Филипини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Република Филипини
Repúbliká ng̃ Pilipinas
Застава Филипина Грб Филипина
Застава Грб
Химна
Lupang Hinirang
(Изабрана земља)
Положај Филипина
Главни град Манила
14°35′N 121°0′E
Службени језик филипински и енглески
Облик државе Република
 — Председник Бенигно Акино III
Површина  
 — укупно 300.000 km² (72.)
 — вода (%) 0,6
Становништво  
 — 2014. 100.000.000 [1] (12.)
 — 2010. 92.337.852
 — густина 276/km² 
Валута Филипински пезо (PHP)
Временска зона UTC +8 (PST)
Интернет домен .ph
Позивни број +63

Филипини (таг. Pilipinas; енгл. Philippines), званично Република Филипини (таг. Repúblika ng Pilipinas; енгл. Republic of the Philippines), острвска је држава у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг са 7.107 острва који чине три целине: Лузон, Висаја и Минданао. Главни град је Манила, док је највећи град Кезон Сити; оба града заједно чине метрополитанско подручје Маниле.

Северно од Филипина преко Лузонског мореуза налази се Тајван; Вијетнам се налази са западне стране Јужнокинеског мора; према југозападу Сулуско море одваја Филипине од острва Борнео, а Целебеско море одваја га од других индонежанских острва; према истоку излази на Филипинско море. С обзиром да се налази у Ватреном појасу Пацифика и близине екватора Филипини су изложени земљотресима и тајфунима али обилују великим природним богатствима што их сврстава међу земље са најразноврснијом флором и фауном. Са површином од око 300.000 км2, Филипини су 64. земља по величини у свету.

Филипини имају 100 милиона становника,[2] што их сврстава на седмо место у Азији а на дванаесто место по броју становника у свету. Филипинска дијаспора је једна од најбројнијих и процењује се да има око 12 милиона Филипинаца ван матице. На филипинском архипелагу живе бројне етничке групе. Први становници су били Негрити који су се настанили још у преисторијско доба. Након њих су у таласима пристизали аустронезијски народи. Током векова овде су се настанили припадници разних нација а томе је допринела и трговина са Кинезима, Малајцима, Индусима и исламским државама.

Долазак Фернанда Магелана 1521. означио је почетак шпанске колонизације. Шпански истраживач, Руј Лопез де Виљалобос, назвао је архипелаг Las Islas Filipinas у част шпанског краља Филипа II од Шпаније. Доласком Мигела Лопеза де Легазпија 1565. из Мексико Ситија основана је прва стална шпанска насеобина на филипинском архипелагу. Филипини су више од триста година били део Шпанске империје. Током овог раздобља католичка религија постала је преовлађујућа а Манила је служила као главно чвориште за шпанску трговачку флоту у Азији.

Крајем 19. и почетком 20. века на Филипинима су се одиграле Филипинска револуција и Филипинско-амерички рат. САД су, изузев за време јапанске окупације, имале власт над архипелагом све до 1947. године. Након Другог светског рата Филипинима је призната независност. Од тада ова земља има прилично бурна политичка искуства. Филипини су учествовали у оснивању Уједињених нација, Светске трговинске организације, АСЕАН-а, и Самита Источне Азије.

Порекло имена[уреди]

Филипини су име добили по шпанском краљу Филипу II. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос је 1542. острва Лејте и Самар назвао Felipinas по ондашњем Принцу од Астурије, да би касније израз Las Islas Filipinas почео да се користи за целокупни архипелаг. Пре него што је прихваћен овај назив архипелаг је називан и Islas del Poniente (Острва запада) а такође је коришћен и Магеланов назив San Lázaro.[3][4][5][6][7]

Током историје овај архипелаг је неколико пута мењао име. За време Филипинске револуције Конгрес у Малолосу прогласио је Филипинску Републику (шп. República Filipina). Америчке колонијалне власти су током првих деценија 20. века ову земљу звале Филипинска острва (енгл. Philippine Islands), што је превод шпанског назива. Од завршетка Другог светског рата службени назив за ову земљу је Република Филипини.[8]

