Савез комуниста Југославије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Савез комуниста Југославије
Комунистичка партија Југославије
Застава Савез комуниста
Генерални секретар ЦК СКЈ 1 Јосип Броз Тито (1937-1980)
Оснивач Филип Филиповић
Слоган "Пролетери свих земаља, уједините се!"
Основана 1919.
Распуштена 1990.
Претходне странке Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)
Наследник види овде
Седиште Београд
Држава Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ
Званичне новине Борба
Химна Интернационала
Млади огранак Савез социјалистичке омладине Југославије
Идеологија Марксизам,
Марксизам-лењинизам,
Комунизам,
Титоизам,
Радничко самоуправљање,
Југославизам,
Несврстаност.
Међународно чланство Коминтерна
1 Касније Председник председништва ЦК СКЈ
 Друштвено-политичке организације
СФР Југославије

GRB JUGOSLAVIJE.svg

Савез комуниста Југославије
Социјалистички савез радног народа
Савез синдиката Југославије
Савез удружења бораца НОР-а Југославије
Савез социјалистичке омладине
Савез женских друштава

Савез комуниста Југославије (мк. Сојуз на комунистите на Југославија; сл. Zveza komunistov Jugoslavije), до 1952. године Комунистичка партија Југославије (мк. Комунистичка партија на Југославија; сл. Komunistična partija Jugoslavije), је била комунистичка партија у Југославији. Партија је основана 1919. године у Београду под називом Социјалистичка радничка партија (комуниста) (мк. Социјалистичка работничка партија (комунисти); сл. Socialistična delavska partija (komunistov)). Након почетног успеха на изборима, краљевска влада ју је је забранила и она је остала илегална револуционарна организација све до почетка Другог светског рата, 1941. године.

Током рата од 1941. до 1945. године, предводила је Народнооослободилачки партизански покрет, који је поразио силе Осовине и њихове марионетске савезнике, ослободио Југославију, и победио у грађанском рату.

Након ослобођења, партија је брзо учврстила своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела једнопартијски систем у новој Југославији. Партија се распала на свом Четрнаестом конгресу, јануара 1990. године, а убрзо затим је дошло до грађанског рата и распада Југославије.

Партија, на чијем челу је од 1937. до 1980. године био Јосип Броз Тито, је била прва комунистичка партија на власти у историји комунистичког покрета која се отворено супротставила заједничкој политици коју је диктирао Совјетски Савез и била је избачена из Информбироа 1948. године, када је Стаљин оптужио Тита за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки, партија је променила име у Савез комуниста Југославије и усвојила политику радничког самоуправљања и независног комунизма, познату као титоизам.

Формирање Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)

Крајем XIX и почетком XX века у готово свим југословенским земљама оснивају се радничке партије. Први светски рат је ушао у раднички покрет као прихватање основних смерница Друге Интернационале о супростављању рату и ратним опасностима. Победа Октобарске револуције (1917) била је подстицај за дубља револуционарна кретања. Револуционарно буђење маса проширује се под утицајем повратника из Октобарске револуције из Русије и револуције у Мађарској 1919. године.

У време стварања Краљевине СХС, у децембру 1918. године, руководства социјалдемократских партија Србије и Босне и Херцеговине дала су иницијативу за уједињење радничких организација у новој држави. Конгрес уједињења социјалдемократских партија и организација, одржан у Београду од 20. до 23. априла 1919. године.

На Конгресу је био присутно 432 делегата која су заступали 130.000 организованих припадника класног радничког покрета из свих крајева земље. Конгрес је донео одлуку о стварању Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) - СРПЈ(к) - изјаснио се за револуцију и диктатуру пролетаријата и за приступање Комунистичкој интернационали. Усвојен је Статут партије, сличан статутима ранијих социјалдемократских партија. Изабрано је руководство партије, а за председника, односно секретара израбрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић.[1]

У новоосновану Партију ушли су на том Конгресу у целини Српска социјалдемократска странка, Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјалдемократска партија Далмације и велика већина чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније.

