Балканско полуострво

„Балкан“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Балкан (вишезначна одредница).

Балканско полуострво (осветљени део)

Балканско полуострво је полуострво и географски регион који се налази на југоистоку Европе. Ово полуострво окружено је Јадранским, Јонским, Средоземним, Егејским, Мраморним и Црним морем. Простире се између 35° и 46°53' северне географске ширине и 13°23' и 30° источне географске дужине.

Иако се данас појам „Балкан“ као једна од географских регија Европе полако напушта (регија је Југоисточна Европа), и даље га неку аутори узимају као регију те постоји више дефиниција за ограничавање, али обично се сматра да Балкан садржи барем делове, Словеније, Хрватске, Србије, Румуније, Бугарске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Албаније, Македоније, Грчке и Турске, са укупном површином од 550.000 km² и око 53 милиона становника.

О пореклу имена

Древни назив за Балкан је Хем или Хелм (Haimos, трачки можда за ланац) по планини на северу Тракије. Балкан се помиње први пут у XV веку, у хроникама италијанског писца и дипломата Филипа Калимаха (Philippus Chalimachus, 1437-1496). Филип Калимах је писао у јуначким делима једног Владислава Варнечика, те у једном меморанду адресирано папи 1490. године пише да људи у том крају гору називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant).

О пореклу имена постоју више теорије. Данас је у свету широм прихваћено да назив Балкан потиче од турске речи балакан за шумовиту гору, односно да су га донели Турци, пошто се пре доласка Турака тај назив ни у једном извору не помиње.

Супротно постоје алтернативне теорије о пореклу имена, које заступају посебно балкански народи.

Бугари веле да је Балкан келтског порекла, из бал (х) кан, што би требало да значи велика мајка. Једна друга бугарска теорија вели да је Балкан изведено из бугарског националног имена, из доба кад су се прото-Бугари доселили на Балкан, те да бал (х) кан значи у ствари бугарско царство.

У Србији главна теорија позива се на једну легенду, према којој је планина Хем названа по трачком тиранину Хему, кога је у двобоју убио Посејдонов син Бизас, који се сматра оснивачем града Византа на Босфору. По другом казивању, Хем је син бога Северног Ветра Бореје, најјачег од свих ветрова и персонификација трачке планине. Био је ожењен Родопом, која му је родила сина Хебра река (Марица или Хебар). Због свађе са боговима, они су претворени у планине. Назив Балкан је каснијег датума по старом италском богу ватре Вулкану, првенствено богу вулканске ватре, а касније и богу ковачке вештине. Овај назив односи се на планину Хем и читаво полуострво.

После XV века назив Балкан све више се користи у изворима европских дипломата, писаца итд., уз додатак да планински венац Хем, под којим је називом познат још из античког доба, домаћи житељи називају Балканом.

Најзад у званичну употребу као географски појам, Балкан, за европске крајеве јужно од Дунава и Саве, уводи Немац Јохан Август Цојне (Johann August Zeune) 1809. године. Цојне је желео да и југоисточни простор европског копна, аналогно Пиринејском и Апенинском полуострву, добије име по главном планинском масиву које се на њему простире. Назив Балкан је преузео од француског геолога Амија Буеа, који је тако назвао Стару планину у Бугарској, иако се назив Балкан не односи на целу Стару планину. Његов предлог брзо је прихваћен у научном и политичком свету, мада су већ крајем XIX века настали предлози да се уместо Балкана каже Југоисточна Европа. Наводно наука о Балкану балканологија је основана у XVIII веку ради изучавања друштвено-политичких, културно-историјских, филозофских, фолклорних и других особености Балкана.

Историја Балкана

За више информација погледајте чланак Историја Балкана

Промене граница на Балкану (1796-2008)

На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда стално пролазили разни народи и око балканских земаља се отимала разна царства.

Географија Балкана

Географске границе Балкана су: на северу река Дунав и река Сава, на југу Средоземно море, на истоку и југоистоку Црно, Мраморно и Егејско море, на западу Јонско и Јадранско море. Његове јужне обале су јако разуђене. Полуострво пресецају велики планински системи са севера према југу и југоистоку, који теже да се од Алпа, преко Егејских острва споје са планинским системом Мале Азије. То су Динарско-Шарско-Пиндски, Карпатски, Балкански и Родопски системи, са планинским висовима до 3000 m. (Рила 2925 m, Олимп 2918 m, Пинд 2914 m, Кораб 2764 m, Шар 2748 m, Проклетије 2694 m, Дурмитор 2522 m итд. Још у античко доба описане су и опеване многе планине Балкана, највише свакако Олимп, затим Хем и Родопи, али и Пинд, Тајгет, Парнас и друге. Филозоф и географ Страбон (66. године п. н. е-19. године н. е.) Шар планину (Skardus) назива „Веригом света“ (Catena mundi). Доласком Словена на то подручје, добила је садашњи назив-Шара.