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак филипинских острва

Филипини су архипелаг који обухвата 7.107 острва са површином од око 300.000 квадратних километара.[9] Једанаест највећих острва заузима 94% површине Филипина. Два највећа острва су Лузон, који се простире на 105.000 км2, и Минданао, површине од 95.000 км2. Дужина обале је 36.289 километара, што Филипине сврстава на пето место на свету.[10] Филипински архипелаг је смештен између 116° 40', и 126° 34' ИГД и 4° 40' и 21° 10' СГШ. Према истоку се граничи са Филипинским, према западу са Јужнокинеским а према југу са Селебеским морем. Острво Борнео је смештено неколико стотина километара југозападно, док се Тајван налази северно од филипинског архипелага. Молучка и острва Сулавеси налазе се јужно и југозападно, док се Палау налази источно од Филипина.[11]

Острва филипинског архипелага су вулканског порекла и углавном су брдовита. На њима преовлађују тропске кишне шуме. Највиша планина је Маунт Апо, са висином од 2954 метра, на острву Минданао. Најдужа река је Кагајан, на северу острва Лузон, док је највеће језеро Лагуна де Бај, на истоименом острву. Већи заливи на филипинском архипелагу су Субик, Давао, и Моро.

Култивисано земљиште на стрмим планинама на северу Филипина.

С обзиром да се налазе у Ватреном појасу Пацифика на Филипинима је честа сеизмичка и вулканска активност. Плато Бенам у Филипинском мору је подводни регион захваћен процесом тектонске субдукције.[12] Архипелаг дневно погоди око двадесет углавном слабијих земљотреса. Последњи озбиљнији земљотрес погодио је Филипине 1990. године на острву Лузон.[13] На Филипинима постоји више активних вулкана као што су Мајон, Маунт Пинатубо, и Тал. Ерупција Маунт Пинатуба у јуну 1991. била је друга највећа ерупција на свету у двадесетом веку.[14]

Захваљујући свом вулканском пореклу острва обилују рудама. Процењује се да су Филипини, после Јужноафричке Републике, на другом месту по резервама злата и једна од земаља са највећим резервама бакра на свету.[15] Такође, поседују значајне резерве никла, хромита, и цинка. Међутим, због лошег газдовања, велике густине становништва, као и бриге за очување животне средине, ова рудна богатства су углавном неискоришћена.[15] Поред руда, захваљујући вулканском земљишту, земља обилује геотермалном енергијом. Филипини су, после Сједињених Држава, други произвођач геотермалне енергије на свету, па тако помоћу ње обезбеђују 18% електричне енергије.[16]

Историја[уреди]

Преисторија[уреди]

На основу анализе људских костију пронађених у пећини Каљао дошло се до закључка да су први људи на Филипинима живели пре 67.000 година.[17] Претходна теорија, заснована на фосилним остацима Табонског човека са Палавана, указивала је да су људи на филипинском архипелагу били присутни 24.000 година.[18][19] Негрити су један од најстаријих народа на архипелагу али се не зна поуздано од када ту живе.[20] О пореклу древних Филипинаца постоји неколико супротстављених теорија. Најшире је прихваћена претпоставка да су аустронезијски народи почели да долазе на Филипине око 4000 година пре нове ере.[21][22]

Првобитне државе[уреди]

Један тагалошки пар касте Магино насликан у Боксеровом кодексу из 16. века.

Иако су неке племенске заједнице остале изоловане постоји већи број оних које су прерасле у праве државе развивши обимну трговину са народима источне и јужне Азије, тј. са Индијом, Кином, Јапаном и појединим аустронезијским острвима.[23] У првом миленијуму у приобалном подручју настају кнежевине које временом прерастају у поморске државе

Током првог миленијума долази до развоја кнежевина које прерастају у поморске државе. У њима су се налазили барангаји, села или градови са високим степеном аутономије. Ове поморске државе биле су или независне или у савезништву са већим малајским, кинеским или индијским државама.[24] На пример поглавица Пути владао је Конфедерацијом Мађа-ас након што је од поглавице племена Ати, Марикуде, купио његове области.[25] Мађа-ас је основан на острву Панај. Поред ове државе постојао је и Раџанат Бутуан, који је славу стекао за време владавине раџе Сри Бата Шаџа, као и Краљевину Тондо, под управом династије Лакандула,[26][27] и Раџанат Себу,[28] предвођен Раџамудом Сри Лумајем. Треба споменути и кинеско краљевство Маји, на челу са Гат Са Ли-ханом и Султанат Сулу, који је пре исламизације, такође био под управом Индуса на челу са раџом Сипадом старијим.[29] У овом раздобљу настали су велики филипински епови: Хинилавод, Даранган и Бјаг Ни Лам-Анг.[30]

