Корисник:Djordje Todoric/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Еланд Роуд
Еланд Роуд
Puno imeЕланд Роуд Стадион
Ranija imenaОлд Пикок Граунд
LokacijaЕланд Роуд, Бистон, Лидс, Енглеска
Koordinate53°46′40″N 1°34′20″W
Izgradnja1897
Otvoren1897
Renoviran1920, 1953, 1971, 1994, 2006, 2011-2012
Proširen1905, 1920, 1957, 1968,1970, 1974, 1989, 1991, 1994
VlasnikГринфилд Инвестмент Пте Лтд
OperatorЛидс Јунајтед
Kapacitet37,792
PodlogaТрава
Dimenzije105 са 68 метара

Еланд Роyд (енг. Elland Road) је фудбалски стадион у Бистону, Лидс, Западни Јоркшир, Енглеска,који је био дом премијерлигашког клуба Лидс Јунајтед од формирања клуба 1919. године.[1] Еланд Роуд је 14. највећи фудбалски стадион у Енглеској.

Еланд Роуд је био домаћин полуфиналних утакмица ФА купа као неутрални терен, као и међународних утакмица Енглеске,[2] и изабран је за један од осам стадиона за Еуро 96.[3] Еланд Роуд је користио клуб из рагби лиге Ханслет средином 1980-их[4] и био је домаћин две утакмице Светског првенства у рагбију 2015.

Еланд Роуд има четири трибине – Дон Ревие (северна) трибина, Џек Чарлтон (источна) трибина[5], јужна трибина Норман Хантер и трибина Џона Чарлса (западна) – капацитет свих седишта је од 37.792. Рекордна посећености од 57.892 је постављена 15. марта 1967. у репризи петог кола ФА купа против Сандерленда.[6] Ово је било пре него што је стадион постао место са свим седећим местима, као што је предвиђено Тејлоровим извештајем, а савремени рекорд је 40.287 за меч Премијер лиге против Њукасл јунајтеда 22. децембра 2001. године.[7] Тренутно су у току планови за повећање капацитета Еланд Розд-а на 50.000, које може да се иѕведе због рушења Западне трибине и поновном изградњом подручја.[8]

Стадион је био домаћин концерата, укључујући наступе бендова као што су Квин, У2, Хапи Мандејс и Каисер Чифс.[9][10][11][12]

Историја[уреди | уреди извор]

Рана историја[уреди | уреди извор]

Локалитет, у подножју брда Бистон, поред пута А643 за Еланд, је био у власништву Бентли Бревери-а и назван је Олд Пикок Граунд, отуда и надимак Паунови који се повезују са оба града Лидса и Јунајтеда. Први станари су били Холбек рагби клуб (рагби лига) који се преселио из Холбек рекреационог терена након што је купио Олд Пикок Граунд од Бентлија за 1.100 фунти. Прва такмичарска фудбалска утакмица на терену била је финале Купа Западног Јоркшира 23. априла 1898. између Ханслета и Харогета, где је Ханслет победио са 1-0.

Клуб је подигао нову трибину у припремама за сезону 1898/99. Терен је на крају постао познат као Еланд Роуд. За сезону 1902–03, Удружење фудбалских тимова, Лидс Вудвил из Лидс лиге, делио је терен са Холбеком РЛФЦ у сезони 1902–03, али се Холбек расформирао 1904. након што је изгубио у плеј-офу од Сент Хеленса и терен је „ стављен” на продају. Након састанка у хотелу Грифин у Бор Лејну у августу, формиран је нови клуб Лидс Сити и договорено је да се терен Еланд Роуд изнајми за предстојећу сезону. Уговор о закупу је потписан 13. октобра 1904. а цена закупа је износила 75 фунти годишње. Клуб је имао опцију да купи терен за 5.000 фунти у марту 1905, али је у новембру цена смањена на 4.500 фунти.

