Grupni oblik rada u razrednoj nastavi

Grupni oblik nastavnog rada je takav oblik rada u kome se odeljenje deli na grupe koje, svaka za sebe, ostvaruju postavljene nastavne zadatke i o rezultatu svoga rada obaveštavaju odeljenski kolektiv. Nastavnik je aktivan u prvoj fazi časa kada se raspodeljuju zadaci i daju uputstva, a zatim diskretno usmerava rad i pomaže grupama ako je potrebno. Kad grupe izveštavaju o rezultatu, kad se sumira rad, nastavnik, po potrebi, ispravlja i dopunjava ako to ne mogu učenici.

Grupni oblik rada nastavnici vrlo često koriste u svom radu na časovima redovne nastave, odeljenskog starešine, slobodnih aktivnosti, a oni veštiji u primeni ovog oblika, i u radu sa roditeljima. Za ovaj oblik rada se opredeljuju zbog mogućnosti angažovanja svih učenika ili učesnika grupe koja trenutno nešto uči, saznaje ili rešava neki problem.

Vrste grupnog rada

Postoje različite klasifikacije vrsta grupnog rada u zavisnosti od kriterijuma koji je primenjen pri njihovom formiranju.

M. Vilotijević je napravio klasifikaciju grupa prema sledećim kriterijumima:

1. Prema načinu sastavljanja
2. Prema vrsti radnih zadataka – u odnosu na sadržaj zadatka
3. Prema vrsti radnih zadataka – u odnosu na stepen diferenciranosti zadataka

1. Grupe prema načinu sastavljanja

Na osnovu načina sastavljanja nastavnik može formirati grupe na više različitih  načina. Prema M. Vilotijeviću jedan od njih je da nastavnik formira grupe učenika približnog nivoa znanja i sposobnosti. Tako se odeljenje deli na grupe različitog kvaliteta. Mana ovakve podele je što ona može da deluje destimulativno na veliki broj učenika. Onima iz slabijih grupa može opasti samopouzdanje ili mogu stvoriti utisak da im nastavnik ne veruje da mogu uspešno da urade zadatak. Sa druge strane, učenici iz jačih grupa mogu se uobraziti, što može dovesti do lošijih odnosa među učenicima.

Grupe se takođe mogu formirati tako da ih čine učenici različitih sposobnosti. Postoje neslaganja među naučnicima po pitanju kriterijuma koji je poželjan za formiranje ovakvih grupa. M. Vilotijević smatra da je najbolje spontano formiranje grupa na osnovu druženja i prijateljstva među učenicima. Tada je koheziona snaga grupe veća i one su trajnijeg karaktera. Ovakve grupe mogu se formirati i na osnovu mesta sedenja, po azbučnom redu, prema interesovanjima učenika, mesta gde stanuju i sl.

Nemački pedagog Hajnc Klipert ističe da grupe može formirati sam nastavnik prema nekom sopstvenom kriterijumu, učenici prema sopstvenim željama, ili se mogu formirati prema načelu slučajnosti. Kada nastavnik sam formira grupe može doći do negodovanja odeljenja, nepoverenja prema nastavniku ili sumnji na neku vrstu manipulacije nastavnika. Kada se grupe formiraju spontano prema željama učenika, u praksi često dolazi do izolacije te grupe u odnosu na ostatak odeljenja, što može dovesti do različitih sukoba i sputavati rad grupe. Pored toga, uvek se može naći učenik koji ne pripada nijednoj grupi, a grupa u koju bi ga nastavnik smestio možda bi ga nerado primila.

2. Grupe prema vrsti radnih zadataka

Prema M. Vilotijeviću (2000) na osnovu ovog kriterijuma grupe se dele na:

1.    grupe za pripremu i sakupljanje građe za uvežbavanje i demonstracije: ovakve grupe više su se koristile u praksi ranije. U njima nastavnik određuje šta će učenici raditi i na koji način, a suština grupnog rada je u samostalnom obrađivanju i uvežbavanju zadatog.
2.    grupe za obradu nastavnog sadržaja: ove grupe se danas češće koriste jer učenici samostalno obrađuju i savlađuju novi nastavni sadržaj.

