Тачка паљења
Тачка паљења испарљивог материјала је најнижа температура на којој он може да испари и формира запаљиву смешу у ваздуху.[1] За мерење тачке паљења потребан је извор паљења. На тачки паљења, пара може да престане да гори када се извор паљења уклони.
Тачку паљења не треба мешати са температуром самозапаљења, која не захтева извор паљења.
Тачка горења је виша температура на којој пара наставља да гори након паљења. Тачке паљења и горења нису зависне од температуре извора паљења, која је знатно виша.
Тачка паљења се често користи као описна карактеристика течних горива, и она се исто тако користи за описивање опасности од пожара за течности. Тачка паљења се примењује на запаљиве и сагорљиве течности. Постоје различити стандарди за дефинисање овог термина. Течности са тачком паљења мањом од 60.5 °C (141 °F) или 37.8 °C (100 °F) — у зависности од примењеног стандарда — се сматрају запаљивим, док се течности са тачком паљења изнад тих температура сматрају сагорљивим.[2]
Литература[уреди | уреди извор]
- ^ M. Видал; W. Ј. Рогерс; Ј. C. Холсте; M. С. Маннан (2004). „А ревиеw оф естиматион метходс фор фласх поинтс анд фламмабилитy лимитс”. Процесс Сафетy Прогресс. 23 (1): 47—55. дои:10.1002/прс.10004.
- ^ NFPA 30, Table A.4.3, Comparative Classification of Liquids
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
