Филипини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Република Филипини
Repúbliká ng̃ Pilipinas
Застава Филипина Грб Филипина
Застава Грб
Химна
Lupang Hinirang
(Изабрана земља)
Положај Филипина
Главни град Манила
14°35′N 121°0′E
Службени језик филипински и енглески
Облик државе Република
 — Председник Бенигно Акино
Површина  
 — укупно 300.000 km² (72.)
 — вода (%) 0,6
Становништво  
 — 2014. 100.000.000 [1] (12.)
 — 2010. 92.337.852
 — густина 276/km² 
Валута Филипински пезо (PHP)
Временска зона UTC +8 (PST)
Интернет домен .ph
Позивни број +63

Филипини (таг. Pilipinas; енгл. Philippines), званично Република Филипини (таг. Repúblika ng Pilipinas; енгл. Republic of the Philippines), острвска је држава у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг са 7.107 острва који чине три целине: Лузон, Висаја и Минданао. Главни град је Манила, док је највећи град Кезон Сити; оба града заједно чине метрополитанско подручје Маниле.

Северно од Филипина преко Лузонског мореуза налази се Тајван; Вијетнам се налази са западне стране Јужнокинеског мора; према југозападу Сулуско море одваја Филипине од острва Борнео, а Целебеско море одваја га од других индонежанских острва; према истоку излази на Филипинско море. С обзиром да се налази у Ватреном појасу Пацифика и близине екватора Филипини су изложени земљотресима и тајфунима али обилују великим природним богатствима што их сврстава међу земље са најразноврснијом флором и фауном. Са површином од око 300.000 км2, Филипини су 64. земља по величини у свету.

Филипини имају 100 милиона становника,[2] што их сврстава на седмо место у Азији а на дванаесто место по броју становника у свету. Филипинска дијаспора је једна од најбројнијих и процењује се да има око 12 милиона Филипинаца ван матице. На филипинском архипелагу живе бројне етничке групе. Први становници су били Негрити који су се настанили још у преисторијско доба. Након њих су у таласима пристизали аустронезијски народи. Током векова овде су се настанили припадници разних нација а томе је допринела и трговина са Кинезима, Малајцима, Индусима и исламским државама.

Долазак Фернанда Магелана 1521. означио је почетак шпанске колонизације. Шпански истраживач, Руј Лопез де Виљалобос, назвао је архипелаг Las Islas Filipinas у част шпанског краља Филипа II од Шпаније. Доласком Мигела Лопеза де Легазпија 1565. из Мексико Ситија основана је прва стална шпанска насеобина на филипинском архипелагу. Филипини су више од триста година били део Шпанске империје. Током овог раздобља католичка религија постала је преовлађујућа а Манила је служила као главно чвориште за шпанску трговачку флоту у Азији.

Крајем 19. и почетком 20. века на Филипинима су се одиграле Филипинска револуција и Филипинско-амерички рат. САД су, изузев за време јапанске окупације, имале власт над архипелагом све до 1947. године. Након Другог светског рата Филипинима је призната независност. Од тада ова земља има прилично бурна политичка искуства. Филипини су учествовали у оснивању Уједињених Нација, Светске трговинске организације, АСЕАН-а, и Самита Источне Азије.

Порекло имена[уреди]

Филипини су име добили по шпанском краљу Филипу II. Шпански истраживач Руј Лопез де Виљалобос је 1542. острва Лејте и Самар назвао Felipinas по ондашњем Принцу од Астурије, да би касније израз Las Islas Filipinas почео да се користи за целокупни архипелаг. Пре него што је прихваћен овај назив архипелаг је називан и Islas del Poniente (Острва запада) а такође је коришћен и Магеланов назив San Lázaro.[3][4][5][6][7]