3. Grupe prema vrsti radnih zadataka – u odnosu na stepen diferenciranosti zadataka

M. Vilotijević  (2000) zadatke koji se koriste u grupnom radu deli na:

1. Istovrsne – zadaci su jednaki (isti za sve). Ovakvi zadaci podstiču takmičenje između grupa. Njihova osnovna prednost je što su jednostavni za pripremu, čime je nastavniku znatno olakšana organizacija časa.
2. Diferencirane – svaka grupa, iz iste nastavne jedinice (lekcije), dobija različite zadatke.

Može se sprovoditi i dalja diferencijacija, tako da svaki član grupe u okviru grupe dobija posebne zadatke prilagođene njegovim znanjima i sposobnostima.

- U odnosu na ovu podela zadataka, Šimpleša P. grupni rad deli na monotematski i politematski.

1. Monotematski grupni rad – sve grupe obrađuju iste zadatke i tako se međusobno takmiče, a na kraju se rad objedinjava. Može biti podsticajan učenicima jer žele da njihova grupa u završnoj fazi bude najbolja ili među najboljima. Sa druge strane, kritika lako može da pređe u kritizerstvo, može doći do svađa, loših odnosa. Učenici mogu shvatiti da je najvažnije da njihova grupa „pobedi”, umesto da doprinesu ukupnom rezutatu. Zato nastavnik treba da pazi da nenametljivo stvara saradničku atmosferu.
2. Politematski grupni rad – sve grupe dobijaju različite zadatke, naročito pri obradi obimnijih i složenijih tema, a na kraju se njihov rad objedinjava. Jedna nastavna tema se raščlanjuje na više manjih celina, gde svaka grupa preuzima jednu celinu. S obzirom na to da učenici dobijaju samo parcijalne zadatke, na početku časa ih je potrebno upoznati sa strukturom cele teme u frontalnom obliku rada. Nakon što grupe samostalno obrade zadatak, svaka grupa podnosi svoj izveštaj celom razredu, čime se nastavna tema objedinjuje.

Faktori značajni za kreiranje grupe

Pri kreiranju grupe nastavnik mora imati u vidu, između ostalog, veličinu grupe i raspored sedenja učenika.

Kada govorimo o veličini grupe M. Vilotijević smatra da je optimalna veličina grupa od 5 do 7 učenika. U većoj gurpi bi se izgubile glavne prednosti grupnog rada, a to je zapošljavanje svih učenika i puna aktivnost svakog pojedinca, smanjila bi se interakcija, ambiciozniji članovi bi potisnuli ostale. U premalim grupama bi izostala puna interakcija, sukobljavanje različitih mišljenja, neki članovi bi možda bili preopterećeni jer bi svaki pojedinac dobio preveliki zadatak.

Neki drugi autori, kao što je P. Šimleša smatraju da je optimalna veličina grupe 3 do 4 učenika jer veće grupe imaju tendenciju raspadanja. Za raspored sedišta u grupnom radu neophodno je da učenici budu okrenuti jedni prema drugima, kako bi mogli lako međusobno da komuniciraju i rade na zadatku. S obzirom na to da sama artikulacija časa u grupnom obliku rada zahteva delom i frontalnu organizaciju rada, neophodno je stolove tako postaviti da je omogućen i međusobni razgovor učenika, ali i razgovor sa nastavnikom. Hajnc Klipert navodi kao najpraktičniji raspored sedenja u grupama prema kome je nastavnik u središtu. Sa jedne strane, učenici su dovoljno blizu jedni drugima, a istovremeno imaju stalan vizuelni kontakt sa nastavnikom. U fazi frontalne organizacije rada i završne prezentacije radova mogu sve da vide i čuju.

Prednosti grupnog rada

Poznato je još od davnina, da svaki čovek poseduje prirodnu potrbu koja se ogleda u razmenjivanju misli, komunikaciji i saradnji sa drugim ljudima. Kroz školske ustanove takav vid saradnje najefikasnije se postiže kroz grupni rad. Prednosti grupnog rada različitih autora su:

