Manučehri

Abu Nadžm Ahmad ibn Ahmad ibn Kauvs (Kovs) Manučehri, (Persijski: ابونجم احمد ابن احمد ابن قوص منوچهری دامغانی‎‎), poznat i kao Manučehri od Damgana (Manučehri Damgani), bio je pesnik na persijskom dvoru u 11. veku. Manučehri je bio iz Damgana u Iranu. Smatra se da je on uveo formu mosamat (stancaične pesme) u persijsku poeziju, i da su njegovi mosamati najbolji. On je otputovao u Tabaristan gde je primljen na dvor zijaridskog kralja Manučehra, po čemu je i dobio svoje pesničko ime. Kanije je bio dvorski pesnik na dvoru sultana Šihab-ul-Davla Masuda I od Gazne, sina Mahmuda od Gazne. Manučehri je iza sebe ostavio divan pesničku zbirku. Njegova dela je 1886. godine detaljno prostudirao francuski orijentalista poljskog porekla, Alber de Biberštein Kazimirski. Umro je 1040. godine.

Dela

Manučehri od Damgana je na poseban način sastavljao svoje pesme u horasanskom stilu. Lingvistički gledano, njegove pesme predstavljaju kaside koje sadrže u sebi i arapske reči, odnosno koje se služe arapskim pojmovnikom. Nekada bi, zbog oponašanja onih arapskih pesnika, umeo da nabasa na teškoće, što će njegovu pesmu, u pogledu leksikografske strukture, učiniti zamršenom, a istovremeno će je, zbog toga, uzimati za pokazatelja jednog uzlaza (mutacije) u stilu. Razvijao je stare mosammate (stancaične pesme) i oblikovao ih u vidu mosaddasa (pesma sa šest stihova), te je na taj način izveo novinu u poetskim formama persijske pesme. Ipak, osnovna karakteristika njegovog stila jesu njegovi slikoviti prikazi, zbog kojih je dobio naziv "pesnik slika i užitaka". Kada bi opisivao prirodu, on bi se usredsređivao na sve najsitnije detalje pri opisivanju jednog predmeta. Njegov metod u komponovanju čikamaka (pesma na pahlavi jeziku) je zasnovan na raščlanjivanju i analiziranju. Upravo je zbog toga on poznat kao maestro u upoređivanju, jer je u svojim opisima mnogostruko izvijao najšarenija upoređivanja. U jednoj kasidi je čak u 27 stihova opisivao kroz razne upotrebe, samo jednu kap kiše. Napokon, pošto je uglavnom smerao ka opisnoj funkciji upoređenja, moglo se i očekivati da će se nametnuti svima kao pravi maestro u epskim upoređivanjima.

Reference

• E.G. Browne. Literary History of Persia. (Four volumes, 2,256 pages, and twenty-five years in the writing). 1998. ISBN 978-0-7007-0406-4
• Jan Rypka, History of Iranian Literature. Reidel Publishing Company. . ASIN B https://www.amazon.com/dp/B.  -000-6BXVT-K