Током историје овај архипелаг је неколико пута мењао име. За време Филипинске револуције Конгрес у Малолосу прогласио је Републику Филипину (шп. República Filipina) тј. Филипинску Републику. Америчке колонијалне власти су током првих деценија 20. века ову земљу звале Филипинска острва (енгл. Philippine Islands), што је превод шпанског назива. Од завршетка Другог светског рата службени назив за ову земљу је Република Филипини.[8]

Историја[уреди]

Преисторија[уреди]

На основу анализе људских костију пронађених у пећини Каљао дошло се до закључка да су први људи на Филипинима живели пре 67.000 година.[9] Претходна теорија, заснована на фосилним остацима Табонског човека са Палавана, указивала је да су људи на филипинском архипелагу били присутни 24.000 година.[10][11] Негрити један од најстаријих народа на архипелагу али се не зна поуздано од када ту живе.[12] О пореклу древних Филипинаца постоји неколико супротстављених теорија. Најшире је прихваћена претпоставка да су аустронезијски народи почели да долазе на Филипине око 4000 година пре нове ере.[13][14]

Првобитне државе[уреди]

Један тагалошки пар касте Магино насликан у Боксеровом кодексу из 16. века.

Иако су неке племенске заједнице остале изоловане постоји већи број оних које су прерасле у праве државе развивши обимну трговину са народима источне и јужне Азије, тј. са Индијом, Кином, Јапаном и појединим аустронезијским острвима.[15] У првом миленијуму у приобалном подручју настају кнежевине које временом прерастају у поморске државе

Током првог миленијума долази до развоја кнежевина које прерастају у поморске државе. У њима су се налазили барангаји, села или градови са високим степеном аутономије. Ове поморске државе биле су или независне или у савезништву са већим малајским, кинеским или индијским државама.[16] На пример поглавица Пути владао је Конфедерацијом Мађа-ас након што је од поглавице племена Ати, Марикуде, купио његове области.[17] Мађа-ас је основан на острву Панај. Поред ове државе треба споменути Раџанат Бутуан, који славу стекао за време владавине раџе Сри Бата Шаџа, као Краљевину Тондо, под управом династије Лакандула,[18][19] и Раџанат Себу,[20] предвођен Раџамудом Сри Лумајем. Треба споменути и кинеско краљевство Маји, на челу са Гат Са Ли-ханом и Султанат Сулу, који је пре исламизације, такође био под управом Индуса на челу са раџом Сипадом старијим.[21] У овом раздобљу настали су велики филипински епови: Хинилавод, Даранган и Бјаг Ни Лам-Анг.[22]

Почетком 14. века долази до наговештаја о могућем расколу међу муслиманима на филипинском архипелагу. Махдум Карим и Хашим Сајед Абу Бакр, арапски трговац из Џохореа, дошли су 1380. на острво Сулу из Малаке и основали Султанат Сулу тако што су преобратили тамошњег раџу.[23][24] Крајем 15. века Мухамед Кабунгсуван из Џохора проширио је ислам на острво Минданао, затим се оженио иланунском принцезом Парамисули и основао Султанат Магиндао. Доцније се ислам проширио на север све до острва Лузон на северу архипелага. Манила је такође исламизована током владавине султана Болкије од 1485. до 1521. године. Султанат Брунеј је покорио древно краљевство Тондо захваљујући преобраћењу раџе Салалиле у ислам.[25][26] Међутим, заједница Игорота, и државе Мађа-ас, Маји, и краљевина Бутуан очувале су своју културу. У неким краљевствима био је присутан отпор исламизацији, што је довело до међуетничких сукоба који су знатно олакшали будућу шпанску колонизацију архипелага. Све ове државе су потпале под власт шпанске круне а становништво је хиспанизовано и покрштено.[27]

Шпанска владавина[уреди]