Почетком 14. века долази до наговештаја о могућем расколу међу муслиманима на филипинском архипелагу. Махдум Карим и Хашим Сајед Абу Бакр, арапски трговац из Џохора, дошли су 1380. из Малаке на острво Сулу и основали Султанат Сулу тако што су преобратили тамошњег раџу.[31][32] Крајем 15. века Мухамед Кабунгсуван из Џохора проширио је ислам на острво Минданао, затим се оженио иланунском принцезом Парамисули и основао Султанат Магиндао. Доцније се ислам проширио на север све до острва Лузон на северу архипелага. Манила је такође исламизована током владавине султана Болкије од 1485. до 1521. године. Султанат Брунеј је покорио древно краљевство Тондо захваљујући преобраћењу раџе Салалиле у ислам.[33][34] Међутим, заједница Игорота, и државе Мађа-ас, Маји, и краљевина Бутуан очувале су своју културу. У неким краљевствима био је присутан отпор исламизацији, што је довело до међуетничких сукоба који су знатно олакшали будућу шпанску колонизацију архипелага. Све ове државе су потпале под власт шпанске круне а становништво је хиспанизовано и покрштено.[35]

Шпанска владавина[уреди]

Португалски истраживач Фернандо Магелан је 1521. дошао на филипински архипелаг и прогласио га шпанским поседом. Међутим, Шпанци су почели да колонизују ово подручје тек 1565. када је Мигел Лопез де Легазпи дошао из Мексика и основао прву шпанску насеобину на острву Себу. Након што су се преселили на острво Панај и учврстили савез са Висајцима, Шпанци су заузели Манилу. Током првих година шпанске владавине Манила је постала главни град Шпанских источних Индија, угушена је побуна у краљевству Тондо и поражен је кинески војсковођа Лимахунг.[36][37] Шпанска владавина значајно је допринела стварању политичког јединства између расцепканих државица архипелага. Од 1565. до 1821. Филипини су били у саставу Вицекраљевства Нова Шпанија. У том раздобљу између Маниле и Акапулка саобраћала је флота великих бродова. Са америчког континента донети су кукуруз, кромпир, парадајз, бибер, и ананас.[37] Католички мисионари преобратили су већину становништва у хришћане и основали школе, универзитет, и болнице.

Хосе Ризал, Марсело И. дел Пилар, и Маријано Понсе, вође покрета Пропаганда.

Током своје владавине, Шпанци су угушили више устанака домородачког становништва и спречили су неколико упада кинеских пирата, Холанђана, и Португалаца. Британци су накратко заузели Манилу, у раздобљу од 1762. до 1764. али су након потписивања Споразума у Паризу 1763. морали да се повуку. [38][39] У 19. веку филипинске луке су постале доступне бродовима из других земаља а у филипинском друштву дошло је до значајних промена. Многи Шпанци рођени на Филипинима, тзв. креоли, и они из мешовитих бракова су се обогатили. Поред тога прилив досељеника из Латинске Америке довео је до преузимања руководећих позиција које су традиционално имали Шпанци рођени на Иберијском полуострву. Револуционарне идеје су се такође шириле архипелагом. Незадовољство креола довело је 1872. до побуне у Кавитеу, што је био увод у Филипинску револуцију.[40][41][42]

