Црвене букве

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Crvene bukve
Ilustracija iz 1892.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Adventure of the Copper Beeches
AutorArtur Konan Dojl
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Izdavanje
Datum1892.
Hronologija
PrethodnikBerilna koroneta
NaslednikSrebrna Zvezda

„Crvene bukve” (engl. The Adventure of the Copper Beeches) je jedna od 56 pripovedaka o Šerloku Holmsu koje je napisao Artur Konan Dojl i dvanaesta je i poslednja priča u Avanturama Šerloka Holmsa. Objavljena je u časopisu The Strand Magazine u junu 1892. godine.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Vajolet Hanter posećuje Šerloka Holmsa i pita ga da li bi trebalo da prihvati posao guvernante — posao sa izuzetnim uslovima. Primamljuje je fenomenalna plata koja je, kako je prvobitno ponuđena, 100 funti godišnje, a kasnije je povećana na 120 funti kada je gospođica Hanter odbila da da skrati svoju dugu kosu (njena prethodna pozicija plaćala ju je 48 funti godišnje). Ovo je samo jedan od mnogih neobičnih uslova na koje ona mora da pristane. Poslodavac, Džefro Rukasl, deluje dovoljno prijatno, ali gospođica Hanter je sumnjičava.

Ona najavljuje Holmsu, nakon ponude povećanja plate, da će prihvatiti posao, a Holms predlaže da će ga, ako bude potreban, telegram dovesti u Hempšir, gde se nalazi seosko imanje gospodina Rukasla, „Crvene bukve”.

Posle dve nedelje, Holms dobija poruku u kojoj ga ona moli da dođe da je vidi u Vinčesteru. Gospođica Hanter im priča jednu od najneobičnijih priča koju su ikada čuli. Gospodin Rukasl bi ponekad dao da gospođica Hanter obuče specifičnu jarkoplavu haljinu i da sedi u prednjem delu sobe i čita, okrenuta leđima prema prednjem prozoru. Počela je da sumnja da postoji nešto van prozora što ne bi trebalo da vidi, a komadić ogledala sakriven u njenoj maramici pokazao joj je da je u pravu: na putu je stajao čovek koji je gledao prema kući.

Na još jednoj takvoj sesiji, gospodin Rukasl je ispričao niz smešnih priča koje su zasmejavale gospođicu Hanter sve dok nije postala prilično umorna. Jedina zapanjujuća stvar u vezi sa ovim je bila ta što se gospođa Rukasl nije smejala, a čak se nije ni osmehivala.

Bilo je i drugih neprijatnih stvari u vezi sa domaćinstvom. Šestogodišnje dete o kome je trebalo da se brine bilo je zapanjujuće okrutno prema malim životinjama. Sluge, gospodin i gospođa Toler, bili su prilično namćorasti par. Veliki mastif je držan na imanju i uvek je bio izgladnjivan. Puštali su ga da šeta imanjem noću, a gospođica Hanter je upozorena da ne prelazi prag kad padne mrak. Takođe, Toler, koji je često bio pijan, jedini je imao kontrolu nad psom.

Gospođica Hanter je takođe otkrila nešto što je izgledalo kao njena sopstvena kosa u zaključanoj fioci. Međutim, nakon provere sopstvenog prtljaga, ispostavilo se da to nije njena kosa, ali je u svakom pogledu bila identična onoj u prtljagu gospođice Hanter, čak i po neobičnoj boji.

Međutim, ono što najviše uznemirava u domaćinstvu bilo je misteriozno krilo kuće. Gospođica Hanter je posmatrala deo kuće za koji se činilo da nije korišćen. Prozori su bili ili prljavi ili zatvoreni, a jednom je videla gospodina Rukasla kako izlazi kroz vrata koja vode u krilo izgledajući veoma uznemireno. Kasnije je objasnio da je koristio tu sobu kao tamnu komoru za razvoj fotografija, ali gospođica Hanter nije bila ubeđena.

Kada je bio pijan, Toler je ostavio ključeve u bravi na vratima misterioznog krila. Gospođica Hanter se ušunjala. Ona je smatrala da je mesto sablasno, a kada je primetila senku koja se kreće sa druge strane zaključanih vrata, uspaničila se i istrčala pravo u naručje gospodina Rukasla. Gospodin Rukasl joj to nije zamerio; umesto toga, on se pretvarao da je teši. Međutim, on je preterivao sa svojim činom i upozorio ju je na sumnje, navodeći je da tvrdi da ništa nije videla. U trenutku, njegov izraz lica se promenio od utehe do besa.