После прве сезоне Лидс Ситија у Фудбалској лиги, клуб је изградио наткривену трибину са 5.000 седишта на западној страни по цени од 1.050 фунти. Посећеност је расла, због чега се преко 22.500 људи нагурало на стадион да гледа локални дерби са Бредфорд Ситијем 30. децембра. Програм проширења је настављен и директори клуба су се побринули да сетерен даље надограђује, ангажујући „теренски комитет“ да надгледа развој догађаја. У фебруару 1906, 3.961 квадратни јард земље на страни Чарвел анд Гелдерд Роуд купљено је од Манк Бриџ Ајрон Компани-је по цени од 420 фунти. Комитет је изградио трибину са 4.000 седишта коју је лорд-градоначелник Џозеф Хепворт отворио пре утакмице против Челсија 17. новембра. Изградња је коштала 3.000 фунти. Постојала је стаза за обуку играча која се протезала дужином трибине, свлачионице и судијске собе и гараже. Извршени су радови на дренажи терена како не би имали проблема са задржавањем воде после обилних падавина.

Терен је током Великог рата коришћен као место за вежбу и гађање до почетка сезоне 1919–20. Лидс Сити је сјајно почео ту сезону, али је дошло до скандала око незаконитих исплата играча током ратних година и клуб је након само осам утакмица избачен из Фудбалске лиге. То је навело неке локалне бизнисмене да размишљају о ископавању наслага глине испод терена и претварању Еланд Розда у циглану. Јоркширски Аматери су постали закупци, а клуб је тамо играо покушавајући да спаси терен.

Године 1920., Јокширски Аматери продали су Еланд Роуд новоформираном Лидс Јунајтеду за 250 фунти.

1920-1974[уреди | уреди извор]

Током 1920-их, тераса Јужне трибине била је прекривена дрвеним кровом у облику бачве и постала је позната као Шупа за гребање. Још једна трибина је изграђена на источној страни тераса под називом Ловфилд. Иза гола на северном крају налазила се тераса позната као Спион Коп, или једноставно Коп. То име је добила по брду у Јужној Африци на коме су животе изгубила 322 британска војника у бици код Спион Копа, јануара 1900. године, у Бурском рату.

Током 1930-их и 1940-их нису направљене никакве значајне промене на Еланд Роуд-у, иако је имао велику посећеност. Дана 27. децембра 1932. године, 56.796 гледалаца присуствовало је гостовању будућег шампиона Арсенала – рекорд који ће трајати скоро 35 година. У последњој утакмици те сезоне Лидс је играо са Мидлзброом код куће пред 9.006 гледалаца. У Другом светском рату Ратни завод је терен користио у административне сврхе.

Рефлектори су први пут коришћени 9. новембра 1953. за меч против Хибернијана када су упаљена светла која су тада коштала 7.000 фунти, за које се тврдило да су најскупље у земљи у то време. Утакмица је привукла 31.500 гледалаца који су видели по два гола Џона Чарлса и менаџера Рајха Картера док је Лидс победио шкотску екипу са 4-1.

Еланд Роуд 1950.

У раним сатима уторка, 18. септембра 1956., пожар је уништио Западну трибину и спалио велике делове терена. Ватра је прогутала читаву структуру, укључујући канцеларије, опрему, клупску документацију, опрему за физиотерапију, свлачионице, директорске собе, конференцијске собе и генераторе за систем рефлектора. Кров трибине се срушио у простор за седење пре него што је стигла ватрогасна бригада, а укупна штета је процењена на 100.000 фунти, али осигурање клуба није покрило трошкове. Играчи су помогли у чишћењу рушевина , али трибина са 2.500 седишта није могла да се спасе. Након састанка одбора, директори су одлучили да покрену јавни позив за изградњу нових трибина уз помоћ Градског већа Лидса. Апелом је прикупљено 60.000 фунти, а западна трибина вредна 180.000 фунти отворена је на почетку следеће сезоне.

Нова трибина је имала 4.000 седишта постављених иза ограде, која је могла да прими 6.000 стојећих гледалаца. Две године касније избио је још један пожар након утакмице Централне лиге против Пристон Норт Енда који је захватио Западну трибину. Срећом, Сирил Вилијамсон, секретар клуба, и неколико директора, су били на лицу места и брзо су реаговали и угасили пожар који овог пута није направио велику штету.

Шездесетих година прошлог века дошао је Дон Ревије као менаџер и клуб се квалификовао у Прву лигу. Освојили су лигу четири пута у десет наредних сезона, а Еланд Роуд је био домаћин прве утакмице коју је телевизија преносила – лигашке утакмице против Евертона 20. марта 1965. – и Лидс је победнио 4-1. На стадиону је направљен велики напредак током Ревијеве владавине, а нови рекорд посећености од 57.892 је постављен 15. марта 1967, у петој рунди репризе ФА купа против Сандерленда. У априлу 1968. године, тераса Сион Копа је уклоњена да би се направило место за нову трибину која је коштала 250.000 фунти. Наткривена конструкција је изграђена за мање од шест недеља и постала је позната као Гелдерд Енд.

