Здравствена заштита у Суботици средином 19. века

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
План Суботице из 19. века

Здравствена заштита у Суботици средином 19. века златни је период у развоју здравствене службе у вишевековни постаојању града. У том историјском период, захваљујући др Антуну Ковачу (1804—1880) главном градском физику и његовом раду, побољшана је јавна хигијена града, поправљен социјални статус сиромашних грађана, значајно унапређена здравствена служба и отворена болничка установа (у којој је болничка служба подигнута на ниво тадашње средњоевропске болнице).

Здравствени услови који су владали у Суботици с краја 18. и с почетка 19. века[уреди | уреди извор]

Након издате прве Повеље царице Марије Терезије (1717—1780), Суботица је 1743. године проглашена привилеговани краљевском камералном варошицом (трговиштем) Сент Марија (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) и добила своју управну власт - Магистрат (унутрашњи сенат) и изабрану ( заклету) општину - спољни сенат (iurata communitas). Власт у Суботици имала је у својој надлежности и одређена права и слободе у административним пословима, као и право изрицања смртне казне "право мача" (ius gladii).[1]

У периоду од 1746. до 1752. године у Субоици се јављају и први „медицински радници”: ранари-бербери (или „хирурзи” како су их звали) међу којима су били познатији Ме Тома Сауер и Стефан Ленард,[2] и прве „заклете” бабице.[3] Ранар су по потреби вршили и дужност мртвозорника а заједно са бабицама и дужност судског вештака.

План Суботице из 1799.

Суботица се и поред експанзивног развоја у 18. веку и с почетка 19. века суочавала са проблемима јавне хигијене и здравства. Куће су грађене као набијанице са тршчаним кровом без неког урбанистичког плана, улице су биле пуне смећа (многе са отвореним каналима у којима је текла односно више стајала вода), тротоари су били непоплочани а тргови са мањим или већим барама. Оваква јавна хигијена угрожавала је здравље становништва па су многи често обољевали и били неспособни за рад, па су као и болесни сиромаси били и проблем за смештај и исхрану заједно са повећим бројем глувих, слепих и умоболних који су захтевали друштвену бригу и негу. Све је ово захтевало је предузимање мера уређења града и оснивање здавствених и социјални установа. Финансијске могућности града нису биле довољне па се све решавало јако споро.

Суботица која се релативно брзо развијала с краја 18. века и с почетка 19. века постала је значајно место привредног, друштвеног и културног живота у овом делу Панонске низије.[4] У њу су се досељавали становници разних професија, разне националности и вероисповести, који су развијали трговину и занатство. Почела је и урбанизација града, исушивањем бара и мочвара у граду и околини, и оснивање културно-просветних друштва.[5]

Међутим развој града није пратио и одговарајући развој здравствене заштите. Иако је још 1754. издата од виших власти Окружница према којој су лекари, хирурзи и апотекари морали полагати испите на Медицинском факултету а бабице код магистра обстетриције или градског физикуса, градске власти, чак и после доношења Општег норматива о организацији здравствене службе, нису придавали довољан значај тој области.[6] Тако је у граду, поред дипломираних лекара (градских физика), хирурга, апотекара и „испитаних” бабица (Examinates Obstetrices),[7][8][9][10] паралелно радио и већи број ранара-бербера, нешколованих бабица и других немедицинских лица пружалаца здравствене помоћи становништву.

У граду је владала је још традиционална медицина, па се народ у невољи обраћао народним лекарима, траварима, видарима, врачарама и другим нешколованим особама, а жене су се при порођају обраћале старим, искусним „вештим” женама или су се без ичије помоћи порађале.

Присутна је била и религиозна медицина, медицина свештеника и калуђера који су поред духовног охрабрења и молитвама, неком врстом магијског уверавања и обреда, пружали болеснима и одређену „медицинску” помоћ (лековито биље у облику чаја) јер су као образовани били упознати и са медицинским сазнањима тог времена.[11]

Забележено је, такође, да су многа мала деца у Суботиици због болести умирала јер није било школованих бабица које би саветовале мајке како да се понашају око новорођеног детета с једне стране, а са друге многе мајке су биле заузете другим пословима и имале су мало времена да се посвете детету.