Тада је уз учествовање истих делегата одржан и Конгрес синдикалног уједињења, који се изјаснио за јединство синдикалног покрета и изабрао Централно радничко синдикално веће Југославије. Одржана је и Конференција жена социјалисткиња која је прихватила програм СРПЈ(к). У Загребу је 10. октобра 1919. године основан Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) који је такође усвојио програм СРПЈ(к).

КПЈ до завођења диктатуре[уреди]

На Другом партијском конгресу, одржаном од 20. до 25. јуна 1920. године у Вуковару, усвојен је први програм Партије, у којем су излажене идејно-политичке основе и циљеви револуционарне борбе и промењено је име партије у Комунистичка партија Југославије. За нове секретаре партије изабрани су Филип Филиповић и др Сима Марковић.

На општинским изборима у марту и августу 1920. партија је освојила општине у многим градовима (Београд, Загреб, Осијек, Скопље, Ниш и др.), а на изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, добила је 59 мандата, од укупно 419 посланичких мандата и заузела треће место по броју посланика у Скупштини. У лето 1920. године КПЈ је имала преко 65.000 чланова, а уједињени синдикати око 210.000.

Сматрајући Комунистичку партију за претњу, краљ Александар је, оптужујући КПЈ да припрема преврат, искористио сукобе са жандармеријом и војском у штрајковима рудара Босне и Херцеговине и Словеније, те је објавио „Обзнану“, тј. наредио је да се до доношења Устава забрањује свака комунистичка активност.

Чим је усвојен нови устав, Скупштина је 2. августа 1921. године донела „Закон о заштити државе“, којим је комунистичка активност квалификована као злочиначка. У образложењу тог закона КПЈ је оптужена као кривац за неуспели атентат на регента Александра и атентат на министра Милорада Драшковића.

Централни комитет КПЈ одлучио је да се уз забрањену КПЈ оснује једна легална радничка партија преко које би комунисти водили борбу против буржоаске власти. У јануару 1923. одржана је у Београду земаљска конференција на којој је основана Независна радничка партија Југославије (НРПЈ). Партија је у то време имала 1.000 чланова и издавала је своје новине „Оковани радник“. Као одговор на појачану активност КПЈ 1924. године забрањен је рад НРПЈ.

У руководству Партије створене су две групе-фракције. Сукоб између фракција слабио је снагу Партије. У Бечу је од 17. маја до 22. маја 1926. одржан Трећи конгрес КПЈ. На Трећем партијском конгресу постигнуто је привидно измирење између леве и десне фракције, а за секретара је изабран Сима Марковић. Али размимоилажења су трајала и после конгреса.

25. и 26. фебруара 1928. године одржана је Осма загребачка партијска конференција која је значајна, јер је на њој победила такозвана загребачка линија. Припадници линије оштро су осудили и леву и десну фракцију у КПЈ. На конференцији је прихваћен предлог Георгијевића (Јосип Броз) да се пошаље писмо Коминтерни како би она својим ауторитетом подупрла иницијативу загребачке партијске организације у уклањању фракционаштва у КПЈ.

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.[2]

КПЈ за време Шестојануарске диктатуре[уреди]

Политичка криза која је настала након убиства у Скупштини, утицала је да краљ Александар 6. јануара 1929. године изврши државни удар, укине Устав из 1921, распусти Народну Скупштину и заведе диктатуру је значила обрачун са левичарским покретима и партијама.

На иницијативу Коминтерне, КПЈ је позвала народ да се оружано супростави диктатури. Влада генерала Петра Живковића после овог позива је кренула свим средствима да уништи КПЈ. Прва жртва је био политички секретар КПЈ Ђура Ђаковић. У овим акцијама полиције и режима страдали су још и Никола Хећимовић, секретрар Црвене помоћи, као и чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Риста Самарџић, Божо Видас Вук, Брацан Брацановић и седморица секретара СКОЈ-а.

До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђуро Пуцар, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.

Од 1929. до 1932. неколико пута су смењивани челни људи Партије. У лето 1930. године, по одлуци Коминтерне, на челу новог руководства дошли су Филип Филиповић и Антон Маврак. Већ наредне године формирано је привремено руководство с Филипом Филиповићем на челу, а 1932. ту функцију преузима Милан Горкић.

