Emili Marfi

Emili Marfi
Datum rođenja	(1868-03-14)14. mart 1868.
Mesto rođenja	Kukstaun, Kanada
Datum smrti	17. oktobar 1933.(1933-10-17) (65 god.)
Mesto smrti	Edmonton, Kanada

Emili Marfi (rođena Emili Govan Ferguson, 14. mart 1868 - 17. oktobar 1933) je bila kanadska aktivistkinja za ženska prava, pravnik i autor. 1916. godine postala je prva žena sudija za prekršaje u Kanadi i Britanskoj imperiji. Ona je najpoznatija po svojim doprinosima u kanadskom feminizmu, posebno po pitanju da li su žene „osobe“, u kanadskom zakonu. Emili Marfi je poznata kao članica „Slavne petorke“, grupe kanadskih aktivistkinja za ženska prava, čije su članice bile i Henrijeta Edvards, Neli Maklung, Luiz Makini i Irena Parlbi. Godine 1927., žene su pokrenule „Slučaj osobe“, koji je tvrdio da žene mogu biti „kvalifikovane osobe“ sposobne da sede u Senatu. Vrhovni sud Kanade je presudio da one ne mogu sedeti u Senatu, međutim, po žalbi Sudskog Komiteta Britanskog Državnog Saveza, Kanadski sud, u to vreme, presudio je da su žene dobile parnicu.

Detinjstvo i mladost

Emili Marfi je rođena u Kukstaunu, Ontario, kao treće dete Isaka i Emili Ferguson. Isak Ferguson je bio uspešan biznismen i vlasnik imovine. Kao dete, Marfijeva se često pridruživala starijoj braći, Tomu i Govanu u njihovim avanturama; njihov otac podržavao je takvo ponašanje i često su sinovi i kćerke podjednako delili zaduženja. S obzirom na učestovanje njene porodice u zakonu i politici, nije iznenađujuće da je Marfijeva postala jedana od najuticajnijih aktivistkinja za ženska prava u Kanadi. Marfijeva je odrasla pod uticajem njenog dede, Ogla R. Govana, političara koji je osnovao lokalni ogranak Narandžastog Reda (Orange Order) 1830-e i dva ujaka, člana Vrhovnog suda pravde i senatora. Njen brat je postao advokat i još jedan član Vrhovnog suda. Članovi njene porodice su bili istaknuti članovi Suda i ona je imala koristi od roditelja koji su podržali svoju ćerku u primanju formalnog akademskog obrazovanja. Ona je, takođe, u rodbinskoj vezi sa Džejmsom Robertom Govanom, koji je bio advokat, sudija, i senator. Marfijeva je pohađala „Biskup Strahan“ školu, ekskluzivnu anglikansku privatnu školu za devojčice u Torontu i, preko prijatelja, upoznala svog budućeg supruga Artura Marfija, koji je bio 11 godina stariji nje. Venčali su se 1887., a potom su dobili četiri kćere: Madelajn, Evelin, Doris i Katlin. Doris je mlada umrla od difterije. Nakon Dorisine smrti, porodica je odlučila da se preseli na zapad u Svan River, Manitoba, 1903. godine, a zatim u Edmonton, Alberta 1907. godine.

Statua Emili Marfi u čast "Slavnoj petorci"

