; рад на пропаганди и добијању већег буџета.

Музеј не може да располаже збиркама у циљу трговине - на тржишту учествује као купац, никако као продавац. Једино може другом музеју да уступи неки предмет. Битно је да се артефакти што дуже сачувају, невезано од места складиштења. Потребно је да одржава повољну средину, да се оштећења и промене артефакта што више спрече, пролонгирају. Зато заштита музејских предмета спада у заштиту културне средине, споменика културе. Врши се рестаурација и конзервација.

Набавка[уреди | уреди извор]

За музеје не постоји закон о обавезном примерку као у библиотекама, они не могу бити пасивна складишта и да чекају да им се нешто поклони. До предмета не долазе административним путем, већ мора бити активан.

Параметри:

  1. заштита – највише важна за археолошка налазишта
  2. попуњавање збирке – не нагомилавање, већ планско прикупљање с’ обзиром на сврху музеја и концепцију збирке. Најлакше је међународним и националним музејима, иако то изискује много средстава
  3. репрезентативност – води се рачуна о броју & квалитету - свака збирка треба да има одређени број

Набавка се врши куповином, поклоном, разменом и прикупљањем на терену.

  • Куповина - На тржишту је трговина уметничким делима трећа у свету. Проблем је што музеј улази на такво тржиште. Треба правилно проценити. На уметничком тржишту владају закони понуде и потражње. Економски и историјски значај подиже вредност, зато постоји одређени ризик, „тржишна утакмица“.

Основне отежавајуће околности:

  1. музеј плаћа више од нормалне тржишне цене
  2. тиме се подстиче раст цена на тржишту, смањује се куповна моћ
  3. подстиче се илегална трговина
  • Поклон – Главни начин набављања артефакта. Може бити:
  1. поклон – неопозив и безуслован- правно мора да се регулише
  2. легат – поклон тестаментом, ступа на снагу по смрти, али може и за живота. Права се могу заштитити. Неопозив је тек кад се тестамент региструје
  3. поклон уз плаћање права на наслеђе – најбољи начин и најчешће за набавку (куповину) целе збирке, да се не би разбијала
  4. меценат – приватне фирме, велики богаташи, реклама (Бил Гејтс): драстично смањење пореза
  • Размена – најчешће на тематском нивоу. Није много честа; искључиво између музеја. Позајмица – уз депозит, на краћи/дужи рок, најчешће музеј од музеја
  • Прикупљање на терену – када су велика налазишта иде се на то да се на лицу места отвори музеј. Ако нема материјала за веће ископавање, онда се прикупљају предмети. Онај ко нађе је дужан да пријави. Музеј има ту чуварну функцију.

Изложба[уреди | уреди извор]

Изложба је јавно представљање уметничких дела, докумената и предмета. То је најуочљивији део музеја и основно средство комуникације музеја са публиком. [2] Она има шест обележја:

  • средство – предмети су носиоци смисла, циљ им је да функционишу као предмети или елементи говора који представљају друштвену праксу.
  • распоред експоната – артефакти стоје у корелацији једни са другим, не стоје само један поред другог
  • простор – свака изложба је тродимензионална и у њеном средишту је човек као посматрач
  • сврха – основна сврха је представљање
  • доступност – омогућити публици да допре до смисла изложбе, 'пружити кључеве за читање'
  • социјализација – што више посетилаца у свим социјалним димензијама

Изложба треба да буде семантизована (носилац одређеног значења), а посетилац да допре до смисла. Посетилац треба да препозна пре свега да је реч о изложби и да схвати однос између експоната, као и да добије што више информација. Повезују се визуелни, текстуални и звучни елементи.