КПЈ од 1931. до 1941. године[уреди]

Године 1932. обновљено је више покрајинских организација КПЈ у Словенији, Босни и Херцеговини, Војводини и Црној Гори. Тај процес је убрзан током 1933. и 1934. године, када су пособно дошле до изражаја последице економске кризе. На развитак и активност КПЈ у овом раздобљу негативно је утицала чињеница да је њен Централни комитет био у иностранству, без чвршћих веза с организацијама и без пунијег увида у политичка кретања у земљи.

Стабилизација КПЈ уследила је на Четвртој земаљској конференцији одржаној 24. и 25. децембра 1934. године у Љубљани, када је Јосип Броз Тито изабран за члана ЦК КПЈ.

Пошто Центрани комитет, који се налазио у инострансву, није могао ефикасно да утиче на рад партијских организација, средином 1935. године образован је Земаљски биро ЦК као оперативни орган у земљи, који је придонео чвршћем повезивању и усмеравању активности партије. Крајем 1935. КПЈ је имала око 3.000 чланова.

Да би спречио ширење револуционарног покрета, режим је појачао прогоне против КПЈ. Крајем 1935. уследила је полицијска провала у којој је до марта 1936. ухапшено 950 чланова КПЈ, међу којима и највећи део руководства у земљи.

У складу са одлуком Коминтерне о преласку руководства КПЈ у земљу и о његовом формирању из редова људи који су израсли у самом покрету, одлучено је да Јосип Броз, члан Политбироа ЦК, оде на рад у земљу са задатком да припреми формирање новог руководства. Од децембра 1936, када је с посебним овлашћењима дошао у земљу, Јосип Броз Тито вршио је одлучујући утицај на развој и делатност КПЈ, да би у августу 1937, пошто је Коминтерна опозвала Милана Горкића, и формално преузео руковођење партијом.

Током 1937. године унутар КПЈ су формиране Комунистичка партија Хрватске и Комунистичка партија Словеније.

КПЈ и грађански рат у Шпанији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Шпански грађански рат и Југословенски шпанци

Након позива Коминтерне свим интернационалцима да се прикључе ослободилачком рату шпанског народа на Пиринеје, велики је био одзив припадника КПЈ. Главна база за регрутовање бораца била је у Паризу. На Пиринејским пољима се борило 1.700 југословенских добровољаца, од чега је 700 погинуло, а већина је пребегла у Француску после победе Франкове армије. Пред Мадридом је погинуо и Благоје Паровић, члан ЦК КПЈ и политички комесар 13. интернационалне бригаде.

КПЈ и Стаљинове чистке[уреди]

Јосиф Стаљин је елиминисао потенцијалне конкуренте по свом нахођењу. Проглашавао је комунисте за Троцкисте, Бухариновце, Петоколонаше и наређивао њихову физичку ликвидацију. Служба НКВД одиграла је пресудну улогу у егзекуцијама. Већина оптуженика је била хапшена и одвођена у затвор Љубјанка у Москви и стрељана по кратком поступку.

У Стаљиновим чисткама су нестали и југословенски комунисти: Филип Филиповић, Ђуро Цвијић, Коста Новаковић, Сима Марковић, Владимир Чопић, Раде Вујовић, Камило Хорватин. Нарочито је био сликовит пример Милана Горкића. Он је из Париза позван у Москву на реферисање. Предочена му је оптужба на преко седамдесет страна која га оптужује да је ковао планове против ЦК КПЈ. Горкић је затворен и ликвидиран.

Пета земаљска конференција КПЈ[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пета земаљска конференција КПЈ

Од највећег значаја за припреме које је КПЈ предузимала у циљу оспособљавања за наредне историјске задатке који су се налазили, била је Пета конференција која је одржана од 19. до 23. октобра 1940. године у предграђу Загреба.

Основни закључци су били да је конференција разрадила политичку линију КПЈ у условима Другог светског рата. Партија није долазила у сукоб са Коминтерном али је слободније тумачила њену генералну линију, анализирајући националну стварност.