Прве школоване бабице у Суботици почеле су са радом с караја 18. века и оне су биле на Градском буџету. Бабице су пружале само помоћ породиљама а у компликованим случајевима позивале су градског физкуса, уз чију сагласност су могле прописивати трудницама и женама после порођаја. Да би заштитиле плод биле су обавезне да пријављују све труднице као и оне жене за које су сматрале да су у другом стању. Сиромашним породиљама пружале су бесплатну помоћ и после порођаја а имућнијим породиљама наплаћивале су услуге према прописаном ценовнику. Такође су давале трудницам мишљење о потреби боловања, а учествовале су при судском вештачењу и доношењу одлука у случајевима силовања, побачаја или чедоморства.[12]

Град све до 1841. није имао наменску болничку зграду,[13] а Убошки дом, набијаница са тршчаним кровом, земљани под и двориштем, две собе и кухињом без бунара и нужника, лоциран на крају града био је неподобна и нехигијенска кућа за смештај сиромаха.

Покушаји да се болничка зграда изгради дуго нису доносили резултате,[14] све до доласка др Антон Стробла (1765-1830) са дипломом доктора медицине, хирургије, акушерства, ветерине, тржишне и полицијске медицине,[15] који је покушавао за време док је био главни градски физик (1792-1828),[16] да лечи оболеле сиромахе. На његову иницијативу, Убошки дом, називан и Domus Hospitalis, Nosocomium odnosno Hospitalium често је поправљан.

Епидемија колере из 1831.

Када је 28. јула 1831. године у Суботици избила епидемије колере која се из Азије (Индије) преко Русије, Пољске и северне Мађарске ширила у јужне делове земље, због бројних пропуста у здравственој заштити она се масовно ширила по граду. У периоду од 28. јула до 19. септембра 1831. године претпоставља се да је умрло 2.599 од око 5.000 оболелих,[17] Како нема података о умрлим на салашима и пустарама око Суботице, а многе умрле је родбина ноћу сахрањивала - спомиње се и број од 3.584 умрлих.[18]

На сугестију градског физика, поред општих мера заштите Магистрат је подигао повећу дрвену бараку у близини гробља, јер је број оболелих и умрлих од колере сваким даном био све већи – и достизао до 80 оболелих умирало дневно. Затвореници су одређени да скупљају умрле по граду умрле и посебним запрежним колима одвозе их на гробље и сахрањују у заједничку гробницу, претходно поливајући их раствором креча.

Ова епидемија иако је утицала да чланови Магистрата Суботице озбиљније размишљају о изградњи болничке зграде, они и поред тога то нису реализовали. Већ су 1836. године, добровољним прилозима и новцем од добровољних приредби, успели само да изграде једна скромни Убошки дом на крају Халашког пута.[а][19]

Епидемија скорбута 1835.

Године 1835. Суботицом је завладала нова епидемија, овага пута скорбута, незаразне болести, од које је оболео велики број становника насеља Чантавир због недовољне и неадекватне исхране као последица предходних сушних и неродних година.[20]

У овој епидемији због недостатка хране, пића, чистоће и непогодних станова од скорбута је оболело више од двеста особа различитог узраста у селу Чантавир.

Прва болница у Суботици[уреди | уреди извор]

Постоји податак да је у Суботици (у другој половини 18. века) била кућа коју су називали „Градска болница” и која је из непознатих разлога нестала у пожару почетком 1770. године, што упућује на чињеницу да је под тим именом и раније постојала. Локација ове куће се не зна, а претпоставља се да је имала изглед као и Убошки дом.[21]

Како је према извештају из 1837. године стари Убошки дом и даље служио као „болница” а новоподигнити из 1836. године није био погодан за лечење оболелих сиромаха. Поново је извештају предложено да се размотри могућност изградње једне болничке зграде, тим више што је здравствено збрињавање у граду све теже било спроводити „и због лоших хигијенски услова у старом Дому: у коме су у једној соби лежали болесни које лече физик и хирург а у другој они које контролише Магистрат јер су немоћни за било какав рад.”[22]