Међу рекама доминирају Дунав, Сава, Морава, Дрина, Дрим, Тимок, Ибар, Неретва, Бојана, Вардар, Бистрица, Струма, Марица, Искар, Тунџа, Јантра и Пинеј и др. Језера су Охридско језеро, Преспанско језеро, Скадарско језеро, Острвско језеро, Костурско језеро итд.

Клима је средоземна на Јадранског мора и Егејског мора, океанска и влажне суптропска на обали Црног мора, док је у унутрашњости умерено умереноконтинентална. Север полуострва и планине имају снијежне и мразне зиме, те врућа и сува лета. На југу су зиме блаже.

Између планина формиране су мање или веће широке равнице, од којих је највећа Панонска низија у сливу Дунава, Саве, Драве, Тисе и Мораве. Она представља најнижи део земљишта у Панонском базену, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских планина. Настала је повлачењем и отицањем Панонског језера (мора) кроз Ђердапску клисуру. Језеро је било највеће за време плиоценске геолошке епохе, а постепено је отекло крајем плеиоцена и почетком холоцена, када се завршава последње глацијално Ледено доба на Балкану око 10.000. п. н. е. За то време биле су под ледом многе планине, као што су Олимп, Пинд, Шар-планина, Пирин, Рила, Јакупица, Проклетије, Дурмитор, Прењ и др.

Политичка карта Балкана 1891

Политичка карта Балкана 2005

Остале низије у Србији, Босни, Хрватској, Бугарској, Македонији, Тесалији, Пелопонезу и др. износе око 29% укупне површине земљишта. Претежно на југу и западу Балкана, између стрмих планина, равнице се међусобно спајају једино преко уских прелаза-обично клисура. Оваква конфигурација земљишта утицала је у прошлости на обликовање мањих људских заједница, које су касније прерастале у мање етничке групе по систему полис-држава.

Разуђене обале Балканског полуострва, многе реке, равнице и превоји, пружале су погодне услове раног насељавања са југа према северу и са истока према западу, дуж великих река и плодних равница. Својим географским положајем Балканско полуострво је од памтивека било мост и главна саобраћајница између Азије и Европе, Истока и Запада, што је допринело мултиетничком саставу, разноврсности културних и политичких утицаја и немирима у историји. То убедљиво потврђују археолошки налази разних древних култура. Ни мањег простора ни више историје. Поимање Балкана, Европе и света у целини у античко доба најбоље је описао Херодот (IV, 36), „отац историје“, који наглашава, да се човек мора смејати како су многи научници нацртали земљу. Они су приказали да је земља округла као круг, да око ње теку океани и да постоје свега три континента: Европа, Азија и Либија (Африка), који су међусобно спојени.

По том схватању Европа је највећа и најдужа, те отуда и њен назив од кованице еврис-широк, простран и опс, опос-веома је налик, лице, око, тј. Европа. Њу окружује Северно море; Европа није имала име, а сада се тако зове по Кадмовој сестри из Феникије (Либан) по имену Европа. Међутим, према Хесиоду (између 800.-700. п. н. е.) у Теогонији (357) о стварању света и митовима о боговима Европа је Океанова и Тетина кћи, сестра Тракије, Азије и Либије. Зевсу је родила сина Додона, епонимног хероја Додоне, првог храма на Балкану. Најсевернији народи Европе били су у почетку Бореји, који су становали у Тракији и у долини Стримона, а касније Хиперборејци, који су живели на крајњем северу, са оне стране Северног Ветра, тј. Хема. Херодот даље износи да је највећа река Европе Истар (Данубиус) и да је окружују океани, како на истоку, тако и на западу.

У географском погледу Подунавље је велика област која повезује Источну западну Европу, Црноморске регије и Медитеран, преко својих притока и северне делове континента са централним областима Балкана. Гигантски Алпски и Карпатски планински системи деле Подунавље на Алпски или западни, Панонски или средишњи и Понтски или источни део. Река Дунав такође дели Средње Подунавље на Западни део који гравитира Динаридима, Јадранском мору и Апенинском полуострву и на велики Панонски базен на истоку. Ова низијска област, која представља најмаркантнију црту рељефа Европе, оивичена је са источне стране лучно планинским системом Карпата, Трансилванских Алпа и Старом планином.