Експонати као основни елемент изложбе[уреди | уреди извор]

Експонат је све што је изложено, без обзира на његову суштину, да ли је оригинал или репродукција, дводимензионалан или тродимензионалан, без обзира да ли је уметнички или практични артефакт ни да ли је у визуелном или аудио облику. Смисао изложбе почива на предметима који су физички присутни. Библиотеке говоре књигом, архиви документом, а музејски говор остварује се распоредом експоната. Експонати не треба да буду обична илустрација. Музеји су суочени са два избора:

  • избор при набавци
  • избор при излагању – почива на више критеријума:
  1. избор с обзиром на дискурс изложбе (највећи посао имају историчари уметности и сценографи)
  2. документарна вредност/јединственост
  3. историјски значај
  4. естетска вредност
  5. услови чувања (ризик од оштећивања ако је дуго изложено)
  6. расположивост артефаката (критеријум за привремене изложбе).

Музеје морамо да претворимо у библиотеке уметности. Са аспекта излагања, депо мора да добије већу улогу. Експонат је документ. Ривијер је инсистирао на научним галеријама, које ће бити са сталном поставком, али неће бити отворене стално, него повремено. У Француској је почела посета депоима – Дани отвореног депоа (посвећено је стручњацима, не туристима).

Писано окружење изложбе[уреди | уреди извор]

Публикације које музеј ставља посетиоцима на располагање.

  • Каталог (научни) збирки музеја посвећен је стручњацима. Припада категорији научних публикација и део је научне функције музеја. Каталози привремених изложби имају различите облике. Понекад је то једноставна брошура, а понекад описна белешка сваког предмета.
  • Популарна дела нису публикације које се користе у музеју, нису каталози, већ су радови изван збирки, на теме које су блиске грађи музеја или се уопште не односе на музејску грађу. Њих раде или сами музеји или спољни издавачи.
  • Водич музеја – сажети каталог, добар општи увод у посету и сведочанство које се носи са собом као подсећање. Представља општи увид у то шта посетиоци могу да очекују од музеја. Ту стоји историјат музеја, називи сала. Кроз водич се музеј рекламира, представља се дискурс изложбе.
  • Проспекти и брошуре – деле се на улазу - распоред просторија у музеју, указују на поставку (пропагандни материјал), општу организацију музеја. Користе се током посете музеју. Постоје дидактичке брошуре које су обимније и намењене су адолесцентској публици и деци.
  • Компакт-диск – односе се на тематику музеја или изложбе. Најчешће су дигитализовани облици тродимензионалних публикација. У последње време има и мултимедијалних презентација на дисковима.

Збирке[уреди | уреди извор]

Збирка музејских предмета је једна целина, мањег или већег обима, углавном сродни по материјалу, обради или намени. Кроз историју, збирке су се мењале и истовремено се мењала свест сакупљача - проширивала су се њихова знања о предметима које поседују. Колекције су постајале веће, скупоценије и вредније. Збирке су се све више формирале према смишљеном програму набављања и његовом систематичном реализовању. У XVII веку почиње формирање збрики. Музејске збирке се скупљају због радозналости, страсти према прошлости, верских побуда (култни предмети), сујете (жеље за поседовањем), тржишта (препродаја) итд. Збирке су помињали и научници. Францис Бејкон говори о прикупљању предмета. У свету постоје неколико зоолошких вртова који раде као музеји. Научни кабинети су били сваштарски, док су имућни људи, мецене имали пробране збирке.

Тематско разврставање музеја[уреди | уреди извор]

Зависи од уметничких, историјских и локалних чинилаца. Пример: Лувр је уметнички музеј, за подручје Европе, који нема дела савремених сликара.

Општа подела[уреди | уреди извор]

  • Општи музеји систематски приказују тачно одређено поље знања (њих има највише).
  • Специјализовани музеји имају једну тематску целину (по локалитету, материјалу, техници, предметима, догађајима). Примери: музеј козметике (Швајцарска), музеј парфема (Аустрија), музеј алпинизма (Шамони), музеј погребне праксе (Франкфурт).

