Anglo-maratski ratovi

Maratski ratovi
Jedna od bitaka u Drugom Maratskom ratu
Vreme 1775-1818 Mesto Indija Ishod Britanska pobeda
Sukobljene strane
Britanska istočnoindijska kompanija	Carstvo Marata

Anglo-maratski ratovi vođeni su krajem 18. i početkom 19. veka između Marata i Britanaca.

Uvod

Marata carstvo 1760. (prikazano žutom bojom)

U borbi za kolonijalnu prevlast, Velika Britanija odnela je 1763. godine pobedu nad Francuskom - svojim najjačim protivnikom u Indiji u Karnatskim ratovima pa su joj na putu ekspanzije u Indiji, kao glavni neprijatelji ostali majsorski vladari i pleme Marata. Koristeći se sukobima između vrhovnog poglavara (pešva) maratske države i udeonih kneževa, Bombajski savet britanske Istočnoindijske kompanije sklopio je u Suratu sporazum sa svrgnutim pešvom, dao mu trupe za borbu protiv novog pešve, a za uzvrat je on ustupio Britancima gradove Vase i ostrvo Sašti blizu Bombaja.

Prvi maratski rat

Ulazak britanskih trupa na teritoriju Marata, radi preuzimanja ovih gradova doveo je do Prvog Maratskog rata (1775—1782). Vrhovni savet Istočnoindijske kompanije, zastupajući gledište da britansku dominaciju treba ostvariti uz minimalno korišćenje oružanih snaga, prvenstveno iskorišćavanjem nesuglasica među domorocima, osudio je postupak Bombajskog saveta i zahtevao zaključenje mira. Britanski guverner Indije, preko koga je vlada kontrolisala rad Kompanije, pružio je podršku Bombajskom savetu. No, tek posle teškog poraza Britanaca kod Telegona, januara 1779. godine uspeo je da angažuje jače snage Kompanije. Marate, potučene kod Gvalijara i Šivpurija od vojnički bolje organizovane i spremnije britanske vojske, počele su pregovore i 1782. godine zaključili mir po kome je ostao status quo ante bellum, samo su Britanci zadržali ostrvo Sašti.

Drugi maratski rat

Indija 1805. godine

Francuski revolucionarni ratovi, posebno Napoleonov pohod na Egipat i veze Majsora sa Francuzima (Majsorski ratovi) naveli su Britance na energičnije mere radi obezbeđenja svojih poseda u Indiji. Pristupaju nizu saveza o uzajamnoj pomoći sa svojim vazalima, kojima su ih obavezali da na sovjim teritorijama drže određeni broj kontingenara britanske vojske, da ne sklapaju sporazume i ne stupaju u rat bez znanja Britanije. Za uzvrat, Britanci su obećali da će ih štititi od spoljnog neprijatelja.

Britanci su 1802. godine sklopili sporazum sa jednim od pretendenata na maratski presto. Ogorčeni takvim postupkom pešve i prisustvom britanskih trupa koji prvi put stupaju na maratsko tlo bez otpora, glavari država Gvalijar i Barhad počeli su drugi Maratski rat (1803—1806). Uz znatne teritorijalne gubitke, Britanci su prisilili državu Barhad na mir 17. decembra 1803. godine i obavezu da primi britanskog rezidenta i prizna pravo kontrole spoljne politike. Gvalijar je 30. decembra prisiljen na mir i obavezu da stupi u Savez o uzajamnoj pomoći, uz ustupak da njegove trupe pod britanskom komandom stacioniraju van njegovih granica.

Posle poraza dveju jakih maratskih država, država Indor napala je Britance aprila 1804. godine i do oktobra im nanela teže poraze, a njene trupe došle su do zidina Delhija. Krajem godine i Indor je poražen i prisiljen na mir koji je 7. januara 1806. godine sklopljen.

Treći maratski rat

Britanci sada nastoje da novim sporazumima onemoguće pojedinačne, a naročito zajedničke akcije maratskih vladara, pre svega izoluju pešvu, simbol maratskog jedinstva. No, on je prvi koji nastoji da se oslobodi britanskog tutorstva. Treći maratski rat (1817—1818) započeo je napadom pešvinih snaga na britanskog rezidenta u Punejnu (prestonici Marata) što je Marate ponovo diglo na oružje. Zbog niza poraza, pao je pod direktnu britansku upravu najveći deo maratskih oblasti, a znatno smanjena pešvina država postala je vazalna kraljevina. Time je cela Indija, izuzev Pendžaba, pala pod britansku vlast.

Vidi još

• Karnatski ratovi
• Anglo-misorski ratovi
• Kendijski rat

Izvori

• Vojna enciklopedija, tom 5 (281-282)