Револуционарна осећања су подстакнута 1872. након што су колонијалне власти погубиле три свештеника – Маријана Гомеза, Хосе Бургоса, и Хасинта Замору – оптуживши их да су подстрекивали народ на побуну.[40][41] Ови догађаји су допринели стварању пропагандистичког покрета у Шпанији, под вођством Марсела И. дел Пилара, Хосе Ризала, и Маријана Понсеа, с циљем спровођења политичких реформи на Филипинима. Пошто су се покушаји да дође до промена наишли на отпор, Андрес Бонифасио је 1892. основао тајно удружење Катипунан, које се залагало за независност од Шпаније оружаним путем. [42] Бонифасио и Катипунан су 1896. започели Филипинску револуцију. Фракција Катипунана, Магдало из провинције Кавите, свргнула је Бонифасија са места вође револуције и поставила Емилија Агиналда. Године 1898, Шпанско-амерички рат који је почео на Куби проширио се и на Филипине. Агиналдо је прогласио независност Филипина од Шпаније у Кавиту 12. јуна 1898. године. Прва филипинска република проглашена је наредне године.

Америчка владавина[уреди]

Председник Мануел Л. Кезон, новембра 1942.

Споразумом у Паризу из 1898. Филипинска острва је Шпанија уступила Сједињеним Државама за двадесет милиона долара.[43] Када је постало јасно да САД неће признати Прву Филипинску Републику избио је Филипинско-амерички рат. Филипинци су поражени а архипелагом је почела да управља Острвска влада Филипинских острва (енгл. Insular Government of the Philippine Islands).[44] Након завршетка рата Американци су се обрачунали са државама насталим распадом Прве Филипинске Републике: Султанатом Сулу, Тагалошком Републиком, Републиком Негрос, и Републиком Замбоанга.[45][46] У овом раздобљу филипинска култура је процветала, посебно кинематографија и књижевност.[47][48] Данијел Бернам је направио урбанистички план за Манилу чиме је омогућена њена каснија трансформација у модеран град.[49]

Филипини су 1935. добили статус комонвелта на челу са Мануелом Кезоном као председником. Кезон је заслужан за увођење филипинског као националног језика, давање права гласа женама, и аграрну реформу.[50][51] Планове за независност је током наредне деценије прекинуо Други светски рат и јапанска окупација архипелага. Јапанци су подржали марионетску Другу Филипинску Републику на чијем челу је био Хосе П. Лаурел. Током јапанске окупације почињени су бројни злочини, међу којима се истичу Батански марш смрти и масакр у Манили. Филипини су ослобођени након битке за Манилу 1945. године.[52] Мануел Кезон је умро 1944. у егзилу у Сједињеним Држава а наследио га је Серхио Осмења. Процењује се да је током Другог светског рата погинуло више од милион Филипинаца.[53][54][55]

Хладноратовско раздобље[уреди]

Филипини су један од оснивача Уједињених нација[56]. Потпуну независност су стекли 4. јула 1946. када су их признале Сједињене Државе, током председавања Мануела Рохаса. До половине педесетих година 20. века, филипинске власти су се обрачунавале са припадницима комунистичке организације Хукбалахап.[57] Њихова побуна угушена је током владавине Рамона Магсајсаја, наследника Елпидија Кирина.[58][59] Након Магсајсаја на власт је дошао Карлос П. Гарсија. Он је започео спровођење економских мера под именом Filipino First Policy, које је наставио Диосдадо Макапагал. Макапагал је водио спор са Малезијом око територије на северном Борнеу.[60][61]

На председничким изборима 1965. Макапагал је поражен од Фердинанда Маркоса. Маркос је на почетку свог мандата започео бројне јавне радове али је и оптужен за масовну корупцију.[62] Велика друштвена превирања, до којих је дошло крајем његовог председничког мандата, Маркос је искористио за увођење ванредног стања. Овај период његове владавине обележила је политичка репресија, цензура, и кршење људских права. Између осталог, његов режим остао је упамћен и по екстравагантном животу владајуће клике док је већина Филипинаца живела у сиромаштву.[63] Његов највећи противник, и вођа опозиције, Бенингно Акино млађи, убијен је 21. августа 1983. на Међународном аеродрому у Манили. Под притиском је 1986. пристао да распише изборе на којима је опозицију предводила Корасон Акино, удовица Бенингна Акина млађег.[64] Маркос је проглашен победником али због лажирања гласања дошло је до тзв. Револуције народне снаге. То је имало за последицу бег Маркоса и његових сарадника из земље и постављање Корасон Акино на место председника државе.[64][65]

Постмаркосова ера[уреди]

Председник Фидел В. Рамос поздравља почасну стражу приликом посете министра одбране САД, Вилијама Коена, 1998. године.