1.    Aktivno učešće svih učenika. Grupu čine učenici različitih znanja i sposobnosti koji zajedno rade na zadatku i doprinose uspehu grupe. Tako je nastava prilagođen osobenostima svakog učenika, a svaki učenik u nastavi je aktivan.
2.    Samostalnost učenika. Za razliku od frontalnog oblika nastave gde je nastavnik posrednik između učenika i sadržaja, u grupnim obliku rada učenici direktno manipulišu sadržajem, donekle preuzimaju nastavničku ulogu i sami savladavaju teškoće.
3.     Primenjivanje znanja u praksi. Škola ne pruža uvek priliku da se stečena znanja primenjuju u praksi. Potrebno je da se takva znanja korisno upotrebe u praktičnim delatnostima i za rešavanje različitih problema.  Grupni rad pruža praktičnu osnovu za razvijanje određenih navika u društvu, upoznavanje načina ponašanja u različitim socijalnim situacijama kao i praktičnu osnovu ciljeva i potreba grupa i šire zajednice.
4.     Bolje upoznavanje. Pri grupnim radu učenici dobijaju šansu da se bolje upoznaju, što doprinosi razvijanju drugarstva i socijalizacije ličnosti. Ne samo da učenici dobijaju šansu da se upoznaju unutar grupe, nego i celo odeljenje u fazi sjedinjavanja rada. Pri formiranju grupa bilo bi dobro poštovati učeničke odnose stvorene van nastave. Grupni rad, po mom mišljenju, se može koristiti i kada se učenici ne poznaju dovoljno dobro, kako bi se međusobno bolje upoznali. Tada, naravno, nije akcenat na usvajanju sadržaja, koliko na upoznavanju učenika.
5.     Međusobna pomoć i saradnja. U zajedničkom radu, svaki učenik u okviru sopstvene grupe, ističe se svojim idejama i spremnošću da pomogne saradnicima, ukoliko je to potrebno, u cilju doprinosa ugleda čitave grupe. Tako se njihov ugled i vodeća uloga izgrađuju iznutra, iz zajedničkog procesa rada. Članovi grupe su zaokupirani zadatom temom, pa se više interesuju, čitaju dodatni materijal, posećuju izložbe, muzeje, prikupljaju dodatne materijale, eksperimentišu itd.
6.     Motivacija za rad i radna disciplina. Nadareni učenici, svojim konstantnim radom, željom za uspehom i trudom, motivišu ostale članove grupe da učestvuju u radu. Najčešće povlače i one koji nisu zainteresovani za nastavnu temu u okviru grupe. Kolektivna motivacija tako utiče na pojedince. Izvršenje zajednički planiranog rada primorava učenike na posedovanje radne discipline. U primeni grupnog rada disciplina nije spoljašni pritisak, kao ni rezultat kazne i naredbe, već se ona izgrađuje kao rezultat rada u interesu zajedničkog cilja, uspeh grupe.
7.      Razvoj komunikacijskih sposobnosti. Učenik razvija komunikacijske sposobnosti na različite načine: kroz interakciju u porodici, okolini, školi ali i u nastavnom radu, pre svega u grupnom obliku rada. Kada je grupni rad uobičajeni deo školskog života onda se komunikacijske sposobnosti sistemski koriste i time više razvijaju.
8.     Jačanje emocionalne stabilnosti učenika. Grupni rad je tako kreiran da omogućava učenicima ispoljavanje različitih emocija i shvatanje njihovih značenja, sa stanovišta drugih članova i grupe u celini. Najjednostavniji primer za jačanje emocionalne stabilnosti je kada učenici u okviru grupe, prilikom rešavanja zadataka, nailaze na prepreke, koje zajedničkim snagama uspešno prevazilaze. Time bude samopouzdanje jedni kod drugih, bodre jedni druge, objašnjavaju nedoumice.
9.     Razvijanje odeljenskog kolektiva. Da bi novooformirano odeljenje postalo učeničko-nastavnički kolektiv neophodno je negovanje odgovarajućeg oblika ponašanja i razvijanje sistema vrednosti i normi. Osnovni uslov da odeljenje preraste u kolektiv jeste postojanje zajedničkih ciljeva, zajedničke akcije i zajedničkog rezultata, koji su prisutni u grupnoj nastavi.

Slabosti grupnog rada

Grupna nastava je oblik rada koji ima mnogo prednosti, ali sa sobom nosi i određene granice na koje ne treba zaboraviti prilikom organizacije nastavnog časa. Različiti autori ukazuju na sledeće granice grupne nastave:

