Персијски језик
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
Персијски (فارسی, фарси) је службени језик Ирана, Таџикистана и Авганистана.
| Персијски језик (фарси) فارسی |
|
|---|---|
| Говори се у: | Ирану (Персији), Авганистану, Таџикистану, и суседним државама |
| Регија: | Блиски исток, Централна Азија |
| Укупно људи који говоре фарси: | 61-71 милиона матерњи 110 милиона укупно |
| Рангиран по броју људи који га говоре у свету: | 19. (матерњи језик) |
| Језичка група: Класификација: |
индо-европска |
| Статус језика | |
| Званични језик у: | |
| Регулисан од: | Академија за персијски језик и књижевност Академија наука Авганистана |
| Кодови и шифре персијског језика | |
| ISO 639-1 | fa |
| ISO 639-2 | per (B) |
Садржај |
Име [уреди]
Језик се назива фарси (فارسی) у Ирану и Авганистану; парси (پارسی) је старо име које је потиснуто, јер симбол за „п“ не постоји у арапском језику; таџички (наречје Централне Азије) или дари (име језика у Авганистану).
Ово је списак најзначајнијих наречја персијског језика:
- западни персијски језик (Иран)
- источни персијски језик (Авганистан)
- таџички језик (Таџикистан)
- хазараги (Авганистан)
- ајмак (Авганистан)
- бухарски (Узбекистан)
- дехвари (Пакистан)
- дарвази (Авганистан)
- пахлавани (Авганистан)
Особине [уреди]
Ирански језици, међу којима је персијски, припадају породици индоевропских језика. Историја иранских језика започиње још у седмом веку пре нове ере. Персијски је најзначајнији у групи иранских језика и једини за кога је, на основу писмених споменика, доказано да је постојао као стари језик средњег доба и савремени језик.
Као индоевропски језик, персијски има одређених сличности са осталим језицима из индоевропске породице, а нарочито са словенским језицима поготово на синтаксичком плану. Такође, постоје многе сличности иранских језика, па и фарсија, са јужнословенским језицима.
Персијски језик је у свом развоју имао три главна периода: стари персијски језик (језик Авесте и Даријевих натписа), средњи персијски језик (пахлави) и нови персијски језик, или само персијски. Он датира од момента прихватања арапског алфабета око 650. године н. е., када је, у време отпочињања исламског утицаја, попримио велики број арапских речи, постајући изванредно богат језик. Персијски језик је претрпео тако мале промене у току целог последњег миленијума, да образован Иранац може читати рукописе сачињене вековима уназад без посебних тешкоћа.
Граматика [уреди]
Морфологија [уреди]
Суфиксе преовлађују персијском морфологијом, а број префикса је мали. Глаголи могу изражавати време и вид и конгруирају са субјектом у лицу и броју. У персијском језику нема родова па заменице нису означене родовима.
Синтакса [уреди]
Уобичајене изјавне реченице имају облик "(С)(ПО)(О)Г“.Ово значи да реченице укључују могући субјекат, прилошку одредбу и објекат испред обавезног глагола. Ако је објекат специфичан онда је праћен речју rā и иде испред прилошке одредбе: "(С)(О+rā)(ПО)Г“.
Писмо [уреди]
Древно персијско писмо се назива пахлеви и блиско је јерменском писму.
Већи део модерног персијског језика записује се модификованим обликом арапског писма (види: персијско писмо). Латиница се користи као помоћно средство у транскрипцији и информатичким технологијама. Таџички језик, који представља наречје персијског са извесним руским утицајима, пише се ћирилицом.
Спољашње везе [уреди]