Zakon o ostavinskom pravu udovica

Dok je Artur radio kao anglikanski sveštenik, Marfijeva je istraživala svoju novu okolinu i postala sve više svesna siromaštva koje je postojalo. Sa 40 godina, kada su joj deca postala nezavisna i otpočela svoje samostalne živote, Marfijeva je počela aktivno da organizuje ženske grupe u kojoj su izolovane domaćice moge da se sastanu i razgovaraju o idejama i planiraju grupne projekte. Pored ovih organizacija, Marfijeva je počela otvoreno i iskreno da govori o nepovoljnim i siromašnim životnim uslovima koji su okruživali njihovo društvo. Njen jak interes za prava i zaštitu žena i dece se pojačao kada se upoznala sa nepravednim iskustvom jedne žene iz Alberte, Kanada, čiji je suprug prodao porodičnu farmu, zatim ju je muž napustio i sa decom ostavio bez krova nad glavom i bez prebijene pare. U to vreme, imovinski zakoni nisu ostavljali ženi nikakvo pravo na alimentaciju. Ovaj slučaj je motivisao Emili da stvori kampanju koja je osiguravala imovinska prava udatih žena. Uz podršku mnogih seoskih žena, Emili je počela da vrši pritisak na Vladu Alberte da dozvoli ženama Alberte da zadrže pravo na svoju zemlju. 1916. godine, Marfijeva je uspešno ubedila Albertansko zakonodavstvo da donese Zaokon o ostavinskom pravu udovica koji će omogućiti ženama zakonska prava na jednu trećinu imovine svog muža. Emilina reputacija, kao aktivistkinje za ženska prava, je nastala nakon njene prve političke pobede.

Vilijam Lion Mekenzi King uručje plaketu "Slavnoj petorci"

Slučaj osobe

Emilin uspeh u borbi za Zakon o ostavinskom pravu udovica, zajedno sa njenim radom preko Lokalnog Odbora Žena i njenom podizanju svesti o pravima žena, uticao je na njen zahtev za ženama sudijama u ženskom sudu. 1916. godine, Marfijeva je sa grupom žena, pokušala da prisustvuje suđenju žena koje su označene prostitutkama i koje su uhapšene zbog „sumnjivih" okolnosti. Ženama u publici je rečeno da napuste sudnicu zbog tvrdnje da izjave nisu bile namenjene publici oba pola. Ovakav ishod bio je neprihvatljiv za Marfijevu i zbog toga je protestovala lokalnom državnom tužiocu. „Ako dokazi nisu za slušaoce oba pola", ona se bunila, „onda vlada mora da oformi poseban sud u kojem će predsedavati žene, da sude drugim ženama." Emilin zahtev je odobren i ona je postala prva žena sudija za prekršaje, za Britansko Kraljevstvo. U svom prvom slučaju u Alberti, 1. jula 1916., proglasila je optuženog krivim. Advokat optuženog doveo je u pitanje njeno pravo da izrekne kaznu, jer ona nije bila pravno lice. Lokalni Vrhovni sud odbio žalbu. 1917. godine bila je na čelu borbe da žene budu proglašene „osobama“ u Kanadi, i shodno tome, da budu kvalifikovane da budu članovi Senata. Advokat, Erdlej Džekson, doveo je u pitanje njenu poziciju sudije, jer žene nisu smatrane „osobama“ po Britanskom Severno Američkom zakonu iz 1867. Ovakvo shvatanje bilo je bazirano na vladajućem Britanskom anglosaksonskom pravu iz 1876. godine u kojem se navodi da „žene imaju pravo na bolove i kazne , ali ne na prava i privilegije.“ Marfijeva je počela da radi na planu koji traži pojašnjenje o tome kako su žene posmatrane u Britansko severno američkom zakonu i kako mogu da postanu senatorke. Da bi se njeno pitanje razmotrilo, bilo je potrebno da najmanje pet građana podnese pitanje kao grupa. Ona je uz pomoć četiri žene iz Alberte, aktivistkinje za ljudska prava Neli MekKlung, bivše članice Udruženja za moderan jezik (Moder Language Association) Luiz MekKini, aktivistkinje za ženska prava Henriete Edvards i Irene Parlbi, 27. avgusta 1927. godine potpisala peticiju Federalnoj vladi, tražeći da Federalna vlada uputi Vrhovni sud Kanade u ovaj problem. Ova peticija se sastojala od dva pitanja, ali federalna vlada je peticiju preformulisala kao jedno pitanje, pitajući Vrhovni sud: „Da li reč „osoba“ u članu 24 Britanskog severno amerikog zakona uključuje ženske osobe?“ Ova kampanja je postala poznata pod nazivom „Slučaj osobe“ i dospela je do Vrhovnog suda Kanade u martu 1928. godine. Sud je smatrao da žene nisu kvalifikovane da sede u Senatu. Pet žena se onda žalilo Sudskom komitetu Krunskog veća u Britaniji. 18. oktobra 1929. godine, u odluci koja se zove „Edvardsova protiv Kanade“, Krunsko veće je proglasilo da se žene smatraju „osobama“ po Britanskom severno američkom zakonu i da imaju pravo da budu članovi Senata. Ove žene su poznate kao „Slavna petorka“ i smatrane su liderima u obrazovanju o socijalnim reformama i ženskim pravima. One su ozvaničile važan presedan u Kanadskoj istoriji. U domu Kanadskog senata, ovih pet žena su bile počastvovane plaketom, na kojoj je pisalo: „Za dalje postojanje ženskog roda, ovih pet nesvakidašnjih žena pionira, su preduzele korake koje je bilo potrebno preduzeti, a koji su prepoznati od strane Krunskog saveta, da žene kao osobe ispunjavaju uslove za imenovanje do strane Kanadskog Senata.“ Emili Marfi je, zajedno sa ostatkom „Slavne petorke“, bila istaknuta na poleđini jedne od kanadskih novčanica od 50 dolara izdatih 2004. godine, kao deo Canadian Journey Series. U oktobru 2009. godine, Senat je glasao da imenuje Marfijevu, i ostatak petorke, prvim „počasnim senatorkama“ Kanade.