Uz pomoć velikog detektiva, otkriva se da je neko držan kao zatvorenik u zabranjenom krilu. Svrha angažovanja gospođice Hanter postaje jasna: njeno prisustvo je trebalo da ubedi čoveka koji je posmatrao sa puta da Rukaslova ćerka Alis, prethodno nepoznata gospođici Hanter i na koju ona liči, više nije zainteresovana da ga vidi.

Votson spašava Rukasla od njegovog mastifa

Holms, doktor Votson i gospođica Hanter nalaze da je tajna soba gospođice Rukasl prazna; Rukasl dolazi i misli da su njih troje pomogli njegovoj ćerki da pobegne i odlazi po mastifa da napadne prestupnike. Na nesreću po Rukasla, pas je slučajno gladovao duže nego obično i umesto toga je napao njega. Votson puca u psa iz revolvera. Kasnije, gospođa Toler potvrđuje Holmsovu teoriju o Rukaslovoj ćerki i otkriva da je, kada je Alis postala punoletna, trebalo da dobije rentu iz testamenta svoje pokojne majke; Rukasl je proganjao i pokušao da natera svoju ćerku da prepiše kontrolu nad nasledstvom na njega, što je samo rezultiralo time da je Alis dobila zapaljenje mozga; to je objasnilo odsečenu kosu. Rukasl je tada pokušao da drži Alis podalje od njenog verenika tako što ju je zatvorio u misteriozno krilo i angažovao gospođicu Hanter da imitira Alis.

Rukaslova ćerka je pobegla sa svojim verenikom i ubrzo su se venčali. Votson primećuje kako izgleda da je Holmsa privukla gospođica Hanter. Međutim, na njegovo razočarenje, Holms ne pokazuje interesovanje za gospođicu Hanter nakon što je misterija rešena, što je bila prava sila iza njegovih osećanja. Rukasl preživljava kao invalid, u životu ga održava samo njegova druga žena. Gospođica Hanter kasnije postaje upraviteljica ženske škole, gde postiže „znatan uspeh”.

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Pripovetka „Crvene bukve” prvi put je objavljena u britanskom časopisu The Strand Magazine u junu 1892. godine, dok je u Sjedinjenim Državama objavljena u američkoj verziji ovog časopisa mesec dana kasnije.[1] Priča je objavljena sa deset ilustracija Sidnija Padžeta u istom časopisu.[2] Ova pripovetka je uključena u zbirku kratkih priča Avanture Šerloka Holmsa,[2] koja je objavljena u oktobru 1892. godine.[3]

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Film i televizija[uredi | uredi izvor]

Crvene bukve (1912).

Priča je adaptirana kao kratki nemi film Crvene bukve (1912), sa Žoržom Trevilom u glavnoj ulozi, a film je režirao, mada nepotpisan, Adrijen Kajar.[4] Crvene bukve (1912) bile su jedna u nizu od osam adaptacija nemih filmova o Holmsovim pričama koje je zapravo nadgledao Konan Dojl. Ovo je jedini koji je preživeo. Izmenjen je u nekoliko aspekata. Umesto da počne posetom gospođe Hanter u Ulici Bejker kako bi ispričala svoju priču, film počinje tako što Rukasl pokušava da natera svoju ćerku da potpiše svoja prava na svoje bogatstvo, a zatim naredi njenom vereniku da ode sa njegovog imanja. Rukasl potom zaključava svoju ćerku. U filmu ima samo Holmsa (bez Votsona), a nema pojavljivanja gospođe Rukasl niti sluga, niti postoji mastif. Šema zašto Rukasl želi da gospođa Hanter podšiša kosu i stoji pored prozora je ista, ali motiv je drugačiji: Rukasl želi da namami verenika nazad kako bi se pretvarao da ga je upucao kao prestupnika. Na kraju Holms i policija zarobe Rukasla, a ćerka i njen verenik se ponovo sreću.

