Čartizam
Čartizam je bio masovni pokret britanskih radnika i zanatlija za izbornu reformu. Naziv je dobio po narodnoj povelji (čarter) u kojoj su sadržani zahtevi koje su čartisti uputili engleskom parlamentu.
Nastanak i ciljevi čartizma[uredi | uredi izvor]
Čartizam je izbio 1835. godine. Sledeće godine, grupa radnika na čijem čelu je bio stolar Lovet (1800—1877) osnovala je Londonsko udruženje radnika, koje je sebi postavilo za cilj borbu za opšte biračko pravo i druge demokratske reforme. 28. februara 1837. godine na velikom radničkom mitingu koje je udruženje sazvalo, sastavljena je peticija parlamentu. Peticija je sadržala sledeće zahteve:
- Opšte biračko pravo (za muškarce sa navršenom 21. godinom)
- Godišnji izbori
- Tajno glasanje
- Izjednačenje izbornih okruga
- Ukidanje imovinskog cenzusa za poslaničke kandidate i davanje dvevnica poslanicima
Dana 8. maja 1838. godine objavljena je narodna povelja (People's Charter) koja je sadržala tih šest tačaka u obliku zakonskog projekta. Tako je otpočeo čartristički pokret.
Iz Londona se agitacija u prilog Narodne povelje počela brzo širiti po čitavoj Engleskoj. 14. maja objavljena je narodna peticija pristalica nove parlamentarne reforme, koju su sastavili predstavnici "Birmingamskog političkog saveza". U peticiji su izložili težak položaj narodnih masa u Engleskoj i ukazalo na to da je tome bila uzrok njihova politička bespravnost: "Narod je gajio nadu da će ga Akt o reformi iz 1832. godine izlečiti ako ne od svih njegovih bolesti, a ono bar od većine tih bolesti. Narod je bio gorko razočaran i podlo prevaren. Akt o reformi samo je preneo državnu vlast sa jedne vlastoljubive klime na drugu, a narod je ostao onako isto bespomoćan kao i ranije".
Aktivno učešće u čartizmu uzeo je i Lids u kome je radnička organizacija 1838. godine preimenovana u Veliki severni savez pod rukovodstvom Fergjusa O'Konora, rodom iz Irske. Od početka čartistički pokret bio je masovnog karaktera. Obrazovani su mitinzi od po četrdeset do pedeset, a nekad i po sto hiljada učesnika. Oni su uglavnom održavani noću pod svetlošću buktinja, pošto je radnicima bilo zabranjeno da danju napuštaju radna mesta. Sveštenik Stefens, jedan od najpoznatijih pristalica čartizma, pozivao je narod na oružani ustanak. Uvek je svoje govore završavao rečima "Naoružajte se, naoružajte se, naoružajte se".
Borbeni karakter čartističkih mitinga izazivao je veliku uznemirenost u vladinim krugovima. 12. decembra 1838. godine vlada je zabranila noćna okupljanja.
Čartistički konvent 1839. godine i podela čartista[uredi | uredi izvor]
Dana 4. februara 1839. godine u Londonu je otvoren prvi opšti kongres čartističkih delegata koji je uzeo naziv Sveopšteg konventa industrijskih klasa. On se sastojao od 53 čoveka. U njegovom sastavu ogledalo se socijalno šarenilo pokreta u prvom periodu njegove istorije. Tu su bili tri sudije, šest novinara, dva sveštenika, dva lekara, nekoliko sitnih dućandžija i trgovaca i nekoliko radnika. Za sekretara konventa bio je izabran Vilijam Lovet.
Ubrzo, članovi konventa se odvajaju u dve stranke: "fizičke sile" i "moralne sile". Prve su se zalagale za primenu svih metoda kako bi se ostvarili ciljevi, uključujući i opšti štrajk i oružani ustanak, dok su se drugi zalagali za mirne i legalne metode. Na čelu fizičkih sila bio je Fergjus O'Konor, a na čelu moralnih sila Lovet.
Uzbuđenje masa postajalo je sve veće. Vlasti su same izazivale sukob hapšenjem istaknutih članova konventa. 4. jula u Birmingamu je došlo do uličnih sukoba izazvanih zavranom jednog čartističkog skupa. Iskoristivši taj incident, vlada je uhapsila još neke istaknute članove konventa. Te mere dovele su do izbijanja ozbiljnih nemira u Birmingamu 15. jula. Međutim, vlada je ugušila i taj ustanak.