Португалски истраживач Фернандо Магелан је 1521. дошао на филипински архипелаг и прогласио га шпанским поседом. Међутим, Шпанци су почели да колонизују ово подручје тек 1565. када је Мигел Лопез де Легазпи дошао из Мексика и основао прву шпанску насеобину на острву Себу. Након што су се преселили на острво Панај и учврстили савез са Висајцима, Шпанци су заузели Манилу. Током првих година шпанске владавине Манила је постала главни град Шпанских источних Индија, угушена је побуна у краљевству Тондо и поражен је кинески војсковођа Лимахунг.[28][29] Шпанска владавина значајно је допринела стварању политичког јединства између расцепканих државица архипелага. Од 1565. до 1821. Филипини су били у саставу Вицекраљевства Нова Шпанија. У том раздобљу између Маниле и Акапулка саобраћала је флота великих бродова. Са америчког континента донети су кукуруз, кромпир, парадајз, бибер, и ананас.[29] Католички мисионари преобратили су већину становништва у хришћане и основали школе, универзитет, и болнице.

Хосе Ризал, Марсело И. дел Пилар, и Маријано Понсе, вође покрета Пропаганда.

Током своје владавине, Шпанци су угушили више устанака домородачког становништва и спречили су неколико упада кинеских пирата, Холанђана, и Португалаца. Британци су накратко заузели Манилу, у раздобљу од 1762. до 1764. али су након потписивања Споразума у Паризу 1763. морали да се повуку. [30][31] У 19. веку филипинске луке су постале доступне бродовима из других земаља а у филипинском друштву дошло је до значајних промена. Многи Шпанци рођени на Филипинима, тзв. креоли, и они из мешовитих бракова су се обогатили. Поред тога прилив досељеника из Латинске Америке довео је до преузимања руководећих позиција које су традиционално имали Шпанци рођени на Иберијском полуострву. Револуционарне идеје су се такође шириле архипелагом. Незадовољство креола довело је 1872. до побуне у Кавитеу, што је био увод у Филипинску револуцију.[32][33][34]

Револуционарна осећања су подстакнута 1872. након што су колонијалне власти погубиле три свештеника – Маријана Гомеза, Хосе Бургоса, и Хасинта Замору – оптуживши их да су подстрекивали народ на побуну.[32][33] Ови догађаји су допринели стварању пропагандистичког покрета у Шпанији, под вођством Марсела И. дел Пилара, Хосе Ризала, и Маријана Понсеа, с циљем спровођења политичких реформи на Филипинима. Пошто су се покушаји да дође до промена наишли на отпор, Андрес Бонифасио је 1892. основао тајно удружење Катипунан, које се залагало за независност од Шпаније оружаним путем. [34] Бонифасио и Катипунан су 1896. започели Филипинску револуцију. Фракција Катипунана, Магдало из провинције Кавите, свргнула је Бонифасија са места вође револуције и поставила Емилија Агиналда. Године 1898, Шпанско-амерички рат који је почео на Куби проширио се и на Филипине. Агиналдо је прогласио независност Филипина од Шпаније у Кавиту 12. јуна 1898. године. Прва филипинска република проглашена је наредне године.

Америчка владавина[уреди]

Председник Мануел Л. Кезон, новембра 1942.

Споразумом у Паризу из 1898. Филипинска острва је Шпанија уступила Сједињеним Државама за двадесет милиона долара.[35] Када је постало јасно да САД неће признати Прву Филипинску Републику избио је Филипинско-амерички рат. Филипинци су поражени а архипелагом је почела да управља Острвска влада Филипинских острва (енгл. Insular Government of the Philippine Islands).[36] Након завршетка рата Американци су се обрачунали са државама насталим распадом Прве Филипинске Републике: Султанатом Сулу, Тагалошком Републиком, Републиком Негрос, и Републиком Замбоанга.[37][38] У овом раздобљу филипинска култура је процветала, посебно кинематографија и књижевност.[39][40] Данијел Бернам је направио урбанистички план за Манилу чиме је омогућена њена каснија трансформација у модеран град.[41]