1.     Nije svako gradivo pogodno za grupni rad. Pre svega, neophodno je da je zadatak moguće i korisno raditi u grupi. Zadaci koji se zasnivaju na unutrašnjem doživljaju, kao što je čitanje lirske pesme, pogodniji su za individualni nego za grupni oblik rada. Suviše teško nastavno gradivo koje prevazilazi pojedinačne mogućnosti učenika nije pogodno za grupni rad. Takođe, ne obrađuje se grupno gradivo koje je od velikog značaja za sve učenike i predstavlja osnovu znanja. Jedan od razloga je što učenici nemaju sposobnosti da u izveštaju na kraju časa prezentuju rezultate razredu uspešno koliko i nastavnik. Teško im je da samostalno shvate celinu, tako da mogu da obrade samo jedan njen deo, a u tom slučaju pitanje je koliko će njihovo prezentovanje biti uspešno.
2.    Razlike među učenicima. Neki učenici su individualci i više vole da rade sami. Oni se u radu mogu udružiti sa još jednim učenikom ili raditi individualno. Pri tome je neophodno da se njihov rad tako usmeri da doprinosi krajnjem rezultatu celog odeljenja, da predstavlja prilog zajedničkoj temi.
3.    Problemi funkcionisanja grupa­­. Ovi problemi mogu proizilaziti iz sukoba vrednosnih sistema, loše utemeljene strukture tima, nekvalitetne interakcije u timu, nekvalitetnog rešavanja poslova.
4.    Sredstva i materijali. Grupni rad zahteva određena sredstva i materijale, kao što su knjige, karte, leksikoni, rečnici, razglednice, časopisi, atlasi, statistički podaci, a pre svega biblioteka. Bez ovih sredstava grupni rad verovatno bi bio onemogućen.
5.     Organizaciono-tehnički uslovi. Ovi uslovi podrazumevaju pre svega nameštaj  koji se može pomerati. Lako pokretljivi stolovi i stolice omogućuju najpovoljniji razmeštaj učenika u učionici. Za vreme rada grupa će se okupiti oko zasebnog stola, a za vreme objedinjavanja rezultata biće potreban razmeštaj stolica u oblik potkovice ili kruga. Međutim, iskustva u školama su pokazala da ovi nedostaci, iako znatno otežavaju grupni rad, ne mogu da ga sasvim onemoguće.Pored toga, časovi od 45 minuta često su kratki za grupni rad, nastavni sadržaj je često opširan, a učionice su premale da bi učenici u njima mogli slobodno da se kreću.
6.     Onemogućena apsolutna tišina. Grupni rad zahteva komunikaciju unutar grupe, stalno cirkulisanje grupa unutar učionice, što onemogućava krutu disciplinu. To znači da se on može održati samo u okruženju koje ne zahteva apsolutnu tišinu i poslušnost.
7.    Ponašanje nastavnika. Za uspešan grupni rad potrebno je veliko poverenje nastavnika u sposobnost učenika. Hajnc Klipert u svojoj knjizi Kako uspešno učiti u timu kaže: „Onaj ko želi grupni rad, taj mora od učenika zahtevati preuzimanje vlastite odgovornosti, mora podsticati saradnju  i u skladu s tim mora se znati povući. I druga ponašanja nastavnika mogu negativno uticati na uspešnost rada u grupama, npr. kada nastavnik ne reaguje odgovarajuće na dominaciju jednog učenika u grupi ili na konflikte koji se javljaju.

Prostorni uslovi rada i broj učesnika u grupi

Pre svega potrebno je obezbediti drugačiji prostorni razmeštaj sedenja u odnosu na rad u klasičnoj učionoici. Svaka grupa bi trebalo da ima svoj kutak gde može da radi bez ometanja ostalih grupa. Broj učesnika u malim grupama je takođe važan za uspešan rad i varira u zavisnosti od ukupnog broja učenika u odeljenju i uzrasta. Mlađi učenici efikasnije rade u manjim grupama (optimalno 4 učesnika), dok starijih učenika može biti i veći broj u grupi (5—6).

Grupni oblik nastavnog rada je takav oblik rada u kome se odeljenje deli na grupe koje, svaka za sebe, ostvaruju postavljene nastavne zadatke i o rezultatu svoga rada obaveštavaju odeljenski kolektiv. Nastavnik je aktivan u prvoj fazi časa kada se raspodeljuju zadaci i daju uputstva, a zatim diskretno usmerava rad i pomaže grupama ako je potrebno. Kad grupe izveštavaju o rezultatu, kad se sumira rad, nastavnik, po potrebi, ispravlja i dopunjava ako to ne mogu učenici.

Grupni oblik rada nastavnici vrlo često koriste u svom radu na časovima redovne nastave, odeljenskog starešine, slobodnih aktivnosti, a oni veštiji u primeni ovog oblika, i u radu sa roditeljima. Za ovaj oblik rada se opredeljuju zbog mogućnosti angažovanja svih učenika ili učesnika grupe koja trenutno nešto uči, saznaje ili rešava neki problem.