Након свргавања Маркоса започео је повратак демократији и реформи друштва. То је отежавао висок спољни дуг, корупција на највишем нивоу, већи број покушаја пуча, природне непогоде, стална претња од комунистичких герилаца,[66] и оружани сукоб са сепаратистима.[67] Америчке трупе су 1992. окончале присуство на Филипинима. Током владавине Фидела В. Рамоса, изабраног 1992. године, филипинска економија се сврстала међу тзв. азијске тигрове, са просечном годишњом стопом раста БДП-а од 6%.[68] Међутим, помаци у економији и на пољу политике, као што је мировни споразум са Националним ослободилачким фронтом Моро,[69] поништила је финансијска криза у источној Азији 1997. године.[70]

Рамосов наследник, Џозеф Естрада, преузео је дужност у јуну 1998. године. Привреда је већ током прве године његовог мандата остварила раст.[71] Влада је у марту 2000. објавила рат против Исламског ослободилачког покрета Моро.[72][73] Због оптужби за корупцију Џозеф Естрада је свргнут након протеста од 17. до 20. јануара 2001. а место председника је преузела дотадашња потпредседница Глорија Аројо.[74]

Током деветогодишње владавине Глорије Аројо, филипинска привреда је остварила раст и успела да избегне рецесију.[75] На изборима 2010. победио је Бенигно Акино III и постао петнаести филипински председник. Његова администрација ради на стварању аутономног политичког ентитета Бангсамора, који ће заменити Аутономни регион у Муслиманском Минданау.[76] Поред тога, суочава се са несугласицама око територије на северном Борнеу и у Јужнокинеском мору.[77][78][79] Привреда Филипина последњих година бележи високе стопе раста а 2013. године је износио 7,2%.[80]

Политика[уреди]

Бенигно Акино III, актуелни и петнаести по реду председник Филипина

Филипини су демократска република са председничким системом власти.[81] Унитарна су држава са изузетком Аутономног региона Муслимански Минданао који је у углавном изузет од надлежности републичке владе. Од Рамосове владавине постоје покушаји да се промени организација власти тако што би држава постала федерализовала.[82][83]

Председник Филипина обавља функције шефа државе и председника владе као и главнокомандујућег оружаних снага. Бира га народ на изборима који се одржавају сваких шест година. Функцију председника једна особа може да обавља само у једном мандату.[11] Филипински конгрес има два дома; сенат или горњи дом, чији чланови имају шестогодишњи мандат, и представнички или доњи дом, са члановима који имају трогодишњи мандат. Сенатори се бирају по већинском систему док се чланови представничког дома бирају по комбинованим систему, већински и пропорционално.[11] Судску власт има врховни суд, који чини петнаест судија. Судије врховног суда именује председник на основу предлога Већа судија и адвокатске коморе.[11]

Становништво[уреди]

Густина насељености по провинцијама у 2009. години.

Први попис становништва на Филипинима је спроведен 1877. године када је евидентирано 5.567.685 становника.[84] Филипини су 2014. постали дванаеста земља на свету са више од сто милиона становника. Процене су да половина становништва живи на острву Лузон. У раздобљу између 1990. и 2000. број становника је растао по годишњој стопи од 2,34%, док је између 2000. и 2010. тај пораст износио 1,9%.[84] Мушкарци чине 50,4% а жене 49,6% становништва.[85] Очекивани животни век је 71,7 година; за жене је 73,9 док је за мушкарце 69,5 година.[86] Просечна старост становништва је 23,4 године;[85] особе старије од 18 година чине 60,3% становништва.[85] Око десет милиона Филипинаца живи у иностранству.[87]

Градови[уреди]

Шире подручје града Маниле је најнасељенија област на Филипинима, док је у светским оквирима овај град на једанаестом месту. Према подацима из 2007. Манила је имала 11.553.427 становника, или 13% укупног становништва државе.[88] Заједно са предграђима и околним провинцијама (Булакан, Кавите, Лагуна, и Ризал) Манила има двадесет један милион становника.[88]