Сталне молбе и упозорења ранијих али и садашњих градских физика коначно су покренуте са мртве тачке. Магистрат је 1839/40. године донео Одлуку о куповини куће наследника Антуна Транчик,[б] јер је према процени Комисије, формиране у ту сврху, зграда уз мање поправке погодна за потребе болнице и јефтинија је инвестиција од градње нове зграде.[23][24]

По одобрењу виших власти у Пешти кућа је купљена, приступило се адаптацији и сачињен је Правилник о раду болнице тзв. Систем вештине болницом која се подиже у слободном краљевском граду Суботица.[25][26]

Др Антун Ковач постављен је за првог управника нов оосноване болнице, која је званично почела са радом 1. октобра 1841. када је и била спремна да прими прве болеснике.[27] Управник болнице је уједно прегледавао и лечио оне са болестима унутрашњих органа док је др Ференц Романчик (?-1855), градски хирург хонорарно радио и збрињавао болеснике са хируршким обољењима. У болници су те године радили: лекар-управник, хирург, економ (Алберт Лазар), благајник (Лазар Стојковић), нешколовани болничари јеловничарка (која је припремала храну према одредбама лекара).[28][26]

О 1. октобра до 31. децембра 1841. године, када је болница оворена у њој је лечено 11 пацијената; од којих је отпуштено 6 као излечени, 3 као опорављени а 2 болесника су умрла.[29]

Обдукције за потребе града и болнице вршене су у просторијама мртвачнице дозидане уз Убошки дом који је био премештен са старог места у једну преуређену кућу у близини болнице,[в] јер није био прихваћен предлог др А. Ковача да се у дворишту болнице изгради Убошки дом и посебне просторије за умоболне.[30]

На дужности управника болнице др Анон Ковач био је до 1861. године, када је на његово место постављен др Липот Милко, доктор медицине, хирургије и опстетриције, за новог болничког руководиоца.[31] Те године на рад у болници примљена је и Јелена Сарић, као неговатељица.[32]

Као управник болнице др Липот Милко подигао је ниво рада отварањем Одељења за очне болести (са 7 кревета) и одељења за умоболне болеснике (са 5 кревета) и перионице.[33]

Апотекарска служба[уреди | уреди извор]

Средином 19. века у Суботици су радиле три апотеке – које су водили дипломирани апотекари (мајстори апотекарства). Све апотеке биле су уредне, чисте, и располагале су официјелним лековима у задовољавајућим количинама. Лекови су израђивани по прописима апотекарског приручника (Disperarium Austriacum,) и правилно су слагани и распоређивани на одређеним местима како у самој апотеци тако и у магацину односно местима за лагеровање (таван, подрум). Отрови су били одвојени и чували су се под кључем.

Лабораторије апотека располагале су одговарајућом апаратуром и вагама (за специфичну тежину, Мајснерова вага (Maissner-fél patikamérleg) и хидростатичком вагом Муровом вага (hidrosztatikus Moore-mérleg).[34]

Оснивање удружења лекара и апотекара Суботице[уреди | уреди извор]

Године 1866. године на састанку суботичких апотекара и лекара, донесена је Олука да се у Суботици формира Удружење лекара и апотекара. Међутим због политичке ситуације која је владала 1866/67. године (Аустро-Угарска нагодба) докуменат који је у Бечу потписан да је оснивање Удружења одобрено, није стигао у Суботицу. Тако да је Удружење лекара и апотекара основано тек 1880. године.[35]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Данас Карађорђевог пута који и сада преправљен служи својој намени.
  2. ^ Данас зграде суботичког Дома ватрогасаца
  3. ^ Угао данашње Харамбашићеве улице и улице М. Орешковића