Филипини су 1935. добили статус комонвелта на челу са Мануелом Кезоном као председником. Кезон је заслужан за увођење филипинског као националног језика, давање права гласа женама, и аграрну реформу.[42][43] Планове за независност је током наредне деценије прекинуо Други светски рат и јапанска окупација архипелага. Јапанци су подржали марионетску Другу Филипинску Републику на чијем челу је био Хосе П. Лаурел. Током јапанске окупације почињени су бројни злочини, међу којима се истичу Батански марш смрти и масакр у Манили. Филипини су ослобођени након битке за Манилу 1945. године.[44] Мануел Кезон је умро 1944. у егзилу у Сједињеним Држава а наследио га је Серхио Осмења. Процењује се да је током Другог светског рата погинуло више од милион Филипинаца.[45][46][47]

Хладноратовско раздобље[уреди]

Филипини су један од оснивача Уједињених нација[48]. Потпуну независност су стекли 4. јула 1946. када су их признале Сједињене Државе, током председавања Мануела Рохаса. До половине педесетих година 20. века, филипинске власти су се обрачунавале са припадницима комунистичке организације Хукбалахап.[49] Њихова побуна угушена је током владавине Рамона Магсајсаја, наследника Елпидија Кирина.[50][51] Након Магсајсаја на власт је дошао Карлос П. Гарсија. Он је започео спровођење економских мера под именом Filipino First Policy, које је наставио Диосдадо Макапагал. Макапагал је водио спор са Малезијом око територије на северном Борнеу.[52][53]

На председничким изборима 1965. Макапагал је поражен од Фердинанда Маркоса. Маркос је на почетку свог мандата започео бројне јавне радове али је и оптужен за масовну корупцију.[54] Велика друштвена превирања, до којих је дошло крајем његовог председничког мандата, Маркос је искористио за увођење ванредног стања. Овај период његове владавине обележила је политичка репресија, цензура, и кршење људских права. Између осталог, његов режим остао је упамћен и по екстравагантном животу владајуће клике док је већина Филипинаца живела у сиромаштву.[55] Његов највећи противник, и вођа опозиције, Бенингно Акино млађи, убијен је 21. августа 1983. на Међународном аеродрому у Манили. Под притиском је 1986. пристао да распише изборе на којима је опозицију предводила Корасон Акино, удовица Бенингна Акина млађег.[56] Маркос је проглашен победником али због лажирања гласања дошло је до тзв. Револуције народне снаге. То је имало за последицу бег Маркоса и његових сарадника из земље и постављање Корасон Акино на место председника државе.[56][57]

Постмаркосова ера[уреди]

Председник Фидел В. Рамос поздравља почасну стражу приликом посете министра одбране САД, Вилијама Коена, 1998. године.

Након свргавања Маркоса започео је повратак демократији и реформи друштва. То је отежавао висок спољни дуг, корупција на највишем нивоу, већи број покушаја пуча, природне непогоде, стална претња од комунистичких герилаца,[58] и оружани сукоб са сепаратистима.[59] Америчке трупе су 1992. окончале присуство на Филипинима. Током владавине Фидела В. Рамоса, изабраног 1992. године, филипинска економија се сврстала међу тзв. азијске тигрове, са просечном годишњом стопом раста БДП-а од 6%.[60] Међутим, помаци у економији и на пољу политике, као што је мировни споразум са Националним ослободилачким фронтом Моро,[61] поништила је финансијска криза у источној Азији 1997. године.[62]

Рамосов наследник, Џозеф Естрада, преузео је дужност у јуну 1998. године. Привреда је већ током прве године његовог мандата остварила раст.[63] Влада је у марту 2000. објавила рат против Исламског ослободилачког покрета Моро.[64][65] Због оптужби за корупцију Џозеф Естрада је свргнут након протеста од 17. до 20. јануара 2001. а место председника је преузела дотадашња потпредседница Глорија Аројо.[66]