У пределу Јужних Карпата, Дунав пролази кроз Ђердапску клисуру и тиме спаја Панонску и Влашко-Понтску низију. Ђердап је највећа клисура у Европи, дуга око 100 km, између Голупца и Кладова. Дели се на мали и велики Ђердап. Најужи део Ђердапа је код Казана, где у дужини од 9 km има ширину 150-170 m и дубину од 20-50 m, а највећа дубина му је 74 m. У Ђердапској клисури Дунав има велики пад, укупно око 30 m, брзину до 3 m/s, са просечном количином протицања воде око 5.800-6.000 2m³ /s. Клисурске стране издижу се око 600-700 m изнад речног тока. У овом делу Дунав је веома богат разноврсном рибом, а пре свега моруном, која икру баца у пролеће.

Иначе, Карпатски лук припада групи Алпског орогеног система, са висинама до 2500 m. Он је обезбеђен збијеним наборима, који се састоје од разноврсних петролошких материјала, као што су креда, глиновито-песковитих шкриљаца итд, који представљају саставне делове камена у виду облутака у речним долинама. Они ће бити главни материјали за алатке и уметничка остварења најстарије културе Средњег Подунавља каменог доба.

Државе и друге територије Балкана

Геополитички простор Балкана обухвата нешто шире подручје од оног које се у географском смислу сматра Балканским полуострвом. Генерално гледано, овај простор обухвата 11 држава:

1.  Словенија 27% (регион Приморска)
2.  Хрватска 47% (територија јужно од Саве и Купе без острва)
3.  Босна и Херцеговина 100%
4.  Србија 80%
5.  Црна Гора 95% (без острва и Боке которске)
6.  Република Македонија 100%
7.  Бугарска 100%
8.  Румунија 9% (Северна Добруџа)
9.  Албанија 100%
10.  Грчка 85% (осим острва)
11.  Турска 3% (Турска Тракија)
12.  Италија (окрузи Горица и Трст)

Остале територије у Балканском региону:

•  Република Српска, ентитет у Босни и Херцеговини
•  Војводина, аутономна покрајина у саставу Србије, чији се један мали део територије налази у Мачви те припада Балканском полуоству
• Косово и Метохија - аутономна покрајина у Србији, према резолуцији 1244 СБ УН са привременом самоуправом под надзором Уједињених нација, једнострано прогласила независност 2008. која је делимично међународно призната.
• Света гора, монашка држава под старатељством Грчке на полуострву Атос.

У друштвено политичком смислу са Балканским полуострвом се често повезује и Молдавија због повезаности у историјско политичком смислу са Румунијом.

Историјске територије у Балканском региону:

•  Република Српска Крајина, постојала је између 1991. и 1995. године као фактички независна држава на територији данашње Републике Хрватске. Крајина је политички изгубљена 1995. године. Један део територије бивше РСК (Источна Славонија, Барања и Западни Срем) био је под управом Уједињених нација од 1996. до 1998. године, када је мирним путем укључен у састав Републике Хрватске.
• Хрватска Република Херцег-Босна, постојала је између 1992. и 1994. године као фактички независна држава на територији данашње Босне и Херцеговине. 1994. године је постала део Федерације Босне и Херцеговине.
• Аутономна Покрајина Западна Босна, постојала је између 1993. и 1995. године као фактички независна држава на територији данашње Босне и Херцеговине. 1995. године је преименована у Републику Западну Босну, али је убрзо војнички поражена од стране хрватске војске и укључена у састав Федерације Босне и Херцеговине.

Народи и етничке групе Балкана

Јужнословенски народи и етничке групе:

• Словенци (Словенија)
• Хрвати (Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија)
• Бошњаци (Босна и Херцеговина, Србија, Хрватска, Македонија, Албанија)
• Срби (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија)
• Црногорци (Црна Гора, Србија, Хрватска)
• Југословени (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина)
• Муслимани (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина)
• Горанци (Србија - Косово и Метохија, Македонија, Албанија)
• Македонци (Република Македонија)
• Торбеши (Македонија, Албанија)
• Бугари (Бугарска)
• Помаци (Бугарска, Турска, Грчка)

Западнословенски народи и етничке групе:

• Словаци (Србија - Војводина)
• Русини (Србија - Војводина)

Романски народи и етничке групе:

• Румуни (Румунија)
• Власи (Србија)
• Цинцари (Грчка, Албанија, Македонија, Србија)
• Мегленски Власи (Грчка)
• Ћићи (Хрватска)

Остали индоевропски народи:

• Албанци (Албанија; Србија - Косово и Метохија, Црна Гора, Македонија, Грчка)
• Грци (Грчка, Албанија)
• Роми (Румунија, Бугарска, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Грчка)
• Египћани (Србија - Косово и Метохија)
• Ашкалије (Србија - Косово и Метохија)

Турски народи:

• Турци (Турска, Грчка)

Највећи градови Балкана

Највећи градови на Балканском полуострву:

1. Истанбул (2010) = 13.255.685 (ужа градска зона 8.803.468) (Турска)
2. Атина (2011) = 3.737.550 (ужа градска зона 655.780) (Грчка)
3. Београд (2011) = 1.639.121 (ужа градска зона 1.154.589) (Србија)
4. Софија (2011) = 1.313.806 (ужа градска зона 1.204.685) (Бугарска)
5. Загреб (2011) = 1.107.115 (ужа градска зона 792.875) (Хрватска)
6. Солун (2011) = 1.006.730 (ужа градска зона 790.824) (Грчка)
7. Тирана (2011) = 763.634 (ужа градска зона 421.286) (Албанија)
8. Скопље (2007) = 506.926 (Македонија)
9. Сарајево (2011) = 438,757 (ужа градска зона 311,161 ) (Босна и Херцеговина)
10. Пловдив (2011) = 403.153 (ужа градска зона 380.638) (Бугарска)
11. Констанца (2011) = 387.593 (ужа градска зона 302.171) (Румунија)
12. Варна (2011) = 343.704(ужа градска зона 334.870) (Бугарска)
13. Ниш (2011) = 257.867 (ужа градска зона 182.208) (Србија)
14. Бања Лука = око 250.000 (ужа градска зона око 195.000) (Босна и Херцеговина)
15. Патра = 214.500 (Грчка)
16. Бургас (2011) = 212.902 (Бугарска)
17. Трст (2012) = 208.815 (Италија)
18. Приштина (2011) = 198.112 (Србија)
19. Сплит (2011) = 188.694 (ужа градска зона 178.192) (Хрватска)
20. Подгорица (2011) = 187.085 (Црна Гора)
21. Крагујевац (2011) = 177.468 (ужа градска зона 147.281) (Србија)

Литература

• Banac, Ivo (October 1992). „Historiography of the Countries of Eastern Europe: Yugoslavia“. American Historical Review (University of Chicago Press) 97 (4): 1084–1104. DOI:10.2307/2165494. JSTOR 2165494. 
• Banac, Ivo (1984). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9493-2. 
• Carter, Francis W., ed. An Historical Geography of the Balkans Academic Press, 1977.
• Francis Dvornik The Slavs in European History and Civilization Rutgers University Press, 1962.
• Fine, John V. A., Jr. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century [1983]; The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: University of Michigan Press, [1987].
• Jelavich, Barbara (29. 07. 1983.). History of the Balkans. Cambridge University Press. 
• Jelavich, Charles and Jelavich, Barbara, eds. (1963). The Balkans In Transition: Essays on the Development of Balkan Life and Politics Since the Eighteenth Century. University of California Press. 
• Kitsikis, Dimitri (2008). La montée du national-bolchevisme dans les Balkans. Le retour à la Serbie de 1830. Paris: Avatar. 
• Lampe, John R., and Marvin R. Jackson; Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations Indiana University Press, 1982
• Király, Béla K., ed. East Central European Society in the Era of Revolutions, 1775–1856. 1984
• Komlos, John (15. 10. 1990.). Economic Development in the Habsburg Monarchy and in the Successor States. East European Monographs #28. East European Monographs. ISBN 978-0-88033-177-7. 
• Mazower, Mark (2000). The Balkans: A Short History. Modern Library Chronicles. New York: Random House. ISBN 0-679-64087-8. 
• Stavrianos, L. S. (01. 05. 2000.) [1958]. The Balkans since 1453. with Traian Stoianovich. New York: NYU Press. ISBN 978-0-8147-9766-2. 
• Stoianovich, Traian (September 1994). Balkan Worlds: The First and Last Europe. Sources and Studies in World History. New York: M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-032-4. 

Види још

• Племенска организација на Балканском полуострву
• Хришћанство на Балкану

Спољашње везе

Портал Македонија Део Википедије посвећен темама везаним за Македонију.

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Балканско полуострво