Друштвени производ ширег подручја Маниле 2009. године је износио 468,4 милијарде филипинских пезоса што представља 33% БДП Филипина.[89] Прајсвотерхаускуперс (енгл. PricewaterhouseCoopers) сврстао је 2011. године Манилу и њену околину на 28. у свету и 2. место у југоисточној Азији по богатству.[90]

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ http://www.theguardian.com/world/2014/jul/27/philippines-chonalyn-baby-100m-population
  3. ^ Scott (1994), стр. 6.
  4. ^ Spate (1979), стр. 97.
  5. ^ Friis (1967), стр. 369.
  6. ^ Galang (1957), стр. 46.
  7. ^ Tarling (1999), стр. 12.
  8. ^ "The Philippines are or is?" „The Philippines are or is?“. Manuel Quezon III Приступљено 7. 9. 2014.. 
  9. ^ „General Profile of the Philippines : Geography“. Philippine Information Agency. 
  10. ^ Central Intelligence Agency. (2009). "Field Listing :: Coastline". Washington, D.C.: Author. Retrieved 2009-11-07.
  11. ^ а б в г The Official Government Portal of the Republic of the Philippines
  12. ^ „Submissions, through the Secretary-General of the United Nations, to the Commission on the Limits of the Continental Shelf, pursuant to article 76, paragraph 8, of the United Nations Convention on the Law of the Sea of 10 December 1982“. United Nations Commission on the Limits of the Continental Shelf. 28 May 2009 Приступљено 5.11.2014.. 
  13. ^ La Putt, Juny P. [c. 2003]. The 1990 Baguio City Earthquake. Retrieved 2009-12-20 from The City of Baguio Website.
  14. ^ Newhall, Chris, James W. Hendley II, and Peter H. Stauffer. (2005-02-28). „The Cataclysmic 1991 Eruption of Mount Pinatubo, Philippines (U.S. Geological Survey Fact Sheet 113-97)“. U.S. Department of the Interior. U.S. Geological Survey. Archived from the original on 2013-08-25 Приступљено 5.11.2014.. 
  15. ^ а б Greenlees, Donald. (May 14, 2008). „Miners shun mineral wealth of the Philippines“. The New York Times Приступљено 5.11.2014.. 
  16. ^ Davies, Ed and Karen Lema. (2008-06-29). „Pricey oil makes geothermal projects more attractive for Indonesia and the Philippines“. The New York Times Приступљено 5.11.2014.. 
  17. ^ Henderson, Barney (4. 8. 2010.). „Archaeologists unearth 67000-year-old human bone in Philippines“. The Daily Telegraph (London) Приступљено 4. 8. 2010.. 
  18. ^ Fox (1970), стр. 44.
  19. ^ Scott (1984), стр. 15.
  20. ^ Scott (1984), стр. 138.
  21. ^ Solheim, Wilhelm G., II. (January 2006). Origins of the Filipinos and Their Languages. Archived from the original on 3. 8. 2008. Приступљено 27. 8. 2009.. 
  22. ^ Mijares, Armand Salvador B. (2006). The Early Austronesian Migration To Luzon: Perspectives From The Peñablanca Cave Sites. Bulletin of the Indo-Pacific Prehistory Association 26: 72–78.
  23. ^ „Timeline of history“ Приступљено 9. 10. 2009.. 
  24. ^ Legarda, Benito, Jr. (2001). „Cultural Landmarks and their Interactions with Economic Factors in the Second Millennium in the Philippines“. Kinaadman (Wisdom) A Journal of the Southern Philippines 23: 40. 
  25. ^ Scott (1984), стр. 74.
  26. ^ Ring (1996), стр. 565-569.
  27. ^ Zaide (1957), стр. 42.
  28. ^ Zhang Xie. (1618) (на кинеском). Dong Xi Yang Kao [A Study of the Eastern and Western Oceans] Volume 5. ISBN 7532515931. MID 00024687. Retrieved 2009-12-18.
  29. ^ Ibrahim (1985), стр. 51.
  30. ^ „Filipino epic comes to life“. 
