Стефанија Ђ. Николић
Стефанија Ђ. Николић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1875. |
| Место рођења | Беч |
| Датум смрти | 23. јун 1924. (48/49 год.) |
| Место смрти | Мионица |
Стефанија Ђ. Николић (Беч, 1875 — Мионица, 23. јун 1924) била је добротворка Српске краљевске академије.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена 1875. године у породици Аутерта од оца Јохана и мајке Марије Пауер. У времену њеног рођења отац јој је био у пензији, те је породица Аутерт живела у Медлингу код Беча. Стефанија је основну школу завршила у Бечу. После основне школе, завршила је четири разреда гимназије али није остало записано да ли је полагала матуру. Како је била даровита девојка, родитељи су за њу имали амбициозне планове. Године 1896. венчала се у Београду у Вазносенској цркви за апотекара Ђорђе Николића, кога је упознала када се он као студент фармације преселио из Беча у Медлинг, из финансијксих разлога. Њени родитељи нису одобравали њен одлазак за Србију због турског утицаја који се осећао и у другој половини XIX века. Држава је у то време давала концесије-дозволе за отварање апотека у варошицама како би штитили грдјане од надрилекара и врачара. Стефанија је својом комуникацијом и љубазношћу веома брзо стекла бројна пријатељства. Уводила је међу староседеоцима модеран начин водјења куће, уводила их у свет бечке музике, коју је добро репродуковала на клавиру; такође је размењивала књиге колико је то било могуће. Заузврат, мештани су њу подучавали српски језик. Стефанија је са својим супругом Ђорђем Николићем провела у срећном браку око двадесет осам година, без деце.[1]
Добротворни рад[уреди | уреди извор]
Стефанијин идиличан и миран живот не траје дуго на простору Србије. Почињу ослободилачки ратови 1912. и 1913. а затим најгори 1914. са Аустроугарском царевином, земљом у којој је рођена и у којој је школована. Ђорђе је био мобилисан и налазио се на ратишту, док Стефанија за време сурове аустроугарске окупације помаже српском народу, колико је то било у њеној моћи, како би бар мало олакшала тежак живот ратника. Због свог добротворног рада Стефанију Николић окупационе стане прогањају, а затим хапсе, туку у затвору и одређују за вешање. Извршење смртне казне бива стално одлагано, као још један од видова мучења и психичког злостављања затвореника. На интервенцију њеног брата Јозефа Аутерта, аустријског официра, спроведена је као затвореница и протерана у Дрозендорф. По завршетку рата Стефанија се враћа кући и свом супругу Ђорђу у Мионици. Вративши се у Србију и увидевши колику штету цела земља претрпела услед ратних разарања одмах је приступила хуманитарном раду. У знак захвалности за своје спасење које се догодило у последњем тренутку, дарује звоно Мионичкој цркви, које је однела окупациона војска у Другом светском рату, што је учинила и са бројним другим српским црквама и манастирима. Такође је помагала и Фонд сиротих ученика у Мионици. Стефанија Николић умире 23. јуна 1924. године, измучена ратним страдањима. По својој изричитој жељи сахрањена је на гробљу у Мионици.[1]
Заоставштина[уреди | уреди извор]
Стефанија Николић је тестаментом оставила неколико легата — и то Фонду сиротих ученика које је помагала за живота, затим Трговачком удружењу, Занатском удружењу, Радничкој школи и Академији наука. Све легате које је оставила извршио је њен супруг Ђорђе Николић апотекар из Минице.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Mira, Sofronijević; Мира, Софронијевић (2009). Darivale su svome otečestvu : plemenite žene Srbije. Beograd: Biblioteka Grada Beograda. ISBN 9788671911726. OCLC 668080018.