Konvent se spremao da pozove radnike u opšti štrajk koji je imao da počne 12. avgusta i da traje sve dotle dok čartisti ne postignu ostvarenje povelje. Razjedinjenost članova konventa pokopala je ovaj pokušaj štrajka.
U Velsu se pripremao oružani ustanak. 4. novembra grupa radnika pokušala je da silom oslobodi čartističkog vođu Vinsenta u Njuportu. U sukobu sa reakcijom poginulo je deset čartista.
Da bi definitivno skrhala pokret, vlada je uhapsila i predala sudu četrdeset i dva najviđenija čartista. Njima su izrečene stroge kazne. O'Konor i O'Brajen osuđeni su na po osamnaest meseci zatvora. Sveštenik Stefens se ovom prilikom udaljio od pokreta.
Nov uspon čartizma[uredi | uredi izvor]
Nova industrijska kriza u Engleskoj (1841. i 1842. godina) dovela je do ponovnog jačanja čartizma. 1842. godina bila je godina najvećeg uspona čartizma. Glavni centar čartizma postao je Mančester, najveći industrijski centar tadašnje Engleske. Tamo je u julu 1840. godine osnovano "Nacionalno udruženje čartista" s izvršnim komitetom, mesnim sekcijama i članskim ulozima. Za kratko vreme se broj čartista popeo na četrdeset hiljada. To je bila prva radnička partija u istoriji Engleske. U partiju su mogli pristupiti svi koji su se slagali sa idejama čartizma.
Druga nacionalna peticija[uredi | uredi izvor]
Dana 12. aprila 1842. godine u Londonu je otvoren drugi konvent čartista. 2. maja donesena je druga peticija. Pod njom je bilo 3.315,752 potpisa. Ova peticija bila je radikalnija po sadržini i opširnija nego prva. U njoj su izloženi ekonomski zahtevi, a posebno niz radničkih zahteva.
Kao i prva, i druga peticija je odbačena sa 287 glasova protiv 49. Tada su čartisti izdali parolu opšteg štrajka. 9. avgusta štrajk je zahvatio Mančester, zatim ceo Lankašir, Jorkšir, Stafordšir, pa se preneo i u Vels. U mnogim mestima vlasti su se služile vojskom. Međutim, štrajk nije uspeo jer čartisti nisu imali odlučnog vođu. London i južne grofovije nisu pružile podršku štrajkačima. Ovaj štrajk izazvao je nove vladine represalije. U oktobru je 650 ljudi predato sudu. Čartistički pokret je ponovo počeo da slabi.
Od 1843. godine počelo je slabljenje čartizma. Veliki broj članova izlazi iz "Nacionalnog udruženja čartista". Rukovodilac je i dalje bio O'Konor koji je tu ulogu preuzeo po izlasku iz zatvora 1847. godine. Pokret je postojao još samo tri godine, a za to vreme pokretu je pristupilo 75 000 ljudi.
Nov uspon čartizma i treća peticija[uredi | uredi izvor]
Ekonomska kriza 1847. godine dovela je do podstreka za novo jačanje čartizma. 1848. godine u celoj Engleskoj su održavani mitinzi i demonstracije. U više mesta je došlo do sukoba demonstranata i vojske. Čartisti su podržavali revoluciju u Francuskoj.
Za kratko vreme je prikupljeno oko pet miliona potpisa za novu peticiju. 3. aprila se ponovo sastao čartistički konvent. Oni su nameravali da održe grandioznu manifestaciju do Londona. Vlada je na toprikupila vojsku od oko 150.000 ljudi iz redova buržoazije. 3. jula 1848. godine odbijena je peticija, a demonstracije su završene bezuspešno. Konvent se rasturio. Godina se završila sa masovnim hapšenjima.
Kraj čartizma[uredi | uredi izvor]
Posle neuspeha iz 1848. godine i neuspeha revolucija koje su u kontinentalnom delu Evrope izbile iste godine, čartisti gube veru u svoju snagu. Pokret naglo slabi. Poslednja aktivnost čartista bio je kongres iz 1854. godine kojim je predsedavao Ernest Džons. Nakon toga, krajem pedesetih godina, čartizam definitivno silazi sa istorijske scene.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6.
- Istorija Engleske, kratak pregled - dr Ivanka Đuković KOVAČEVIĆ (161)
