Гипсани блок

С Википедије, слободне енциклопедије
Израда неносећег преградног зида од гипсаних блокова

Гипсани блок је кабасти лагани грађевински материјал састављен од чврстог гипса, за изградњу и подизање лаганих, ватроотпорних, неносивих унутрашњих зидова, преградних зидова, шупљих зидова и облога стубова у затвореном простору. Гипсани блокови се састоје од гипса, малтера, воде и у неким случајевима адитива попут биљних или дрвених влакана ради веће чврстоће. Преградни зидови, направљени од гипсаних блокова, не захтевају подконструкцију за монтажу и као везивно средство се користи гипсани лепак, а не стандардни малтер. Због ове фундаменталне разлике, гипсане блокове не треба мешати са тањим гипсаним плочама (такође познатим као зидна плоча или гипс плоча) које се користе за облагање зидова.

Производња[уреди | уреди извор]

Гипсани блок је направљен од гипсаног малтера и воде. Процес производње[1] је аутоматизован у производним погонима у којима се производи сирови гипс (CaSO
4
·2H2O
) се меље и суши, затим загрева да се уклони три четвртине везане воде и на тај начин трансформише у калцијум сулфат хемихидрат (CaSO
4
·½H
2
O
), такође познат као гипсани малтер, штукатура, калцинисани гипс или париски гипс. Овај процес се такође назива калцинација. Гипс се затим меша са водом, меша и сипа у калупе да би се формирали гипсани блокови стандардних формата, било пуни, или са округлим или квадратним отвореним језгром да би се смањила тежина и уштедело на материјалу. Сваки блок је обликован са језичком и жлебом са свих страна, како би се омогућило брзо и лако склапање. Још мокри, гипсани блокови се ваде из калупа и стављају у коморе за сушење. Осушени гипсани блокови се пакују у производном погону, а затим транспортују до складишта или градилишта.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ecofys; Fraunhofer Institute for Systems and Innovation Research; Öko-Institut (новембар 2009). „Methodology for the free allocation of emission allowances in the EU ETS post 2012. Sector report for the gypsum industry.” (PDF). European Commission. стр. 8. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 4. 2012. г. Приступљено 3. 7. 2012.