На крају је конференција изгласала нови Централни комитет од 29 чланова и 9 кандидата за чланове, а за генералног секретара је изабран Јосип Броз Тито. КПЈ је у то време имала 7.000, а СКОЈ 17.800 чланова.[3]

КПЈ у рату и револуцији[уреди]

Првих дана маја 1941. године у Загребу је одржано партијско саветовање на коме је Централни комитет Комунистичке партије Југославије оценио је да су унутрашњи догађаји наметнули да се на ширем форуму партијског актива размотре мартовски и априлски догађаји и донесу одговарајуће одлуке за даљи развитак ослободилачке и револуционарне борбе радничке класе и народа Југославије.[4]

Након Немачког напада на СССР, 22. јуна 1941. године, Тито сазива хитну седницу Политбироа ЦК КПЈ у Београду на којој је Централни Комитет издао проглас народина Југославије у коме га позива на оружану борбу против Немаца.

На седници Политбиро ЦК КПЈ одржаној 4. јула 1941. године у вили Владислава Рибникара у Београду, одлучено је да се од саботажа и диверија пређе на општи устанак; да партизански рат буде основна форма развијања устанка. На састанку су присуствовали: Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо и Иво Лола Рибар. На том састанку оформљен је Главни штаб партизанских одреда Југославије првенствено од најужег руководства Политбироа. У Главни штаб за Србију су притом ушли: Сретен Жујовић, Бранко Крсмановић, Филип Кљајић Фића, Никола Груловић и Родољуб Чолаковић.

Уследили су седмојулски пуцњи у Белој Цркви код Ваљева и почетак устанка у Србији. Већ прве године рата, КПЈ имала значајне губитке међу својим члановима. Тако су у 1941. страдали: Ратко Митровић, Божидар Аџија, Марко Орешковић Крнтија, Милан Благојевић, Раде Кончар, Драгојло Дудић и многи други.

Након повлачења са слободне територије у Србији, Политбиро је одржао састанак у Дренови, близу Пријепоља, 7. децембра 1941. Тито је под утиском пораза у Србији понудио своју оставку, али она није била прихваћена. На састанку је олучено да се забрањује постојање паралелних војних формација на слободној територији и да се води оружана борба са четницима.

После састанка почело је заоштравање класне борбе. Почела су секташтва и левичарска скретања. Тако је дошло до крвавих одмазди над партизанским борцима и народом на Каменој Гори, близу Нове Вароши. Ова скретања су се наставила и у Црној Гори и Херцеговини. Долазило је до масовних стрељања без пресуда.

Под утисаком међународних дешавања, Партија је организовала Прво заседање АВНОЈ-а у ослобођеном Бихаћу. Тада је АВНОЈ донео сијасет важних одлука за будуће уређење Југославије.

У ослобођеној Фочи, донесени су „Фочански прописи“.

У прекретној години Другог светског рата (1943), Партија се налази пред великим искушењима. Проживљава велике немачке офанзиве у Босни и Црној Гори. У револуционарној 1943. Главни Штаб је изгубио још једног свог члана. На Гламочком пољу је погинуо Иво Лола Рибар, само неколико дана пре Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу.

На Другом заседању АВНОЈ-а, донесене су кључне одлуке ка проглашењу нове Југославије, забрањен је краљу повратак у земљу а Тито је проглашен за маршала.

У 1944. години Партија се труди да што више омасови народни покрет. Долазе и војне мисије, признавање нове Југославије и почетак ослобођења земље. И у овој години, Партија губи велики број својих чланова. Тако је страдао генерал Франц Розман Стане. По уласку у Србију погунуо је заменик команданта Друге пролетерске бригаде Миодраг Миловановић Луне.

У завршној години рата, Партија ради на организацији и раду земље после ослобођења. Сурово се обрачунава са петоколонашима и народним непријатељима. У том периоду губи још једног члана Политбироа. На прелазу у ослобођени Београд погинуо је члан Главног Штаба Народнослободилачке војске Иван Милутиновић. На крају године смртно је страдао генерал Петар Драпшин, а на Косову је убијен Секретар месног комитета КП Косова и Метохије Миладин Поповић.