  31. ^ 100 Events That Shaped The Philippines (Adarna Book Services Inc. 1999 Published by National Centennial Commission) Page 72 "The Founding of the Sulu Sultanate"
  32. ^ Bascar, C.M. (n.d.). Sultanate of Sulu, "The Unconquered Kingdom". Retrieved 2009-12-19 from The Royal Hashemite Sultanate of Sulu & Sabah Official Website.
  33. ^ McAmis & (18-24, 53-61).
  34. ^ Munoz & 2006 (171).
  35. ^ Agoncillo & 1990 (22).
  36. ^ Kurlansky (1999), стр. 64.
  37. ^ а б Joaquin 1988
  38. ^ Halili (2004), стр. 119-120.
  39. ^ De Borja (2005), стр. 81-83.
  40. ^ а б Nuguid, Nati. (1972). "The Cavite Mutiny". in Mary R. Tagle. 12 Events that Have Influenced Philippine History. [Manila]: National Media Production Center. Retrieved 2009-12-20 from StuartXchange Website.
  41. ^ а б Nick Joaquin. A Question of Heroes.
  42. ^ а б Richardson, Jim. (January 2006). „Andrés Bonifacio Letter to Julio Nakpil, April 24, 1897“. Documents of the Katipunan. Archived from the original on 15. 1. 2013. Приступљено 19. 12. 2009.. 
  43. ^ Price, Michael G. (2002). Foreword. In A. B. Feuer, America at War: the Philippines, 1898–1913 (pp. xiii–xvi). Westport, Connecticut: Greenwood. Special:BookSources/0275968219 |ISBN 978-0-275-96821-2.
  44. ^ „The Pacification of the Philippines“. Gates, John M.. U.S. Air Force Academy Приступљено 19. 9. 2014.. 
  45. ^ Kho, Madge. „The Bates Treaty“. PhilippineUpdate.com Приступљено 19. 9. 2014.. 
  46. ^ „History of The Republic of Zamboanga (May 1899 – March 1903)“. Zamboanga. 18. 7. 2009.. Archived from the original on 2. 8. 2010. Приступљено 19. 9. 2014.. 
  47. ^ Armes (1987), стр. 152.
  48. ^ „The Role of José Nepomuceno in the Philippine Society: What language did his silent film speak?“. Stockholm University Publications Приступљено 19. 9. 2014.. 
  49. ^ Moore (1921), стр. 162.
  50. ^ Molina, Antonio. The Philippines: Through the centuries. Manila: University of Sto. Tomas Cooperative, 1961. Print.
  51. ^ Manapat, Carlos, et al. Economics, Taxation, and Agrarian Reform. Quezon City: C&E Pub., 2010.Print.
  52. ^ „Manila "Death Tolls for the Man-made Megadeaths of the 20th Century"“. White, Matthew Приступљено 19. 9. 2014.. 
  53. ^ Rottman & 2002 (318).
  54. ^ „Cebu“. encyclopedia.com, citing The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Приступљено 4. 7. 2010.. 
  55. ^ Zaide & 1994 (354).
  56. ^ „Founding Member States“. United Nations. 
  57. ^ Goodwin & 2001 (119).
  58. ^ Molina, Antonio. The Philippines: Through the centuries. Manila: University of Sto. Tomas Cooperative, 1961. Print.
  59. ^ Carlos P. Romulo and Marvin M. Gray, The Magsaysay Story (1956), is a full-length biography
  60. ^ „Reviving Malay Connections in Southeast Asia“ Приступљено 20. 9. 2014.. 
  61. ^ Weatherbee (2005), стр. 68-69.
  62. ^ „What happened to the Marcos fortune?“. BBC News. 24. 1. 2013. Приступљено 20. 9. 2014.. 
  63. ^ Tarling & 2000 (293).
  64. ^ а б Chandler (1987), стр. 431-442.
  65. ^ Osborne (2004), стр. 235-241.
  66. ^ „Gov't drafts new framework to guide peace talks with leftist rebels“. Philippine Star. 6. 5. 2013. Приступљено 20. 9. 2014.. 
  67. ^ Julie Alipala (2. 10. 2010.). „RP terror campaign cost lives of 11 US, 572 RP soldiers—military“. Philippine Daily Inquirer Приступљено 20. 9. 2014.. 
