Балканско полуострво

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Балкан)
Disambig.svg

„Балкан“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Балкан (вишезначна одредница).

Балканско полуострво (осветљени део)

Балканско полуострво је полуострво и географски регион који се налази на југоистоку Европе. Ово полуострво окружено је Јадранским, Јонским, Средоземним, Егејским, Мраморним и Црним морем. Простире се између 35° и 46°53' северне географске ширине и 13°23' и 30° источне географске дужине.

Иако се данас појам „Балкан“ као једна од географских регија Европе полако напушта (регија је Југоисточна Европа), и даље га неку аутори узимају као регију те постоји више дефиниција за ограничавање, али обично се сматра да Балкан садржи барем делове, Словеније, Хрватске, Србије, Румуније, Бугарске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Албаније, Македоније, Грчке и Турске. Површине је око 505.578 km², са око 45 милиона становника.[1]

О пореклу имена[уреди]

Балканско полуострво у средњем веку, израдио амерички картограф Антхони Финлеи 1827. године

Древни назив за Балкан је Стара планина, односно Хем или Хелм (Haimos, трачки можда за ланац) по планинском венцу Стара планина на северу некадашње Тракије. У старијим списима се помиње под називом Хелмско полуострво или Стара планина. Балкан се помиње први пут у XV веку, у хроникама италијанског писца и дипломата Филипа Калимаха (Philippus Chalimachus, 1437-1496). Филип Калимах је писао у јуначким делима једног Владислава Варнечика, те у једном меморанду адресирано папи 1490. године пише да људи у том крају гору називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant).

О пореклу имена постоју више теорије. Данас је у свету широм прихваћено да назив Балкан потиче од турске речи балакан за шумовиту гору, односно да су га донели Турци, пошто се пре доласка Турака тај назив ни у једном извору не помиње.

Супротно постоје алтернативне теорије о пореклу имена, које заступају посебно балкански народи.

Бугари веле да је Балкан келтског порекла, из бал (х) кан, што би требало да значи велика мајка. Једна друга бугарска теорија вели да је Балкан изведено из бугарског националног имена, из доба кад су се прото-Бугари доселили на Балкан, те да бал (х) кан значи у ствари бугарско царство.

У Србији главна теорија позива се на једну легенду, према којој је планина Хем названа по трачком тиранину Хему, кога је у двобоју убио Посејдонов син Бизас, који се сматра оснивачем града Византа на Босфору. По другом казивању, Хем је син бога Северног Ветра Бореје, најјачег од свих ветрова и персонификација трачке планине. Био је ожењен Родопом, која му је родила сина Хебра река (Марица или Хебар). Због свађе са боговима, они су претворени у планине. Назив Балкан је каснијег датума по старом италском богу ватре Вулкану, првенствено богу вулканске ватре, а касније и богу ковачке вештине. Овај назив односи се на планину Хем и читаво полуострво.

После XV века назив Балкан све више се користи у изворима европских дипломата, писаца итд., уз додатак да планински венац Хем, под којим је називом познат још из античког доба, домаћи житељи називају Балканом.

Најзад у званичну употребу као географски појам, Балкан, за европске крајеве јужно од Дунава и Саве, уводи Немац Јохан Август Цојне (Johann August Zeune) 1809. године. Цојне је желео да и југоисточни простор европског копна, аналогно Пиринејском и Апенинском полуострву, добије име по главном планинском масиву које се на њему простире. Назив Балкан је преузео од француског геолога Амија Буеа, који је тако назвао Стару планину у Бугарској, иако се назив Балкан не односи на целу Стару планину. Његов предлог брзо је прихваћен у научном и политичком свету, мада су већ крајем XIX века настали предлози да се уместо Балкана каже Југоисточна Европа. Наводно наука о Балкану балканологија је основана у XVIII веку ради изучавања друштвено-политичких, културно-историјских, филозофских, фолклорних и других особености Балкана.

Историја Балкана[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Балкана
Промене граница на Балкану (1796—2008)

На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда стално пролазили разни народи и око балканских земаља се отимала разна царства.