29. новембра 1945. године народно председништво проглашава, у Уставотворној скупштини, Федеративну Народну Републику Југославију и с том одлуком дефинитивно укида у Југославији монархију на челу са Петром II Карађорђевићем и целом династијом Карађорђевића.

Партија се окреће изградњи земље. Најважније питање које се пред њом постављало јесте било питање аграрне реформе.

КПЈ и сукоб са Информбироом[уреди]

Почетак разлаза између КПЈ и СКП(б) започет је резолуцијом Информбироа 1948. у Букурешту. Још пре доношења резолуције, КПЈ је искљичила из Политбироа Сретена Жујовића Црног и Андрију Хебранга јер су се окренули против петогодишњег плана за изградњу земље и јер су се залагали да треба у свему следити Совјетске принципе.

Јединственост КПЈ према резолуцији Информбироа је показана на Петом конгресу у Београду. На овом Конгресу Југословенски ЦК се бранио од Информбировских клевета и исказао жељу да се са још већом снагом изгради социјализам у земљи.

У великој дворани Војнопешадијског училишта, исто оној у којој је 1946. одржано суђење Дражи Михаиловићу, окупило се 21. јула 1948. 2.344 делегата изабраних од 468.175 чланова КПЈ, колико их је било у јулу 1948. године.

Конгрес је заседао шест дана. Избор за нови ЦК је био последњег дана. Изборна комисија на челу са Милошем Минићем је прогласила резултате гласања око поноћи. За Тита је гласало 2.318 делегата, а само је 5 делегата је било против тј. прихватило Стаљинову линију. Тако је ново поверење добио стари ЦК, са Титом на челу.

Јануара 1949. одржан је III Пленум ЦК КПЈ на коме је дата пуна подршка КПЈ у даљем изграђивању социјализма у земљи.

Након друге Резолуције Информбироа (ИБ)-а у Будимпешти 1949. КПЈ је још више клеветана у земљама источног Лагера.

Поједини њени чланови су проглашавани троцкистима, шпијунима, агентима и петоколонашима. Дошло је до великих кадровских промена у партији. У време борбе са Информбироом (1948-1956), евидентирано је 55.663 лица која су се изјаснила за Стаљинову линију. Сукоб са информбироом је доста коштао КПЈ. Долазило је до искључивања, одузимања ордена, споменица, заслуга, избацивања са посла и затварања.

Биланс сукоба КПЈ са ИБ-ом изгледа овако: За Резолуцију Информбироа су се изјаснила 2.616 политичка функционера, 3 члана Политбироа ЦК КПЈ (Жујовић, Хебранг, Нешковић), 8 чланова КПЈ, 16 чланова ЦК републичких КП, 50 чланова обласних комитета и 733 члана среских комитета. За Резолуцију Информбироа су се определила 28.880 учесника Народноослободилачког рата и 4.153 припадника Југословенске армије.

Укупно је у борби са ИБ-ом избачено из Партије 75% чланова Партије. Они су попуњавани врло брзо новим, млађим снагама, верним линији којом иде КПЈ. Ипак, сукоб са Информбироом није био нимало пријатан и ставио је Партију на највећа искушења до тада.

Савез комуниста Југославије[уреди]

У јеку борбе са Информбироом, у Загребу је од 2. до 7. новембра 1952. био одржан VII Конгрес КПЈ, на коме је дата оцена искуства борбе против Стаљина, а такође је изречена и критика стаљинизма као друштвеног система. На Конгресу је КПЈ утврдила основни правац друштвеног развоја на основама самоуправљања. У исто време започето је мењање револуционарне организације у складу са новим друштвеним условима и потреби при преласку на самоуправљање. Конгрес је усвојио извештај Тита и константовао да увођење раничког самоуправљања у предузећима има одлучујући значај за даљи развој и учвршћивање социјалистичке демократије у земљи.

Конгрес је предложио да Народни фронт прерасте у јединствену и активну масовну политичку организацију-Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ).

Конгрес је решио да Комунистичка партија Југославије промени назив у „Савез комуниста Југославије“, по Савезу између комунистичких Партија коју је некад предлагао Лењин.