  68. ^ Pempel (1999), стр. 163.
  69. ^ Gargan, Edward A. (11. 12. 1997.). „Last Laugh for the Philippines; Onetime Joke Economy Avoids Much of Asia's Turmoil“. New York Times Приступљено 25. 1. 2008.. 
  70. ^ Yenilmez. „Analyzing Systemic Risk with Financial Networks During a Financial Crash“ Приступљено 8. 3. 2014.. 
  71. ^ „THE PHILIPPINES: CONSOLIDATING ECONOMIC GROWTH“. Bangko Sentral ng Pilipinas. 13. 3. 2000. Приступљено 20. 9. 2014.. 
  72. ^ „Speech of Former President Estrada on the GRP-MORO Conflict“. Philippine Human Development Network. 18. 9. 2008. Приступљено 20. 9. 2014.. 
  73. ^ „Philippine Military Takes Moro Headquarters“. People's Daily. 10. 7. 2000. Приступљено 20. 9. 2014.. 
  74. ^ Barreveld (2001), стр. 476.
  75. ^ Dante B. Canlas, Muhammad Ehsan Khan, Juzhong Zhuang (2011). Diagnosing the Philippine Economy: Toward Inclusive Growth. Anthem Press. стр. 107. ISBN 0-85728-939-X. 
  76. ^ gov.ph (15. 10. 2012.). „Speech of President Benigno Aquino III during the signing of the Framework Agreement on the Bangsamoro“. Gov.ph Приступљено 3. 3. 2014.. 
  77. ^ „The Republic of the Philippines v. The People's Republic of China“. Pca-cpa.org Приступљено 20. 9. 2014.. 
  78. ^ Del Cappar, Michaela (25. 4. 2013.). „ITLOS completes five-man tribunal that will hear PHL case vs. China“. GMA News One Приступљено 20. 9. 2014.. 
  79. ^ Frialde, Mike (23. 2. 2013.). „Sultanate of Sulu wants Sabah returned to Phl“. The Philippine Star Приступљено 20. 9. 2014.. 
  80. ^ „Philippine economy expands 7,2 % in 2013“. Philippine Star. 30. 1. 2014. Приступљено 20. 9. 2014.. 
  81. ^ „Country description“. US State Department Website. US State Department Website. January 2012 Приступљено 2012-01-24. 
  82. ^ Robles, Alan C. (July–August 2008). „Civil service reform: Whose service?“. D+C (Internationale Weiterbildung und Entwicklung [InWEnt]) 49: 285–289 Приступљено 26.11.2014.. 
  83. ^ Bigornia, Amante. (1997-09-17). „The 'consultations' on Charter change“. The Manila Standard Приступљено 26.11.2014.. 
  84. ^ а б „Population of the Philippines Census Years 1799 to 2007“. Republic of the Philippines. National Statistical Coordination Board Приступљено 6.11.2014.. 
  85. ^ а б в „Population, families and household statistics“. National Statistics Office. 13.5.2014. Приступљено 6.11.2014.. 
  86. ^ „Life Expectancy at Birth of Women“. National Statistics Office. National Statistics Office. 8.6.2011. Приступљено 6.11.2014.. 
  87. ^ „Stock Estimate of Overseas Filipinos“ (PDF). Commission on Filipinos Overseas Приступљено 6.11.2014.. 
  88. ^ а б Republic of the Philippines. National Statistics Office. (April 2008). „Total Population and Annual Population Growth Rates by Region: Population Censuses 1995, 2000, and 2007“. Archived from the original on 2012-07-16 Приступљено 6.11.2014.. 
  89. ^ „Gross Regional Domestic Products“. National Statistical Coordination Board. National Statistical Coordination Board. јул 2009. Приступљено 6.11.2014.. 
  90. ^ Hawksworth, John, Thomas Hoehn and Anmol Tiwari. „Global City GDP Rankings 2008–2025“. UK Economic Outlook November 2009. PricewaterhouseCoopers. p. 20. Archived from the original on 2013-05-31 Приступљено 2009-11-20. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Координате: 5°-21° СГШ, 117°-126° ИГД