Географија Балкана[уреди]

Географске границе Балкана су: на северу река Дунав и река Сава, на југу Средоземно море, на истоку и југоистоку Црно, Мраморно и Егејско море, на западу Јонско и Јадранско море. Његове јужне обале су јако разуђене. Полуострво пресецају велики планински системи са севера према југу и југоистоку, који теже да се од Алпа, преко Егејских острва споје са планинским системом Мале Азије. То су Динарско-Шарско-Пиндски, Карпатски, Балкански и Родопски системи, са планинским висовима до 3000 m. (Рила 2925 m, Олимп 2918 m, Пинд 2914 m, Кораб 2764 m, Шар 2748 m, Проклетије 2694 m, Дурмитор 2522 m итд. Још у античко доба описане су и опеване многе планине Балкана, највише свакако Олимп, затим Хем и Родопи, али и Пинд, Тајгет, Парнас и друге. Филозоф и географ Страбон (66. године п. н. е-19. године н. е.) Шар планину (Skardus) назива „Веригом света“ (Catena mundi). Доласком Словена на то подручје, добила је садашњи назив-Шара.

Међу рекама доминирају Дунав, Сава, Морава, Дрина, Дрим, Тимок, Ибар, Неретва, Бојана, Вардар, Бистрица, Струма, Марица, Искар, Тунџа, Јантра и Пинеј и др. Језера су Охридско језеро, Преспанско језеро, Скадарско језеро, Острвско језеро, Костурско језеро итд.

Клима је средоземна на Јадранског мора и Егејског мора, океанска и влажне суптропска на обали Црног мора, док је у унутрашњости умерено умереноконтинентална. Север полуострва и планине имају снијежне и мразне зиме, те врућа и сува лета. На југу су зиме блаже.

Између планина формиране су мање или веће широке равнице, од којих је највећа Панонска низија у сливу Дунава, Саве, Драве, Тисе и Мораве. Она представља најнижи део земљишта у Панонском базену, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских планина. Настала је повлачењем и отицањем Панонског језера (мора) кроз Ђердапску клисуру. Језеро је било највеће за време плиоценске геолошке епохе, а постепено је отекло крајем плеиоцена и почетком холоцена, када се завршава последње глацијално Ледено доба на Балкану око 10.000. п. н. е. За то време биле су под ледом многе планине, као што су Олимп, Пинд, Шар-планина, Пирин, Рила, Јакупица, Проклетије, Дурмитор, Прењ и др.

Политичка карта Балкана 1891
Политичка карта Балкана 2005

Остале низије у Србији, Босни, Хрватској, Бугарској, Македонији, Тесалији, Пелопонезу и др. износе око 29% укупне површине земљишта. Претежно на југу и западу Балкана, између стрмих планина, равнице се међусобно спајају једино преко уских прелаза-обично клисура. Оваква конфигурација земљишта утицала је у прошлости на обликовање мањих људских заједница, које су касније прерастале у мање етничке групе по систему полис-држава.

Разуђене обале Балканског полуострва, многе реке, равнице и превоји, пружале су погодне услове раног насељавања са југа према северу и са истока према западу, дуж великих река и плодних равница. Својим географским положајем Балканско полуострво је од памтивека било мост и главна саобраћајница између Азије и Европе, Истока и Запада, што је допринело мултиетничком саставу, разноврсности културних и политичких утицаја и немирима у историји. То убедљиво потврђују археолошки налази разних древних култура. Ни мањег простора ни више историје. Поимање Балкана, Европе и света у целини у античко доба најбоље је описао Херодот (IV, 36), „отац историје“, који наглашава, да се човек мора смејати како су многи научници нацртали земљу. Они су приказали да је земља округла као круг, да око ње теку океани и да постоје свега три континента: Европа, Азија и Либија (Африка), који су међусобно спојени.

По том схватању Европа је највећа и најдужа, те отуда и њен назив од кованице еврис-широк, простран и опс, опос-веома је налик, лице, око, тј. Европа. Њу окружује Северно море; Европа није имала име, а сада се тако зове по Кадмовој сестри из Феникије (Либан) по имену Европа. Међутим, према Хесиоду (између 800.-700. п. н. е.) у Теогонији (357) о стварању света и митовима о боговима Европа је Океанова и Тетина кћи, сестра Тракије, Азије и Либије. Зевсу је родила сина Додона, епонимног хероја Додоне, првог храма на Балкану. Најсевернији народи Европе били су у почетку Бореји, који су становали у Тракији и у долини Стримона, а касније Хиперборејци, који су живели на крајњем северу, са оне стране Северног Ветра, тј. Хема. Херодот даље износи да је највећа река Европе Истар (Данубиус) и да је окружују океани, како на истоку, тако и на западу.