Током деветогодишње владавине Глорије Аројо, филипинска привреда је остварила раст и успела да избегне рецесију.[67] На изборима 2010. победио је Бенигно Акино III и постао петнаести филипински председник. Његова администрација ради на стварању аутономног политичког ентитета Бангсамора, који ће заменити Аутономни регион у Муслиманском Минданау.[68] Поред тога, суочава се са несугласицама око територије на северном Борнеу и у Јужнокинеском мору.[69][70][71] Привреда Филипина је 2013. забележила раст од 7,2 %, што ју је сврстало на друго место у Азији.[72]

Географија[уреди]

Од 7.107 острва архипелага, само 1.000 је веће од 1 km². Насељено је 880 острва. Архипелаг се дели на три дела:

Нека острва, попут острва Масбате, географски припадају Лузону, а етнички Висаји.

На Филипинима постоји 20 активних вулкана, од којих су највећи Пинатубо и Мајон на Лузону. Највиши врх је на планини Апо на Минданау (2.954 метара). Источно од Филипина у Пацифику је најдубљи океански ров на свету, дубок 10.540 метара. Клима на Филипинима је тропско-монсунска.

Становништво[уреди]

У земљи живи 88,5 милиона становника, по подацима из 2007. Филипинци припадају углавном малајској скупини народа. Деле се на 50 етничких група међу којима су најбројнији Тагали око 30%, Илокано, Моро и др. Од досељеника су најбројнији Кинези са око 1,5 милиона. Доласком Шпанаца у шеснаестом веку по острвима се раширило хришћанство. Данас је око 95% Филипинаца хришћанске вере. Највише је католика 84%, припадника филипинске цркве 6% и протестаната 4%. Арапски трговци су донели ислам на југу на острва Минданао и Сулу. Ислам исповеда 4,5% становништва.

На Филипинима се користи 171 језик из групе малајско-полинезијских језика (грана аустронезијских језика). Званични језици су енглески и филипински (стандардизовани језик базиран на језику тагалог). Ова два језика се често комбинују у јавном животу и медијима.

Најраширенији локални језици су: тагалог (25%), себуано (15%), илокано (12%), варај-варај (9%).

Иако су Шпанци били господари Филипина вековима, после 1901, када су острва преузели Американци, значај шпанског је нагло опао. Данас се њиме користи око 10% Филипинаца.

Градови[уреди]

Регион Ознака Административни центар
Ilocos Región I San Fernando
Valle del Cagayán Región II Tuguegarao
Luzón Central Región III San Fernando
CALABARZON Región IV-A Calambá
MIMARO Región IV-B Calapán
Bicolandia Región V Legazpi
Bisayas Occidentales Región VI Iloílo
Bisayas Centrales Región VII Cebú
Bisayas Orientales Región VIII Таклобан
Península de Zamboanga Región IX Pagadian
Mindanao del Norte Región X Cagayán de Oro
Davao Región XI Davao
SOCCSKSARGEN Región XII Koronadal
Caraga Región XIII Butuan
Región Autónoma del Mindanao Musulmán ARMM Cotabato
Región Administrativa de La Cordillera CAR Baguio
Región de la Capital Nacional NCR Manila

