Pokreti buraga i mrežavca
Mešanje sadržaja predželudaca kod preživara mora biti temeljno, čime se stvara neophodan uslov da se proces razlaganja hranljivih materija uspešno okonča.
Serija povezanih kontrakcija predželudaca počinje sa dvofaznom kontrakcijom (dve uzastopne kontrakcije) mrežavca (reticulum). Prva faza traje 2-3 sekunde i u njoj se mrežavac ne kontrahuje potpuno, dok je druga kontrakcija potpuna i nastaje pre nego što se mrežavac relaksira od prve. Posle druge kontrakcije mrežavca nastupa relaksacija. Bifazna kontrakcija mrežavca traje 8-12 sekundi. Za vreme hranjenja kontrakcije mrežavca pojavljuju se u intervalima od 35-40 sekundi, a za vreme mirovanja intervali su duži (kod goveda do 75 sekundi). U toku prve faze kontrahuje se i rumino-retikularni nabor, a za vreme druge kranijalna buragova gredica. Prilikom potpune kontrakcije mrežavca i buragove gredice, relativno tečna, ali po sastavu čestica heterogena masa, usmerava svoje strujanje u predvorje i dorzalnu buragovu vreću. Pri ovome se zaliva čvršći, relativno suvlji sadržaj buraga, što pogoduje rastu bakterijske flore. Za vreme opuštanja mrežavca, tečnost iz buraga ponovo ulazi u mrežavac noseći sa sobom fine sitne čestice sadržaja buraga. Ove čestice prelaze u listavac kod sledeće kontrakcije mrežavca, pošto je u tom vremenu otvoren retikulo-omazusni otvor, a telo listavca i sirišta je opušteno. Kako je pomenuti otvor jako uzan i obično prekriven grubljim vlaknastim česticama hrane, u listavac i sirište prelazi samo homogena masa čestica malih dimenzija, a u burag se vraća manje homogena masa. Na taj način, prilikom kontrakcija mrežavca, dolazi do sortiranja sadržaja po veličini čestica. Posle relaksacije mrežavca počinje kontrakcija dorzalne buragove vreće.
Kontrakcija buraga prostire se od prednje buragove gredice prema zadnjem delu u vidu talasa, pri čemu se obe uzdužne gredice kontrahuju sinhrono i celokupna muskulatura zida dorzalne buragove vreće koja se nalazi između njih. Ventralni kružni nabor i ventralna buragova vreća su u tom momentu opušteni, te sadržaj buraga iz dorzalnih delova prelazi u ventralnu vreću. Poslednja kontrakcija u ovom ciklusu pojavljuje se na ventralnoj buragovoj vreći, ventralnom kružnom naboru i kaudo-ventralnoj slepoj vreći. U to vreme dorzalna vreća je opuštena, a kontrakcija ventralne buragove vreće potiskuje hranu u kranijalne delove dorzalne vreće. Ova serija kontrakcija dovodi do podizanja tečnosti u nju (infiltracija) i mešanja sa čvrstim sadržajem. Kako se nivo tečnosti diže, ona se preliva u mrežavac, iz ventralne buragove vreće, pošto se na kraju kontrakcije ventralne buragove vreće kranijalna buragova gredica opušta. Time je jedna kontrakcija, koja traje oko jedan minut, završena. Ovaj kontrakcioni talas usmeren je kaudalno i naziva se primarna buragova kontrakcija. Na ovu kontrakciju ponekad se odmah nadovezuje jedna ili više vanrednih kontrakcija, kojoj ne prethode kontrakcije mrežavca. One traju oko pola minuta. Ovaj talas počinje od zadnjeg dela, prostire se kranijalno i naziva se sekundarna buragova kontrakcija. Smatra se da je ona u vezi sa podrigivanjem gasova, koji se nakupljaju u dorzalnoj buragovoj vreći.[1]
Kod velikih preživara podrigivanje je u 70% slučajeva vezano sa sekundarnom kontrakcijom dorzalne buragove vreće. Pri ovoj kontrakciji mrežavac je relaksiran, a kardijalni predeo je prazan. Broj kontrakcija buraga iznosi prosečno 2,8 za vreme uzimanja hrane, 2,3 za vreme preživanja i 1,8 u minuti za vreme mirovanja. Ove kontrakcije mogu se osetiti kada se dlan ruke stavi na levu gladnu jamu (fossa paralumbalis sinistra). Ona se nalazi u trouglu između kvrge kuka (tuber coxae), zadnjeg rebra i poprečnih nastavaka lumbalnih pršljenova. Normalno se u toku 5 minuta pojavljuje oko 10-14 kontrakcija. Patološka stanja buraga često dovode do smanjenja broja ili potpunog izostanka kontrakcija buraga. [2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ ARAI, Shozo; OKADA, Hironao; SAWADA, Hiroshi; TAKAHASHI, Yuji; KIMURA, Kumiko; ITOH, Toshihiro (2019). „Evaluation of ruminal motility in cattle by a bolus-type wireless sensor”. The Journal of Veterinary Medical Science. 81: 1835—1841.
- ^ Stojić, Velibor (2004). Veterinarska fiziologija. Beograd: Naučna KMD. str. 233. ISBN 86-84153-33-2.
Literatura[uredi | uredi izvor]
Stojić, Velibor (2004) Veterinarska fiziologija. Naučna KMD, Beograd. ISBN 86-84153-33-2