У географском погледу Подунавље је велика област која повезује Источну западну Европу, Црноморске регије и Медитеран, преко својих притока и северне делове континента са централним областима Балкана. Гигантски Алпски и Карпатски планински системи деле Подунавље на Алпски или западни, Панонски или средишњи и Понтски или источни део. Река Дунав такође дели Средње Подунавље на Западни део који гравитира Динаридима, Јадранском мору и Апенинском полуострву и на велики Панонски базен на истоку. Ова низијска област, која представља најмаркантнију црту рељефа Европе, оивичена је са источне стране лучно планинским системом Карпата, Трансилванских Алпа и Старом планином.

У пределу Јужних Карпата, Дунав пролази кроз Ђердапску клисуру и тиме спаја Панонску и Влашко-Понтску низију. Ђердап је највећа клисура у Европи, дуга око 100 km, између Голупца и Кладова. Дели се на мали и велики Ђердап. Најужи део Ђердапа је код Казана, где у дужини од 9 km има ширину 150-170 m и дубину од 20-50 m, а највећа дубина му је 74 m. У Ђердапској клисури Дунав има велики пад, укупно око 30 m, брзину до 3 m/s, са просечном количином протицања воде око 5.800-6.000 2m³ /s. Клисурске стране издижу се око 600-700 m изнад речног тока. У овом делу Дунав је веома богат разноврсном рибом, а пре свега моруном, која икру баца у пролеће.

Иначе, Карпатски лук припада групи Алпског орогеног система, са висинама до 2500 m. Он је обезбеђен збијеним наборима, који се састоје од разноврсних петролошких материјала, као што су креда, глиновито-песковитих шкриљаца итд, који представљају саставне делове камена у виду облутака у речним долинама. Они ће бити главни материјали за алатке и уметничка остварења најстарије културе Средњег Подунавља каменог доба.

Државе и друге територије Балкана[уреди]

Геополитички простор Балкана обухвата нешто шире подручје од оног које се у географском смислу сматра Балканским полуострвом. Генерално гледано, овај простор обухвата 11 држава:

  1. Застава Словеније Словенија 27% (регион Приморска)
  2. Застава Хрватске Хрватска 47% (територија јужно од Саве и Купе без острва)
  3. Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина 100%
  4. Застава Србије Србија 80%
  5. Застава Црне Горе Црна Гора 95% (без острва и Боке которске)
  6. Застава Републике Македоније Република Македонија 100%
  7. Застава Бугарске Бугарска 100%
  8. Застава Румуније Румунија 9% (Северна Добруџа)
  9. Застава Албаније Албанија 100%
  10. Застава Грчке Грчка 85% (осим острва)
  11. Застава Турске Турска 3% (Турска Тракија)
  12. Застава Италије Италија (окрузи Горица и Трст)

Остале значајније територије у Балканском региону:

У друштвено политичком смислу са Балканским полуострвом се често повезује и Молдавија због повезаности у историјско политичком смислу са Румунијом.

Историјске државе и територије у Балканском региону током новије историје:

Народи и етничке групе Балкана[уреди]

Током писане историје, Балкан су претежно насељавали различити индоевропски народи, док повремене инвазије и државне управе туркијских (Хуни, Авари, Турци) и угро-финских народа (Мађари) нису оставиле значајнијег трага у етно-лингвистичком склопу Балкана. Изузетак од овога чине једино крајњи југоисточни делови полуострва, које данас претежно насељавају Турци, као и делови Србије и Румуније у којима у значајном броју живе Мађари.

Јужнословенски народи:

Јужнословенске етничке групе и подгрупе:

Западнословенски народи и етничке групе:

Романски народи и етничке групе:

Остали индоевропски народи:

  • Албанци (Албанија; Србија - Косово и Метохија, Црна Гора, Македонија, Грчка)
  • Грци (Грчка, Албанија)
  • Роми (Румунија, Бугарска, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Грчка)
  • Египћани (Србија - Косово и Метохија)
  • Ашкалије (Србија - Косово и Метохија)

Турски народи:

  • Турци (Турска, Грчка, Бугарска)

Уралски (угро-фински) народи:

  • Мађари (Румунија, Србија)

Генетика[уреди]

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом балканских држава најзаступљеније су четири патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа I, Хаплогрупа R, Хаплогрупа E и Хаплогрупа J. У мањој мери су заступљене и Хаплогрупа N, Хаплогрупа H, Хаплогрупа G и Хаплогрупа T.[2]

Религија[уреди]

На Балкану су од религија у значајном проценту заступљени хришћанство (углавном православље, мањим делом Католичанство) и ислам. Православље је доминантно у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Бугарској, Грчкој и Румунији; Католичанство је доминантно у Хрватској и Словенији; док је Ислам доминантан у Турској, Албанији, на Косову и Метохији и у Федерацији Босне и Херцеговине.