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ http://www.theguardian.com/world/2014/jul/27/philippines-chonalyn-baby-100m-population
  3. ^ Scott (1994), стр. 6.
  4. ^ Spate (1979), стр. 97.
  5. ^ Friis (1967), стр. 369.
  6. ^ Galang (1957), стр. 46.
  7. ^ Tarling (1999), стр. 12.
  8. ^ "The Philippines are or is?" „The Philippines are or is?“. Manuel Quezon III Приступљено 7.9.2014.. 
  9. ^ Henderson, Barney (August 4, 2010). „Archaeologists unearth 67000-year-old human bone in Philippines“. The Daily Telegraph (London) Приступљено August 4, 2010. 
  10. ^ Fox (1970), стр. 44.
  11. ^ Scott (1984), стр. 15.
  12. ^ Scott (1984), стр. 138.
  13. ^ Solheim, Wilhelm G., II. (January 2006). Origins of the Filipinos and Their Languages. Archived from the original on 2008-08-03 Приступљено 2009-08-27. 
  14. ^ Mijares, Armand Salvador B. (2006). The Early Austronesian Migration To Luzon: Perspectives From The Peñablanca Cave Sites. Bulletin of the Indo-Pacific Prehistory Association 26: 72–78.
  15. ^ „Timeline of history“ Приступљено 2009-10-09. 
  16. ^ Legarda, Benito, Jr. (2001). „Cultural Landmarks and their Interactions with Economic Factors in the Second Millennium in the Philippines“. Kinaadman (Wisdom) A Journal of the Southern Philippines 23: 40. 
  17. ^ Scott (1984), стр. 74.
  18. ^ Ring (1996), стр. 565-569.
  19. ^ Zaide (1957), стр. 42.
  20. ^ Zhang Xie. (1618) (на кинеском). Dong Xi Yang Kao [A Study of the Eastern and Western Oceans] Volume 5 . ISBN 7532515931. MID 00024687. Retrieved 2009-12-18.
  21. ^ Ibrahim (1985), стр. 51.
  22. ^ „Filipino epic comes to life“. 
  23. ^ 100 Events That Shaped The Philippines (Adarna Book Services Inc. 1999 Published by National Centennial Commission) Page 72 "The Founding of the Sulu Sultanate"
  24. ^ Bascar, C.M. (n.d.). Sultanate of Sulu, "The Unconquered Kingdom". Retrieved 2009-12-19 from The Royal Hashemite Sultanate of Sulu & Sabah Official Website.
  25. ^ McAmis & (18-24, 53-61).
  26. ^ Munoz & 2006 (171).
  27. ^ Agoncillo & 1990 (22).
  28. ^ Kurlansky, Mark. (1999). The Basque History of the World. New York: Walker & Company. p. 64. ISBN 0-8027-1349-1.
  29. ^ а б Nick Joaquin. (1988). Culture and History: Occasional Notes on the Process of Philippine Becoming. Manila: Solar Publishing.
  30. ^ Halili (2004), стр. 119-120.
  31. ^ De Borja (2005), стр. 81-83.
  32. ^ а б Nuguid, Nati. (1972). "The Cavite Mutiny". in Mary R. Tagle. 12 Events that Have Influenced Philippine History. [Manila]: National Media Production Center. Retrieved 2009-12-20 from StuartXchange Website.
  33. ^ а б Nick Joaquin. A Question of Heroes.
  34. ^ а б Richardson, Jim. (January 2006). „Andrés Bonifacio Letter to Julio Nakpil, April 24, 1897“. Documents of the Katipunan. Archived from the original on 2013-01-15 Приступљено 2009-12-19. 
  35. ^ Price, Michael G. (2002). Foreword. In A. B. Feuer, America at War: the Philippines, 1898–1913 (pp. xiii–xvi). Westport, Connecticut: Greenwood. Special:BookSources/0275968219 |ISBN 0-275-96821-9.
  36. ^ „The Pacification of the Philippines“. Gates, John M.. U.S. Air Force Academy Приступљено 19. септембар 2014.. 
  37. ^ Kho, Madge. „The Bates Treaty“. PhilippineUpdate.com Приступљено 19.9.2014.. 
  38. ^ „History of The Republic of Zamboanga (May 1899 – March 1903)“. Zamboanga. July 18, 2009. Archived from the original on August 2, 2010 Приступљено 19.9.2014.. 