Droga i rasa

Iako su se njeni stavovi o rasi promenili tokom godina, perspektiva sadržana u njenoj knjizi „Crna sveća“, smatra se zaslužnom zato što je odigrala važnu ulogu u rasprostranjivanju „mentaliteta rata na drogama“ koji dovodi do zakonodavstva da „definisana zavisnost peredstavlja problem u sprovođenju zakona“. Serija članaka u časopisu Maklin (Maclean's magazine) pod njenim književnim imenom „Džejni Kanuk“, čini osnovu „Crne sveće“. Koristeći anegdote i „stručno“ mišljenje, „Crna sveća“ prikazuje alarmantnu sliku narkomanije u Kanadi, detaljno opisujući njeno razumevanje o upotrebi i efektima opijuma, marihuane, kokaina i farmaceutskih proizvoda kao „nove pretnje“. Emilina zabrinutost za drogu je nastala kada je počela da dolazi u „nesrazmerne kontakte sa Kinezima“ u svojoj sudnici, jer su bili najzastupljeni u sistemu krivičnog pravosuđa. Kao dodatak profesionalnom iskustvu i njenim zapažanjima, Marfijevoj je odobren obilazak opijumskih jazbina u Kineskoj četvrti Vankuvera, od strane lokalnih policijskih detektiva. Vankuver je tada bio usred moralne panike zbog droge koja je bila deo anti-orijentalne kampanje koju je izazvao Zakon o Kineskim imigracija iz 1923. Njena dvosmislenost povodom ne-bele rase ogleda se u naučnim raspravama, ali ono što nije sporno je da je „Crna sveća“ napisana „sa ciljem da izazove javne zahteve za strožim propisima koji se tiču droge“ i da je i u tome bila u izvesnoj meri uspešana.