Još jedna adaptacija u vidu kratkog nemog filma, Crvene bukve (1921), objavljena je kao deo filmskog serijala sa Eje Norvudom u glavnoj ulozi.[5]

Priča je adaptirana kao „Crvene bukve”, epizoda serije Šerlok Holms iz 1965. u kojoj glume Daglas Vilmer kao Holms, Najdžel Stok kao Votson, Suzan Niv kao Vajolet Hanter i Patrik Vajmark kao Džefro Rukasl.[6]

„Crvene bukve” je epizoda serije Avanture Šerloka Holmsa iz 1985. godine, sa Džeremijem Bretom u ulozi Šerloka Holmsa, Natašom Ričardson u ulozi gospođice Hanter i Džosom Eklandom kao Rukaslom.[7]

Radio[uredi | uredi izvor]

„Crvene bukve” je adaptirala Edit Mejzer kao epizodu radio-serije Avanture Šerloka Holmsa. Epizoda je emitovana 17. novembra 1930. sa Ričardom Gordonom u ulozi Šerloka Holmsa i Lijem Lovelom kao dr Votsonom.[8] Još jedna radio dramatizacija priče emitovana je 5. maja 1935. (sa Luisom Hektorom kao Holmsom i Lovelom kao Votsonom).[9] Mejzerova je takođe adaptirala priču kao epizodu Novih avantura Šerloka Holmsa sa Bejzilom Ratbonom kao Holmsom i Najdželom Brusom kao Votsonom. Epizoda je emitovana 6. oktobra 1940. godine.[10] Druge dramatizacije priče emitovane su 7. maja 1943. (opet sa Ratbonom i Brusom) i novembra 1947. (sa Džonom Stenlijem kao Holmsom i Alfredom Širlijem kao Votsonom).[11]

Priču je adaptirao Feliks Felton kao radio produkciju koja se emitovala na BBC Light programu 1955. godine, kao deo radio-serije iz 1952–1969. u kojoj su glumili Karlton Hobs kao Holms i Norman Šeli kao Votson.[12]

Adaptacija je emitovana na BBC radiju 1978. sa Barijem Fosterom u ulozi Holmsa i Dejvidom Bakom kao Votsonom. Adaptirao ju je Majkl Bejkvel.[7]

„Crvene bukve” je dramatizovao Piter Maki za BBC Radio 4 tokom 1991. godine kao epizodu radio-serije iz 1989–1998. u kojoj su glumili Klajv Merison kao Holms i Majkl Vilijams kao Votson. U njoj su se pojavili Rodžer Hamond kao Džefro Rukasl i Imodžen Stabs kao Vajolet Hanter.[13]

Priča je adaptirana kao epizoda radio-serije Klasične avanture Šerloka Holmsa iz 2015. godine, sa Džonom Patrikom Lourijem kao Holmsom i Lorensom Albertom kao Votsonom.[14]

Štampa[uredi | uredi izvor]

Piter Kenon je ukazao na paralele između „Crvenih bukvi” i priče H. F. Lavkrafta „Slika u kući”.[15]

U romanu Rat svetova Šerloka Holmsa, Vajolet Hanter postaje druga supruga dr Votsona, što je pomenuto u priči „Bledi vojnik”. Rečeno je da je Hanterova bila udata za oficira broda HMS Thunder Child.

Reference[uredi | uredi izvor]

Napomene
  1. ^ Smith 2014, str. 67
  2. ^ a b Cawthorne 2011, str. 72
  3. ^ Cawthorne 2011, str. 54
  4. ^ Eyles, Allen (1986). Sherlock Holmes: A Centenary Celebration. Harper & Row. str. 130. ISBN 9780060156206. 
  5. ^ Eyles, Allen (1986). Sherlock Holmes: A Centenary Celebration. Harper & Row. str. 131. ISBN 9780060156206. 
  6. ^ Eyles, Allen (1986). Sherlock Holmes: A Centenary Celebration. Harper & Row. str. 138. ISBN 9780060156206. 
  7. ^ a b Eyles, Allen (1986). Sherlock Holmes: A Centenary Celebration. Harper & Row. str. 140. ISBN 9780060156206. 
  8. ^ Dickerson 2019, str. 25
  9. ^ Dickerson 2019, str. 64
  10. ^ Dickerson 2019, str. 95
  11. ^ Dickerson 2019, str. 240
  12. ^ De Waal, Ronald Burt (1974). The World Bibliography of Sherlock Holmes. Bramhall House. str. 385. ISBN 0-517-217597. 
  13. ^ Bert Coules. „The Adventures of Sherlock Holmes”. The BBC complete audio Sherlock Holmes. Pristupljeno 12. 12. 2016. 
  14. ^ Wright, Stewart (30. 4. 2019). „The Classic Adventures of Sherlock Holmes: Broadcast Log” (PDF). Old-Time Radio. Pristupljeno 14. 6. 2020. 
  15. ^ Peter Cannon, Lovecraft Studies No. 1 (Fall 1979); cited in Joshi and Schultz, p. 207.
Izvori

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Mediji vezani za članak Crvene bukve na Vikimedijinoj ostavi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црвене_букве&oldid=27391429”