Персијски језик
Из Википедије, слободне енциклопедије
Персијски (فارسی, фарси) је службени језик Ирана, Таџикистана и Авганистана.
| Персијски језик (фарси) فارسی |
|
|---|---|
| Говори се у: | Ирану (Персији), Авганистану, Таџикистану, и суседним државама |
| Регија: | Блиски исток, Централна Азија |
| Укупно људи који говоре фарси: | 61-71 милиона матерњи 110 милиона укупно |
| Рангиран по броју људи који га говоре у свету: | 19. (матерњи језик) |
| Језичка група: Класификација: |
индо-европска |
| Статус језика | |
| Званични језик у: | |
| Регулисан од: | Академија за персијски језик и литературу Академија наука Авганистана |
| Кодови и шифре персијског језика | |
| ISO 639-1 | fa |
| ISO 639-2 | per (B) |
Садржај |
[уреди] Име
Језик се назива фарси (فارسی) у Ирану и Авганистану; парси (پارسی) је старо име које је потиснуто, јер симбол за „п“ не постоји у арапском језику; таџички (дијалекат Централне Азије) или дари (име језика у Авганистану).
Ово је списак најзначајнијих дијалеката персијског језика:
- западни персијски језик (Иран)
- источни персијски језик (Авганистан)
- таџички језик (Таџикистан)
- хазараги (Авганистан)
- ајмак (Авганистан)
- бухарски (Узбекистан)
- дехвари (Пакистан)
- дарвази (Авганистан)
- пахлавани (Авганистан)
[уреди] Особине
Ирански језици, међу којима је персијски, припадају породици индоевропских језика. Историја иранских језика започиње још у седмом веку пре нове ере. Персијски је најзначајнији у групи иранских језика и једини за кога је, на основу писмених споменика, доказано да је постојао као стари, језик средњег доба и савремени језик. Као индоевропски језик, персијски има одређених сличности са осталим језицима из индоевропске породице, а нарочито са енглеским и француским. Са француским га везује начин наглашавања, посебно код последњег слога, а са енглеским нејасно изговарање самогласника, као и одређени други елементи. Такође, постоје многе сличности иранских језика, па и фарсија, са словенским језицима, поглавито због мешања у праиндоевропској постојбини, али и чињенице да су језици балто-словенске групе најдревнији по својим особинама од свих европских језика, и по томе су блиски индоиранским језицима[тражи се извор од 09. 2009.].
Персијски језик је у свом развоју имао три главна периода, стари персијски језик (језик Авесте и Даријевих натписа), средњи персијски језик (пахлави) и нови персијски језик, или само, персијски. Он датира од момента прихватања арапског алфабета око 650. године н.е., када је, у време отпочињања исламског утицаја, попримио велики број арапских речи, прерастајући у један изванредно богат језик. Персијски језик је претрпео тако мале промене у току читавог последњег миленијума, да образовани Иранац може читати рукописе сачињене вековима уназад без посебних тешкоћа.
[уреди] Писмо
Древно персијско писмо се назива пахлеви и блиско је јерменском писму.
Велика већина модерног персијског језика се записује модификованим обликом арапског писма (види: персијско писмо). Латиница се користи као помоћно средство у транскрипцији и информационим технологијама. Таџички језик, који је дијалекат персијског са извесним руским утицајима, пише се ћирилицом.
[уреди] Речи заједничког порекла у персијском и српском језику
аждаја, амбар, бакшиш, башта, бећар, бехар, берберин, бор, бостан, боза, буразер, бурек, вишња, дар-мар, див, дилбер, дугме, душманин, ђердап, јаран, јадац, јоргован, кавга, кајгана, калуп, казан, кеса, лала, леш, лимун, мана, механа, минђуша, мердевине, мезе, нафта, нар, наранџа, нишан, памук, парче, папуча, пара, пазар, пекмез, пешкир, пилав, пиринач, русвај, сердар, сирће, спанаћ, тамбура, тараба, тазе, теразије, тезга, тестера, туршија, ћилим, ћошак, чаршија, чарапа, чардак, чаршав, чесма, чинија, чобанин, чорба, џелат, џигерица, џумбус, шећер, шегрт и многе друге