После привремене стабилизације партије, долази нова бура. Због својих чланака у листу „Нова мисао“, Милован Ђилас је скренуо пажњу на себе. Овакви чланци су имали превише либералистички карактер и критику комунизма.

На III Пленум Савеза комуниста Југославије у Београду јануара 1954. Пленум је донео одлуку да је Милован Ђилас водио линију супротну политичкој линији читавог Савеза, да је унео забуну у јавности и нанео озбиљну штету комунистима и читавој земљи, да се лично изоловао из читавог савеза и својим радовима утирао пут ка разбијању идејног и организационог јединства Савеза комуниста Југославије, па је зато Милова Ђилас искључен из ЦК СКЈ, удаљен са свих функција и кажњен последњом опоменом. Касније је на састанку основне организације у београдском рејону у коме живи искључен и из Партије.

Након стабилизације односа са Совјетским Савезом и завршетка дуготрајне борбе са Информбироом, Савез комуниста Југославије наставља са учвршћивањем своје линије. Седми конгрес СКЈ одржан је у Љубљани априла 1958. године у присуству 1.795 делегата. Конгрес је истакао да је развијање друштвеног самоуправљања један од главних задатака комуниста. Седми конгрес је усвојио нови Програм Савеза комуниста, који је означио циљеве за које се боре комунисти Југославије у спољној и унутрашњој политици.[5]

Децембра 1964. године у Београду је одржан VII конгрес Савеза комуниста Југославије, који је дао свестрану анализу резултата и успеха, стабилности и тешкоћа у развитку југословенске земље. На њему су постављене идејне основе и створени предуслови за привредну и друштвену реформу.

Јула 1966. године одржан је Брионски пленум ЦК СКЈ који је искључио Александра Ранковића и Светислава Стефановића због злоупотреба Службе државне безбедности. У Београду је марта 1969. године одржан IX конгрес СКЈ, на којем је главни реферат поднео Тито. На овом конгресу доминирала су питања у вези са спровођењем привредне и друштвене реформе у Југославији. У спољној политици СКЈ, ће се убудуће борити за учвршћивање независности, поштовања суверенитета и за равноправне односе међу народима и државама.

СКЈ се налази у озбиљној кризи 1970, 1971. и 1972. године. Појава МАСПОК-а у Хрватској и рађање либералистичких идеја у Србији су почели да из темеља љуљају читав СКЈ. Након првих појава националистичких схватања у Хрватској, дошло је до реакције у ЦК СКЈ ради сузбијања оваквих појава.

О овим променама у Хрватској говорила је Савка Дабчевић-Кучар. Она је поднела реферат у коме је подржавана таква линија од стране ЦК Савеза комуниста Хрватске. На 22 седници ЦК СКХ Савка Дапчевић је потврдила да је масовни покрет у Хрватској део политике Савеза комуниста Хрватске. За консолидацију политичке ситуације у земљи значајна је 21. Седница Председништва СКЈ у Карађорђеву где је Тито осудио овакве промене у Хрватској. После овога своје оставке су поднели Савка Дабчевић, Милош Жанко, Мика Трипало, Пера Пиркер, Марко Копртл и Јанко Бобетко. Такође је одлучено да се са досадашњих функција смене досадашњи председник и потпредседник ЦК Загреба Срећко Бијелић и Драгутин Харамија, а за новог председника ЦК КПХ изабрана је Милка Планинц.

Дијаментрално супротно од националистичких скретања у Хрватској у Србији су се појавиле либералистичке струје у најужем руководству ЦК Србије. Акцент је био на економији тј. либералнијем економском моделу, већим овлашћењима директора привредних субјеката. Наравно то је било у супротности са Радничким самоуправљањем које је све више постајало кочница даљем економском развоју. Главни представници били су: председник ЦК СКС Марко Никезић, Секретар СКС др Латинка Перовић, Председник Покрајинског комитета ЦК Војводине Мирко Чанадановић и секретар Милош Радојичић. Под великим притисцима, сви поменути су поднели оставке на своје функције и чланство у Савезу комуниста. После тога је уследила велика „чистка“ међу привредницима у Србији и велики број директора фирми, успешних привредника је смењен. То је имало озбиљне последице на економски развој Србије. Уместо Никезића и Перовићеве изабрани су др Тихомир Влашкалић и Никола Петровић.