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ E. Vojnić, Organizacija mesne vlasti 1743–1918. godine u Subotici, u: Koreni – svedočenje vekova, Subotica 1991, str. 113–125
  2. ^ G. Ulmer, Zanatstvo u Subotici 1686–1779. Subotica 1995, str. 140–147
  3. ^ Prva Matična knjiga rođenih, vinčanih i krizmanih, Subotica, 1686–1755. Župni ured crkve sv. Terezija Avilske u Subotici.
  4. ^ Emil Vojnić, Organizacija mesne vlasti 1743–1918. u Subotici. Koreni – svedočenje vekova (1391–1828), Subotica 1991, str. 113-125.
  5. ^ Bela Duranci, Šest vekova Subotice, u: Med. pregled, god. 44, br. 3-4, 1991, str. 175-179
  6. ^ K. Popov, Higijenske prilike i zdravstveno zakonodavstvo XVIII veka u Bačkoj i Bodroškoj županiji, u: Zbornik radova XIX sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Novi Sad 1968:, str. 33–40.
  7. ^ IASu, F. 272, pred. br. 11-B-87/pol. 1781. (Gogolák Franciscus Emericus, lekar)
  8. ^ IASu, F. 261, pred. br. 4/1771. (Siebenburger Johanneus, hirurg)
  9. ^ IASu, F. 272, pred. br. 15-A-26/pol. 1783. (Czorda Ferencz, apotekar)
  10. ^ IASu, F. 272, pred. br. 7-B-53/pol. 1792. (Pinczerin Theresia, Reisien Cecilia, „ispitane babice“).
  11. ^ Knežević, Neki oblici održavanja etnomedicinske tradicije sa područja Subotice, u: Zbornik radova I sastanka Sekcije SAP Vojvodine Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Subotica 1969, str. 45–60.
  12. ^ R. Jeremić, Zdravstvena kultura Vojvodine u XVIII veku, u: Glasnik Istorijskog arhiva u Novom Sadu, sv. 3–4, god. 13, 1940, str. 268–286.
  13. ^ Ištvan Ivanji, Szabadka szabad királyi város törtenete, II. rész. Subotica 1892, рр. 564-566
  14. ^ Emil Libman, Pokušaji osnivanja bolničke službe u Subotici, u: Ex Pannonia, br. 8, 2004, str. 55-61.
  15. ^ IASu, F. 272, pred. br. 11-A-3/pol. 1797
  16. ^ IASu, F. 272, pred. br. 11-B-60/pol. 1798
  17. ^ Antun Liht, Kolera u Subotici 1831. godine, u: Zbornik radova XIX sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1968, str. 27-31; Ivan Pančić, Kolera u Subotici 1873. godine, Subotica 1991, str. 22-27.
  18. ^ IASu, F. 272, pred. br. 12-E-364/pol. 1832.
  19. ^ Ištvan Ivanji, Szabadka szabad királyi város törtenete, II. rész. Subotica 1892, str. 566
  20. ^ IASu, F. 272, pred. br. 12-D-134/pol. 1835
  21. ^ Iványi I. Szabadka szabad királyi város története, II rész. Szabadka, 1892. (Szabadka: Bittermann József). Str. 564-566
  22. ^ IASu, F. 272, pred. br. 12-A-37/pol. 1837
  23. ^ IASu, F. 272, pred.br. 13-A-11/aec. 1840.
  24. ^ IASu, F. 272, Zapisnik Ekonomskog odeljenja iz 1837. godine, odluka br. 296 od 17. marta 1837. godine.
  25. ^ IASu, F. 272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841;
  26. ^ а б Emil Libman, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara, Subotica 1997, str 45-49. (prevod celog pravilnika).
  27. ^ IASu, F. 272, pred. br. 6-A-2/pol. 1842.
  28. ^ IAS, F:272, pred. br. 19–A–35/aec. 1841.
  29. ^ IASu, F. 272, pred. br. 7-A-17/pol. 1842.
  30. ^ IASu, F. 272, pred. br. 16-A-76/aec. 1844
  31. ^ IASu, F. 002, pred. br. 192/polg. 1861; IASu, F. 002, Zapisnik skupštine iz 1869, odluka br. 160.
  32. ^ IASu, F. 002, Zapisnik izbora gradskih službenika iz 1861. godine (1861 évi tisztválosztási j.k. 29 sr/1861).
  33. ^ IAS, F:2, pred. br. 10476/polg. 1878.
  34. ^ Aurel Štadler, Pregled subotičkih apoteka 1865. godine, u: Zbornik radova I sastanka Sekcije za SAP Vojvodinu Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, 1969, str. 77-90
  35. ^ Emil Libman, Lekarska društva u Subotici 1880–2005, Subotica 2005.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравствена_заштита_у_Суботици_средином_19._века&oldid=26885710”