Ривијер је предложио тематску поделу по хијерархији [3]:

  1. музеји уметности (ликовна, примењена, графичка, позориште, музика, плес, књижевност, фотографија, филм (наш је II у Европи), архитектура...)
  2. музеји науке о човеку (етнографија, етнологија, антропологија, историја, археологија, педагогија, медицина, забава која није уметност – фолклор, еротика...)
  3. музеји науке о природи (ботаничке баште)
  4. музеји науке и технике – Ривијер је био научник па их је зато тако поделио, давао им је научно-истраживачки карактер. Ова подела није систематска, касније је додата и 5. подела
  5. Мултидисциплинарни и интердисциплинарни музеји – завичајни музеји, специјализовани, аграномија, музеј вина – са уметничког аспекта)

Сви музеји се преплићу око уметности, историје и науке. Едвардс и Дим кажу да чисти уметнички музеји не постоје, могу бити само уметнички центри. Уметнички и научни центри су једини који се међусобно не преплићу. Одустало се од ове тематске поделе музеја.

По Ривијеру шта спада у музеје:

  1. Археолошки и етнографски локалитети
  2. Музеји који чувају остатке људског бића
  3. Природњачки музеји
  4. Ботаничке баште
  5. Планетаријум
  6. Зооврт
  7. Класични музеји
  8. Инст. које сакупљају фосиле
  9. Природни резервати

Разврставање музеја по статусу[уреди | уреди извор]

По нивоу власти која управља музејем, преплићу се:

  1. држава – народни музеј
  2. локална власт – музеј Београда, Музеј савремене уметности финафсирају Србија и град Београд.
  3. удружења, корпорације(али под контролом власти, да би остали непрофитни) – Кока-кола има свој музеј

Разврставање музеја по форми[уреди | уреди извор]

Музеји који нису сматрани музејима некад, а сада јесу. Класнична форма везује се за уметничке музеје, а многи музеји су настали као негација класичне форме.

  1. Национални паркови – музеји на отвореном, Јелоустоун – музеј дивље природе
  2. еко-музеји – спој природе и човека на широкој територији. Могу бити тематски и мултидисциплинарни - највећи је Калина у Канади (20000км²)
  3. археолошки локалитети – постају музеји кад обједине археолошке остатке, реконструисана насеља, одбрамбене структуре и споменике. Тек кад добију звање музеја показују се публици, највећи је Марцабото у Италији (14 етрурских насеља), а код нас Лепенски Вир и Гамзиград.

Затворена и отворена концепција музеја[уреди | уреди извор]

Музеј може имати затворену и отворену концепцију:

  1. Затворена - музеји су места у којима су изложене слике, скулптуре и други вредни предмети. Своди музеј на збирку, ништа друго није важно.
  2. Отворена - (Ривијер) главни предмет остаје прикупљање, чување, али и приказивање публици - однос музеја према јавности.

Географско разврставање музеја[уреди | уреди извор]

  1. универзални – дела из целог света у знатној количини (Лувр, Прадо, Метрополитен и Британски);
  2. међународни – добра страна збирка (Народни музеј) – морају да пруже преглед по епохама;
  3. национални – треба да буде везан за једну културу, не треба да је везан за једну земљу;
  4. регионални – растегљив појам – пример: Музеј словенске уметности у Прагу;
  5. локални – мешовитог типа, завичајни музеј, Версај је музеј кућа,;
  6. музеји-куће – спомен музеји, пример – дом Паје Јовановића у Вршцу – код нас једини музеј кућа, а Бегораду има стан, али ту су му ствари само.

Функција чувања[уреди | уреди извор]

Функција чувања је:

  • скуп активности у циљу бриге о музејским збиркама (управљање музејом)
  • повећање збирки (набавка)
  • одржавање збирки
  • излагање збирки

Чувају се артефакти у депоу и они који су изложени. Артефакте треба чувати што могуће више у првобитном стању. Чување од болести(превентивна заштита), лечење од болести (конзервација и рестаурација). Основни проблем свих артефаката јесте што су издвојени из свог првобитног станишта и пребачени у вештачку средину (музеј). Фактор ризика – много више ствари може да угрози артефакт него архивски материјал и много више су изложенији. Чување је скуп метода и поступака који је усмерен не само на артефакте него на цело њихово окружење. Угрожавају их природни услови и људски фактор. Сваки артефакт захтева посебно чување, зависи од материјала. Прете им следећи ризици:

  • Осветљење (природно и вештачко). УВ зрачење штети хартији (колажи и цртежи); светлост подиже температуру, изазива фото-хемијске ефекте који изнутра разграђују боје. Најбољи начин је спречити директно осветљење. Доминира кровно осветљење – стаклени кровови због тога што нема директног осветљења, штетни ефекат је најмањи.
  • Атмосферски услови: топлота, влага и загађење. Од атмосферских ризика, највише страда депо. Сваки музеј мора да има апарате за мерење влаге и температуре.
  • Биолошки фактори
  • Људски фактор

Рестаурација[уреди | уреди извор]

Рестаурација се углавном не обавља у музеју. У самом музеју могу се рестаурирати само археолошки и етнолошки артефакти. Уметничка дела се рестаурирају у специјализованим лабораторијама. Слике – најтежи и најсложенији посао - углавном то раде лабораторије. Процес рестаурације је дуготрајан и скуп. Морају се добро проучити артефакти да би се вршила рестаурација (на факултетима има посебан предмет – палеографи. Проучавају предмете као што су спектометрија, историјат слике, рендгенска изучавања). Дело треба растаурирати да буде исто као што је било у времену којем је настало – најтежи степен, или на степен како је изгледао када је стигао у музеј. Реконструкција Сиктинске капеле трајала је 17 година. У процес рестаурације укључени су кустости, због историјских података. Рестаурација би требало да се ради једном за век слике јер се смањује отпорност. Етички проблем је до ког стадијума рестаурирати? Оног у каквом је предмет пронађен или оног какав је био када је направљен? Око овог питања се музеолози и кустоси стално сукобе. Решење – не ићи до потпуног чишћења, али вратити боју. Рубенс – „Ноћна стража“ – Холанђани су зрацима открили да слика не представља ноћ већ да је само потамнела. Рестаурацију треба одлагати што бољом конзервацијом, јер рестаурација смањује отпорност предмета.

Културне активности у музеју[уреди | уреди извор]

Културна анимација разликује се од образовне службе и намењена је одраслима. Прецизно је одређена и факултативна је. Лепо је и добро осмишљена да би пренела сазнања, али кроз поступак преношења од човека до човека, а да се не тежи исцрпности.

  • Предавања – о ономе што се дотиче тематике коју музеј развија у изложбама и истраживањима. Често се организују у годишњим или вишегодишњим циклусима, па се тако ствара верна публика. Да би се повећао медијски утицај привремене изложбе, музеји организују предавања о њој или о њој блиским темама.
  • Колоквијуми – за стручну публику, али због тога нису мање успешно средство за показивање виталности музеја. Теме су збирке, музеологија, утицај музеја на локални културни живот.
  • Сусрети – са уметницима, истраживачима и другим личностима; прилика су за публику да открије збирке и музејске теме у неком новом светлу.
  • Радионице – по моделу педагошких анимација за децу, организују се радионице за одрасле, о практичним открићима у областима уметности, науке, природе, археологије.
  • Излазак музеја изван зидова – шетња градом, манифестације, фестивали...
  • Улазак необичних активности у музеј – Ноћ музеја
  • Концерти – класичне и савремене музике.

Музеализација[уреди | уреди извор]

Музеализација је процес у коме се предмети и уз њих везане особине и идеје преносе из примарног (животног или живућег) или археолошког (стабилног или нестабилног) контекста у музеолошки контекст.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/gavrilovic_muzeologija_u_vakuumu.pdf
  2. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 02. 2015. г. Приступљено 05. 02. 2015. 
  3. ^ „Stranica istoričara umetnosti i likovnog kritičara Jovana Despotovića”. Архивирано из оригинала 04. 02. 2015. г. Приступљено 04. 02. 2015. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Muzeologija : istorija, razvoj i savremeni izazovi / Andre Gob . - Beograd : Clio : Народни музеј, 2009

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Muzeologija на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Muzeologija&oldid=26763779”