Маја 1974. године у Београду је одржан Десети конгрес СКЈ на коме је главни реферат поднео Тито. Конгрес је усвојио реферат и дао једнодушну подршку даљем учвршћењу равноправности, братства и јединства народа и народности и још већу афирмацију спољне несврстане политике.

Једанаести конгрес СКЈ је одржан у Београду јуна 1978. године. Тито подноси реферат „Савез комуниста Југославије у борби за даљи развитак социјалистичке самоуправне и несврстане Југославије“. Конгрес је обавезао комунисте да морају бити свуда где се одвија политичка и самоуправна активност радних људи и грађана.

Криза и распад Савеза комуниста Југославије[уреди]

После Титове смрти (1980), Савез комуниста Југославије, вербално, на све начине покушава да очува јединство. Сви се заклињу у Тита. Колективно руководство које је дошло на место Тита је разједињено и свако гледа пре свега интересе републике коју представља.

Деведесетих година долази до најтеже кризе Савеза и коначног краја. Последњи покушај очувања јединства покушан је на XIV ванредном конгресу СКЈ у Београду 1990. године. На конгресу се водила оштра полемика између представника делегата Србије и Словеније. Делегати из Србије су предлагали очување јединства СКЈ, док су делегати Словеније захтевали лабавији савез тј. стварање Савеза радничких савеза комуниста. Након два дана вербалног рата између Срба и Словенаца 22. јануара 1990. у 22,30 председник Савеза комуниста Словеније Милан Кучан, пружа руку и поздравља Милана Панчевског, председавајућег и креће према излазу из дворане, заједно са 106 словеначких делегата, а недуго потом, после краћег убеђивања и консултација, а као знак подршке словеначком руководству, уследио је и излазак делегата из Савеза комуниста Хрватске предвођених својим председником Ивицом Рачаном.

Око поноћи 22. јануара 1990. конгресна дворана је испражњена. Тако се Савез комуниста Југославије политички дезинтегрисао и формално престао да постоји. Кренуло је отцепљење република а ускоро крвави грађански рат у Словенији, Хрватској и Босни, што је означило крај Авнојске Југославије.

Председници Председништва Савеза комуниста[уреди]

Почетак мандата Крај мандата Име Националност Република (Покрајина) рођења
1963 (1937) 4. мај 1980. Јосип Броз Тито Југословен СР Хрватска
19. октобар 1978. 23. октобар 1979. Бранко Микулић Хрват СР Босна и Херцеговина
23. октобар 1979. 20. октобар 1980. Стеван Дороњски Србин СР Србија (Војводина)
20. октобар 1980. 20. октобар 1981. Лазар Мојсов Македонац СР Македонија
20. октобар 1981. 29. јун 1982. Душан Драгосавац Србин СР Хрватска
29. јун 1982. 30. јун 1983. Митја Рибичич Словенац СР Словенија
30. јун 1983. 26. јун 1984. Драгослав Марковић Србин СР Србија
26. јун 1984. 25. јун 1985. Али Шукрија Албанац СР Србија (САП Косово)
25. јун 1985. 28. јун 1986. Видоје Жарковић Црногорац СР Црна Гора
28. јун 1986. 30. јун 1987. Миланко Реновица Србин СР Босна и Херцеговина
30. јун 1987. 30. јун 1988. Бошко Крунић Србин СР Србија (САП Војводина)
30. јун 1988. 17. мај 1989. Стипе Шувар Хрват СР Хрватска
17. мај 1989. 17. мај 1990. Милан Панчевски Македонац СР Македонија

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Историја СКЈ, 62-64. стр.
  2. ^ Историја СКЈ, 104-107. стр.
  3. ^ Историја СКЈ, 165. стр.
  4. ^ Историја СКЈ, 178-180. стр.
  5. ^ Историја СКЈ, 404-410. стр.

Литература[уреди]

  • Историја Савеза комуниста Југославије. Издавачки центар „Комунист“, Београд, „Народна књига“, Београд, „Рад“, Београд 1985. година.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Савез комуниста Југославије