Највећи градови Балкана[уреди]

Највећи градови на Балканском полуострву:

  1. Истанбул (2010) = 13.255.685 (ужа градска зона 8.803.468) (Турска)
  2. Атина (2011) = 3.737.550 (ужа градска зона 655.780) (Грчка)
  3. Београд (2011) = 1.639.121 (ужа градска зона 1.154.589) (Србија)
  4. Софија (2011) = 1.313.806 (ужа градска зона 1.204.685) (Бугарска)
  5. Загреб (2011) = 1.107.115 (ужа градска зона 792.875) (Хрватска)
  6. Солун (2011) = 1.006.730 (ужа градска зона 790.824) (Грчка)
  7. Тирана (2011) = 763.634 (ужа градска зона 421.286) (Албанија)
  8. Скопље (2007) = 506.926 (Македонија)
  9. Сарајево (2011) = 438,757 (ужа градска зона 311,161 ) (Босна и Херцеговина)
  10. Пловдив (2011) = 403.153 (ужа градска зона 380.638) (Бугарска)
  11. Констанца (2011) = 387.593 (ужа градска зона 302.171) (Румунија)
  12. Варна (2011) = 343.704 (ужа градска зона 334.870) (Бугарска)
  13. Нови Сад (2011) = 341.625 (ужа градска зона 231.798) (Србија)
  14. Ниш (2011) = 257.867 (ужа градска зона 182.208) (Србија)
  15. Бања Лука = око 250.000 (ужа градска зона око 195.000) (Босна и Херцеговина)
  16. Патра = 214.500 (Грчка)
  17. Бургас (2011) = 212.902 (Бугарска)
  18. Трст (2012) = 208.815 (Италија)
  19. Приштина (2011) = 198.112 (Србија)
  20. Сплит (2011) = 188.694 (ужа градска зона 178.192) (Хрватска)
  21. Подгорица (2011) = 187.085 (Црна Гора)
  22. Крагујевац (2011) = 177.468 (ужа градска зона 147.281) (Србија)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Грчић, Мирко; Станковић, Стеван; Гавриловић, Љиљана; Радовановић, Светлана; Степић, Миломир; Ђурђић, Снежана (2013). „Балканско полуострво“. Географија за III разред гимназије. Београд: ЗУНС. стр. 5. ISBN 978-86-17-18421-4. 
  • Banac, Ivo (October 1992). „Historiography of the Countries of Eastern Europe: Yugoslavia“. American Historical Review (University of Chicago Press) 97 (4): 1084-1104. DOI:10.2307/2165494. JSTOR 2165494. 
  • Banac, Ivo (1984). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9493-2. 
  • Carter, Francis W., ed. An Historical Geography of the Balkans Academic Press, 1977.
  • Francis Dvornik The Slavs in European History and Civilization Rutgers University Press, 1962.
  • Fine, John V. A., Jr. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century [1983]; The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: University of Michigan Press, [1987].
  • Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans. Cambridge University Press. 
  • Jelavich, Charles and Jelavich, Barbara, eds. (1963). The Balkans In Transition: Essays on the Development of Balkan Life and Politics Since the Eighteenth Century. University of California Press. 
  • Kitsikis, Dimitri (2008). La montée du national-bolchevisme dans les Balkans. Le retour à la Serbie de 1830. Paris: Avatar. 
  • Lampe, John R., and Marvin R. Jackson; Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations Indiana University Press, 1982
  • Király, Béla K., ed. East Central European Society in the Era of Revolutions, 1775–1856. 1984
  • Komlos, John (1990). Economic Development in the Habsburg Monarchy and in the Successor States. East European Monographs #28. East European Monographs. ISBN 978-0-88033-177-7. 
  • Mazower, Mark (2000). The Balkans: A Short History. Modern Library Chronicles. New York: Random House. ISBN 978-0-679-64087-5. 
  • Stavrianos, L. S. (2000) [1958]. The Balkans since 1453. with Traian Stoianovich. New York: NYU Press. ISBN 978-0-8147-9766-2. 
  • Stoianovich, Traian (September 1994). Balkan Worlds: The First and Last Europe. Sources and Studies in World History. New York: M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-032-4. 

Спољашње везе[уреди]