Organizovanje grupnog rada

Pri organizovanju grupnog rada treba voditi računa o:

• načinu podele dece u male grupe;
• izgradnji saradničke atmosfere u malim grupama i između grupa;
• · približno istom tempu rada u grupama.

Podela u grupe se može organizovati na različite načine: po mestu sedenja, razbrajalicom, izvlačenjem sličica ili broja, nekom od brzih igara koje za to služe. Šta uraditi ako se u istoj grupi nađu deca koja se inače ne druže i ne pristaju na rad u ovakvoj grupi, ili ne žele da rade sa pojedinim učenicima koji su neomiljeni u odeljenju? U ovakvim situacijama je najbolje koristiti neku od nasumičnih, igrovnih podela, posebno na početnim časovima korišćenja grupnog rada dok se deca međusobno kroz zajedničke aktivnosti ne upoznaju. Druga korisna tehnika za rešavanje ovakvih problema je česta promena sastava malih grupa kako bi se učenici našli u situaciji da rade sa svim učenicima iz odeljenja. Na taj način se sprečava podela na klanove u odeljenju i smanjuje rizik od grupašenja koji grupni rad sa sobom nosi, a ujedno gradi saradnička atmosfera i tolerancija među članovima grupe. Ukoliko je u odeljnju učenik sa smetnjama u razvoju ili učenik kojeg svi odbacuju potrebno je da nastavnik svojim planiranjem obezbedi vršnjačku podšku i uključivanje učenika u rad grupe uz stalan nadzor i potrebne intervencije.

Podsticati ili suzbijati takmičarske aktivnosti

Za grupni rad nisu poželjne takmičarske aktivnosti jer cepaju odeljenje i razvijaju takmičenje sa drugima umesto sa samim sobom, što je trajnija motivacija za učenje i rad. Dobar scenario časa ne stavlja grupe u situaciju takmičenja, već saradnje koja je poželjna i koja se visoko vrednuje i u spoljnoj evaluaciji rada škole. Veoma je važno ne tražiti krivce i optuživati pojedince za neuspeh grupe. Intervencija nastavnika je u ovakvim situacijama neophodna.

Tempo rada u malim grupama često je nejednak. Da bi se izbegao ovaj problem koji je čest u grupnom radu nastavnici mogu koristiti nekoliko postupaka: °stalan obilazak grupa i podsećanje na vreme koje je preostalo; · 1-2 minuta do kraja nastavnik zahteva da se zadaci polako završavaju; · grupe koje su već završile zamoliti da sve još jednom pregledaju i malo sačekaju ostale; · grupi koja dosta kasni eventualno skratiti zadatke, ili im dati uputstvo da prekinu sa radom, a da tokom izlaganja usmeno dodaju ono što nisu uradili u grupi. Rešenje uvek postoji: planirati vreme za brz razmeštaj klupa, ili drugačiji stalan razmeštaj sedenja (polukružni i sl.) koji ubrzava formiranje grupa na času. Često korišćenje grupnog rada ovaj problem čini nevidljivim.

Literatura

1.    Buzas, L. (1971): „Vaspitni uticaj grupnog rada”, Pedagogija, 3, Beograd, str. 394-398.
2.    Vilotijević, M. (2000): Didaktika 3. Beograd, Učiteljski fakultet.
3.    Klipert, H. (2001): Kako uspješno učiti u timu, Zagreb, Eduka
4.    Mihajilović, B. (1988): „Grupni oblici rada u nastavi osnovne škole”, Inovacije u nastavi, 4, Kruševac, str. 308-311.
5.    Pavlovski, T. i Pavlović Breneselović, D. (2000): Timski rad u vaspitnoj praksi, Beograd, Filozofski fakultet.
6.    Pijanović, P. (red) (2000):  Leksikon obrazovnih termina, Beograd, Učiteljski fakultet.
7.    Rajinac, V. (1957): „Grupna nastava”,  Pedagoška stvarnost, 1, Novi Sad, str. 11-23.
8.   Havelka, N. (1983): „Doprinos grupnog rada ostvarivanju vaspitne funkcije škole”, Učitelj, 2, Beograd, str. 33-45.
9.    Šimpleša, P. (1998): „Nastavni oblici”, Didaktika – izbor tekstova, Jagodina, Učiteljski fakultet, str. 222-225.