Eugenika kretanja

Tokom ranih godina dvadesetog veka, naučno znanje se stavlja u prvi plan društvenog značaja. Smatralo se da je napredak u nauci i tehnologiji sadržao odgovore o sadašnjim i budućim društvenim problemima. Marfijeva je bila među onim ljudima koji su smatrali da društveni problemi, kao što su alkoholizam, drogiranje i kriminal, potiču od mentalnih razlika. 1932. godine u članku pod nazivom „Prenaseljenost i kontrola rađanja“, ona je izjavila: „Prenaseljenost je glavni problem svih... nijedan naš problem ne može biti ublažen dok se ne otkloni.“ Dok je politika, koja stoji iza Drugog svetskog rata, nastavila da se razvija, Marfijeva je bila pacifista i tvrdila da je jedini razlog rata to što nacije imaju potrebu da se bore za zemlju kako bi rasporedili svoju rastuću populaciju. Njen argument je bio: ako bi postojala kontrola rađanja, ljudima ne bi bilo potrebno toliko zemlje. Bez konstantne potrebe za zemljom, rat bi iščezao. Njeno rešenje ovih socijalnih pitanja bila je eugenika. Marfijeva je podržala selektivni uzgoj i obaveznu sterilizaciju onih pojedinaca koji su smatrani oskudnim na mentalno nivou. Ona je verovala da se mentalno i socijalno „niži“ ljudi reprodukuju više nego ljudi „dobre“ rase i apelovala na Zakonodavnu skupštinu Alberte da prisili sterilizaciju. U peticiji, je napisala da mentalno hendikepirana deca predstavljaju „opasnost za društvo i ogroman trošak za državu ... nauka dokazuje da je mentalna neispravnosti prenosiv nasledni poremećaj.“ Pisala je ministru poljoprivrede i zdravstva, Džordžu Hodliju, da dve „maloumne“ žene, koje su mentalne pacijentkinje, već odgajaju nekoliko potomaka. Zbog toga što je ona propagirala obaveznu sterilizaciju, hiljade žena iz Alberte su sterilisane bez njihovog znanja ili pristanka pod Zakonom o seksualnoj sterilizaciji Alberte pre njegovog ukidanja 1972. godine.

Legat

Njen legat je osporiv jer sa njenim značajanim doprinosima u feminizmu teži protiv njenih nativističkih stavova. Pored toga što je bila protiv imigracija, ona je bila veliki pristalica Zakona o seksualnoj sterilizaciji mentalno poremećenih Alberte u vreme kada se obavezna sterilizacija praktikovala u nekim Severno Američkim jurisdikcijama. Međutim, tvrdi se da su ljudi avangarde pravili greške, a za Marfijevu se smatra da je bila proizvod svog vremena.

Poslednje davanje počasti „Slavnoj petorci“, kao što je ilustracija na poleđini novčanice od 50 dolara, korišćeno je kao povod za preispitivanje Marfijevih legata. Marfijeva je posebno na meti aktivista za dekriminalizaciju marihuane, kao deo pokreta diskreditovanja zabrane marihuane. Oni tvrde da su današnji zakoni droge izgrađeni na rasističkim temeljima koje je postavila Emili Marfi i da je rat droga više naudio ženama nego što je „Slučaj osobe“ pomogao. S druge strane, njeni branioci su brzo istakli da je ona pisala u vreme kada je beli rasizam bio karakterističan, a ne izuzetan, kao i da su njeni pogledi bili napredniji od pogleda mnogih njenih vršnjaka. Osim toga, njena viđenja o rasi ili drogi ni na koji način ne mogu negirati njena pozitivna dostignuća u unapređenju pravnog statusa žena.

Kuća Emili Marfi u Edmontonu, Alberta, je na kanadskom spisku istorijskih ljudi i mesta. Živela je u ovom domu od 1919. pa sve do smrti, 1933. Sada se nalazi na kampusu Univerziteta u Alberti. 1958. godine, ona je prepoznata kao osoba Nacionalnog istorijskog značaja od strane Kanadske vlade. Komemorativna plaketa nalazi se u Emili Marfi parku, Edmonton, Alberta. Slučaj „Nacionalne osobe“ je priznat 1997. godine kao Nacionalni istorijski događaj sa plaketom, na istom mestu.

Spoljašnje veze

• „Historica Minutes: Emily Murphy”. Historicacanada.ca. Pristupljeno 09. 01. 2016. 
• „University of Alberta”. Pc.gc.ca. 15. 03. 2012. Pristupljeno 09. 01. 2016. 
• Čeština. „"Alberta's Famous Five named honorary senators". The Globe and Mail. 11 October 2009. Retrieved 24 July 2015”. En.wikipedia.org. Pristupljeno 09. 01. 2016. </ref>