Telefonska centrala
.jpg)
Telefonska centrala je sistem (i uređaj) koji povezuje putem bakarnih parica (kablova) pretplatnike fiksne telefonije na određenom geografskom području, omogućujući njihovu međusobnu a i komunikaciju van njihovog geografskog područja. Telefonske centrale su nastale kao posledica činjenice da je postalo nepraktično da jedna telefonska linija povezuje samo dve osobe jer ljudi nisu želeli biti ograničeni na komunikaciju samo sa jednom osobom.[1] Prve telefonske centrale su bile ručne, po podizanju slušalice javlja bi vam se telefonistkinja kojoj bi saopštili broj telefona koga želite da dobijete i ona bi vas preusmeravala na njega; u slučaju međumesnog poziva telefonistkinja bi preusmeravala pozivaoca na telefonistkinju u odredišnoj centrali. Prosečno vreme za uspostavljanje međumesnog poziva 1918. je bilo 15 minuta.[2] 1950-ih godina počinje upotreba automatizovanih analognih elektromehaničkih centrala, 1970-ih počinje primena digitalnih centrala one su omogućavale indentifikaciju pozivaoca, listing, tonsko biranje, govorna pošta, brzo biranje itd.
Danas se centrale dele na dve grupe:
- Krajnja centrala ili mesna
- Tandem ili međumesna — povezuju sve centrale jedne mrežne grupe i povezuje ih sa drugim mrežnim grupama. One se takođe dele po funkciji u telefonskoj mreži na: čvorne, glavne, tranzitne i međunraodne.
Proizvođači telefonskih centrala sa najvećim udelom tržišta:
Zanimiljivosti[uredi | uredi izvor]
- Napon na telefonskoj parici je 60V DC (standard u Evropi je 48V) ali je struja izuzetno male snage, kada se podigne telefonska slušalica napon pada na 7V DC.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Private Telegraphs, The Sydney Morning Herald, credited to The Times, April 19, 1878, p. 6.
- ^ Calvert, J. B. (2003-09-07). „Basic Telephones”. Arhivirano iz originala 2003-12-27. g. Pristupljeno 2007-09-13.
