Tokugava Hidetada

1. Tokugava Ijejasu	(1603-1605)
2. Tokugava Hidetada	(1605-1623)
3. Tokugava Ijemicu	(1623-1651)
4. Tokugava Ijecuna	(1651-1680)
5. Tokugava Cunajoši	(1680-1709)
6. Tokugava Ijenobu	(1709-1712)
7. Tokugava Ijecugu	(1713-1716)
8. Tokugava Jošimune	(1716-1745)
9. Tokugava Iješige	(1745-1760)
10. Tokugava Ijeharu	(1760-1786)
11. Tokugava Ijenari	(1787-1837)
12. Tokugava Ijejoši	(1837-1853)
13. Tokugava Ijesada	(1853-1858)
14.Tokugava Ijemoči	(1858-1866)
15. Tokugava Jošinobu	(1866-1867)

Tokugava Hidetada (1579-1632) bio je drugi šogun iz dinastije Tokugava (vladao 1605-1623).^[1]^[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Tokugava Hidetada bio je treći sin Tokugava Ijejasua (1542-1616), koji je nakon odlučujuće bitke kod Sekigahare (1600) pobedio pristalice bivšeg regenta Japana Tojotomi Hidejošija (vladao 1582-1598) i osnovao novi šogunat koji je okončao građanske ratove perioda Sengoku (1467-1600). Mladi Hidetada, koji je u vreme bitke dovodio pojačanja iz istočnog Japana, usput se zadržao opsedajući zamak Ueda i propustio je odlučujuću bitku, ali se iskupio u bici za Osaku (1614-1615), u kojoj su poslednje pristalice porodice Tojotomi konačno uništene.^[1]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Postavljen za šoguna još 1605, dok mu je otac još bio u punoj snazi, do očeve smrti vladao je samo formalno, u Ijejasuovoj senci.^[1] Kao šogun, nakon otkrića zavere Okamoto Daihačija (1612) i dolaska španske delegacije sa katoličkih Filipina 1614, koja je ponudila sklapanje trgovačkih i diplomatskih odnosa, Hidetada je 1. februara 1614. doneo edikt, kojim je zvanično zabranio hrišćanstvo u Japanu, proterao iz zemlje sve hrišćanske misionare, hrišćane i Evropljane, uključujući i decu iz mešovitih brakova, izuzev Holanđana (koji su kao protestanti rado skrnavili katoličke svetinje, pa u očima Japanaca i nisu smatrani hrišćanima). Time je nastao legalni progon hrišćana u Japanu, koji je kulminirao u vreme njegovog naslednika, Tokugava Ijemicu-a, velikim ustankom hrišćana na poluostrvu Šimabara (1638) na zapadnom delu ostrva Kjušu.^[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b ^v Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 85. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.
^ The Cambridge history of Japan (volume 4). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 367. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Clements, Jonathan (2016). Christ's samurai : the true story of the Shimabara Rebellion. London. str. 19—51. ISBN 978-1-4721-3741-8. OCLC 947026236.

[:0-1] v Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 85. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.

[2] The Cambridge history of Japan (volume 4). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 367. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:1-3] Clements, Jonathan (2016). Christ's samurai : the true story of the Shimabara Rebellion. London. str. 19—51. ISBN 978-1-4721-3741-8. OCLC 947026236.

[1]

[2]

[3]

Normativna kontrola
Međunarodne	FAST ISNI VIAF 2 WorldCat
Državne	Nemačka Izrael Sjedinjene Države Japan
Ljudi	Rodovid
Ostale	Enciklopedija Britanika IdRef