  39. ^ Armes (1987), стр. 152.
  40. ^ „The Role of José Nepomuceno in the Philippine Society: What language did his silent film speak?“. Stockholm University Publications Приступљено 19. септембар 2014.. 
  41. ^ Moore (1921), стр. 162.
  42. ^ Molina, Antonio. The Philippines: Through the centuries. Manila: University of Sto. Tomas Cooperative, 1961. Print.
  43. ^ Manapat, Carlos, et al. Economics, Taxation, and Agrarian Reform. Quezon City: C&E Pub., 2010.Print.
  44. ^ „Manila "Death Tolls for the Man-made Megadeaths of the 20th Century"“. White, Matthew Приступљено 19. септембар 2014.. 
  45. ^ Rottman & 2002 (318).
  46. ^ „Cebu“. encyclopedia.com, citing The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Приступљено 2010-07-04. 
  47. ^ Zaide & 1994 (354).
  48. ^ „Founding Member States“. United Nations. 
  49. ^ Goodwin & 2001 (119).
  50. ^ Molina, Antonio. The Philippines: Through the centuries. Manila: University of Sto. Tomas Cooperative, 1961. Print.
  51. ^ Carlos P. Romulo and Marvin M. Gray, The Magsaysay Story (1956), is a full-length biography
  52. ^ „Reviving Malay Connections in Southeast Asia“ Приступљено 20. септембар 2014.. 
  53. ^ Weatherbee (2005), стр. 68-69.
  54. ^ „What happened to the Marcos fortune?“. BBC News. 24.1.2013. Приступљено 20. септембар 2014.. 
  55. ^ Tarling & 2000 (293).
  56. ^ а б Chandler (1987), стр. 431-442.
  57. ^ Osborne (2004), стр. 235-241.
  58. ^ „Gov't drafts new framework to guide peace talks with leftist rebels“. Philippine Star. 6.5.2013. Приступљено 20. септембар 2014.. 
  59. ^ Julie Alipala (October 2, 2010). „RP terror campaign cost lives of 11 US, 572 RP soldiers—military“. Philippine Daily Inquirer Приступљено 20.9.2014.. 
  60. ^ Pempel (1999), стр. 163.
  61. ^ Gargan, Edward A. (December 11, 1997). „Last Laugh for the Philippines; Onetime Joke Economy Avoids Much of Asia's Turmoil“. New York Times Приступљено 2008-01-25. 
  62. ^ Yenilmez. „Analyzing Systemic Risk with Financial Networks During a Financial Crash“ Приступљено 8 March 2014. 
  63. ^ „THE PHILIPPINES: CONSOLIDATING ECONOMIC GROWTH“. Bangko Sentral ng Pilipinas. March 13, 2000 Приступљено 20.9.2014.. 
  64. ^ „Speech of Former President Estrada on the GRP-MORO Conflict“. Philippine Human Development Network. September 18, 2008 Приступљено 20.9.2014.. 
  65. ^ „Philippine Military Takes Moro Headquarters“. People's Daily. July 10, 2000 Приступљено 20.9.2014.. 
  66. ^ Barreveld (2001), стр. 476.
  67. ^ Dante B. Canlas, Muhammad Ehsan Khan, Juzhong Zhuang (2011). Diagnosing the Philippine Economy: Toward Inclusive Growth. Anthem Press. стр. 107. ISBN 0-85728-939-X. 
  68. ^ gov.ph (October 15, 2012). „Speech of President Benigno Aquino III during the signing of the Framework Agreement on the Bangsamoro“. Gov.ph Приступљено March 3, 2014. 
  69. ^ „The Republic of the Philippines v. The People's Republic of China“. Pca-cpa.org Приступљено 20.9.2014.. 
  70. ^ Del Cappar, Michaela (April 25, 2013). „ITLOS completes five-man tribunal that will hear PHL case vs. China“. GMA News One Приступљено 20.9.2014.. 
  71. ^ Frialde, Mike (February 23, 2013). „Sultanate of Sulu wants Sabah returned to Phl“. The Philippine Star Приступљено 20.9.2014.. 
  72. ^ „Philippine economy expands 7.2% in 2013“. Philippine Star. January 30, 2014 Приступљено 20.9.2014.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Координате: 5°-21° СГШ, 117°-126° ИГД