Korisnik:Vlabo~srwiki/pesak
Nesreća u Aleksinačkom rudniku 1940. dogodila se 27. jula 1940.godine u kojoj je stradalo 11 rudara. U jednom od okana, oknu „Sv. Aleksandar“ na dubini od 270 metara izbio je požar i svojim otrovnim gasovima ugušio je nesrećne rudare. Posle nesreće, Uprava rudnika izdala je zvanično saopštenje u kome kaže da ona nije kriva i da su za nesreću u rudniku krivi rudari.
Najviše poginulih bilo je iz sela Bobovište, pored Aleksinca. To je izazvalo talas nezadovoljstva, koji se proširio među radnicima i njihovim porodicama, po selima i u samom Aleksincu.[1]
Aleksinački rudnici osnovani su 1883.godine, a od 1903.godine bili u rukama belgijskih kapitalista, koji su ga nazvali „Bezimeno društvo rudnika uglja u Aleksincu“, sa sedištem u Briselu. Od 1913.godine direktor rudnika bio je inženjer Prim Arnold.[2]
Izveštavanje medija o događaju[uredi | uredi izvor]
U celu situaciju umešali su se i novinari iz Niša, koji su pokušali da izvuku ličnu korist iz nesreće. Jedan od njih bio je i Miroslav Mih. Zotović, vlasnik i urednik lista „Pregled“, specijalizovanog za izveštavanje po pitanju industrije, trgovine, zanatstva, ugostiteljstva i turizma sa informativnim dodatkom. Dotični se ponudio Upravi rudnika da svojim listom parališe nepovoljnu propagandu povodom ove nesreće. Izvinjavajući se što neki novinari ''тенденциозно'' prikazuju stvari, on je rešio „da konačno suzbije zločinačku delatnost izvesnih društvenih dezertera i da razbije tendenciozne glasove koje su ljudi proturali kroz narod, uništavajući naš novnarski ugled.“[1]
Iz prvog pisma, koje je uputio Upravi rudnika, vidi se njegovo viđenje rešavanja nastale situacije, gde se prvo poziva zarad objektivnosti pisanja na svoj honorar, a zatim iznosi predlog kako to sprovesti uz delo, pozivajući se na hitnost u reagovanju. Tu se poziva da 100 brojeva šalje u Bobovište, jer je tamo živelo najviše nastradalih, ali zato u Aleksincu će prodavati list. U svom drugom pismu Upravi, da bi osigurao zaradu i odobrovoljio poslodavca za koje je radio – da bi skrenuo pažnju javnosti od tragedije, poziva se na navodne efekte koje je list izazvao u Nišu i da isto treba da postupi Uprava rudnika u Aleksincu i na rudniku. [1]
Letak Aleksinačkih rudara i KPJ[uredi | uredi izvor]
Na političku scenu aleksinačkog kraja od 1938.godine pojavljuju se novi kadrovi, koji unose svežinu i više borbenosti. Imena Miodraga Milovanovića Drakčeta, Jelke Radulović, Momčila Popovića, Stojana Živkovića, Baneta Savića, sve više se afirmišu na rudniku kao stvarni zaštitnici interesa radničke klase. U proleće 1938.godine formirana je partijska organizacija u Aleksincu, a u jesen iste godine aktiv SKOJ-a. Već naredne, 1939.godine formirana je partijska ćelija na rudniku, a o njenom sastavu se zna da je sekretar bio Bane Savić, radnik radionice, rodom iz Bradarca. On je razvijao politički rad, lepljeni su i deljeni leci, u kojima je ukazivano na režimske mahinacije i kapitalističku eksploataciju rudarskih radnika.[1]
Na stranu unesrećenih rudara staje partijska ćelija KPJ, tako da partijska organizacija uzima stvar u svoje ruke, stupa u kontakt sa mnogim radnicima i u njihovo ime, dana 28.jula 1940.godine, izdaje opširan letak pod naslovom „Radnom narodu Aleksinca i okoline“ u kome se precizno ukazuje da su krivci za nesreću belgijski kapitalisti, koji nisu vodili računa o bezbednosti radnka i zaštiti na radu.[1]
Autori ovog letka bili su Miodrag Milovanović Drakče i Branislav Savić Bane, u dogovoru sa grupom radnika, zatim su letak umnožili i preko naprednih radnika rasturali u gradu i po selima. Letak je izazvao još nepovoljnije komentare za belgijske akcionare, a pojavili su se i natpisi u dnevnoj štampi, sa sličnim pogledom na nesreću. Ozlojeđeni akcionari i njihovi saradnici, uz pomoć vlasti - policije, hapse nekoliko nevinih radnika, ali ih ubrzo puštaju, jer nisu dobili očekivane podatke. Policija je o štampanju letka nešto načula, pa je izvršen pretres kuće Drakčeta Milovanovića u Bobovištu, gde je letak stvarno i bio štampan i pronađen je šapirograf, ali su tragovi štampanja letka blagovremeno utklonjeni.[3]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Tadašnje vlasti nisu mogle tako brzo da prikriju ovu tragediju putem tendencioznog pisanja državnih novina i malom novčanom nadoknadom porodicama poginulih. Radnici angažovani na oknu „Sv. Aleksandra“ odbili su da idu na posao, jer rudnik nije bio obezbeđen i bezbedan za rad. Da bi se opravdala pred radnicima i smirila nezadovoljstvo, Uprava je onda krivicu bacila na smenskog nadzornika Smiljanića, tako što je dobio otkaz i udaljen je sa rudnika.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ Milovanović, Miroslav (01.avgust 1959.godine). „Povodom letka Aleksinačkih rudara”. Narodne novine, Niš. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ „LEKAR I PIVAR OTVORILI ALEKSINAČKI RUDNIK”. Aleksinac biz (na jeziku: rs). Pristupljeno 2021-05-18.
- ^ Mirčetić, Dragljub (1984). Hronologija niškog regiona 1919. – 1945. Niš: Gradina. str. 122.