Даља побољшања 1970. укључивала су спајање Западне трибине и Копа са угаоном трибином вредном 200.000 фунти, северозападним углом. Да би се употпунила надоградња, изграђена је скоро идентична трибина, који повезује трибину Ловфиелдс и Коп, који кошта 200.000 фунти. 1972. године. Године 1974. Лидс је освојио лигу по други пут, а Скречинг Шид је замењен Јужном трибином која је коштала 500.000 фунти. Овај најсавременији развој састојао се од стојећег дела где је могло да се налази 4.000 навијача, низа од 16 извршних ложа, изнад којих се налазило постоље за седишта капацитета 3.500 људи. Планови за повезивање Јужне трибине са Лоуфилдима су прекинути када је Лидс остао без новца. Исте године, рефлектори су замењени највишим рефлекторима у Европи, димензија 260 стопа (79 м). У почетку су постављена три рефлектора – два са обе стране Копа и један у југозападном углу – а други је постављен четири године касније.

1982-2000[уреди | уреди извор]

У лето 1982. Лидс је продао Еланд Роуд градском већу Лидса за 2,5 милиона фунти, а савет је клубу доделио 125- година закупа. Амбициозне планове за побољшање стадиона и суседних спортских објеката осмислили су 1987. године архитекте Њукасл апон Тајн, а промовисали су програмери Балтик Консортиум . Процењени трошкови су били између 50 милиона и 75 милиона фунти за поновну изградњу Ловфилдса са трибином од 7.500 седишта и изградњу периферног спортског стадиона са 2.000 седишта поред трибине. Остали планови су укључивали тржни центар, клизалиште, салу за крикет, биоскоп, ноћни клуб, кафић, ресторан, водени парк, центар за забаву и продавнице. Ни један од дизајна није урађен.

Трибина Ловфилд.

Септембра 1991. отворен је Југоисточни угао, који се спајао на Јужну и Лоуфилдску трибину, стварајући трибину у углу за гостујуће навијаче. Истакнут је због својих жутих седишта, који су му дали надимак, "сирни клин". Сала за банкете у задњем делу западне трибине, са конференцијским центром, отворена је априла 1992. године.[13] Највећи пројекат реновирања до сада почео је у лето 1992, када је Ловфилд срушен и замењен новом источном трибином – трибином од 17.000 седишта са два нивоа и без ограничења погледа.[14] По завршетку 1993. године, по цени од 5,5 милиона фунти, у њему је било 25 извршних ложа, 10.000 места на доњем нивоу, од којих је део чинио породични део само за чланове, и још 7.000 места у горњем. Источна трибина је тада била највећа трибина на свету. За сезону 1994-95 Еланд Роуд је постао стадион са свим седиштима, са скоро 7.000 седишта који су заменили терасу у Коп-у, према налогу Тејлоровог извештаја. Коп новог изгледа званично су отворили у октобру председник клуба Џорџ Ласелс, 7. гроф од Харвуда и Елси Реви, удовица покојног Дона Ревија. Гелдерд Енд је преименован у Дон Ревие Станд у част бившег менаџера клуба.

Дана 16. новембра 1997. на Елланд Роуду је одиграна трећа и одлучујућа утакмица серије тестова Супер лиге између Велике Британије и Аустралије пред 39.337 гледалаца.

У децембру 1997. објављени су планови вредни 11,3 милиона фунти за побољшање западне и јужне трибине, што би повећало капацитет на око 45.000. Нова структура која одржава источну трибину могла би да прими око 12.000 људи. Структура на три нивоа би се фокусирала на гостопримство са затвореном ареном са 15.000 седишта у задњем делу Западне трибине. На овом месту би се могли одржавати кошаркашки, хокејашки, поп концерти и други догађаји. Међутим, након што је тим за хокеј на леду, Лидс Ласерс, именован да игра у арени, пројекат је одложен. Ранији планови за стварање "Северни вембли" са 65.000 седишта на Еланд Роуду такође нису успели да се реализују.

Лидс је поново добио власништво над Еланд Роудом 1998. године, када су нови власници, Лидс Спортинг Компани, пристали да плате 10 милиона фунти за откуп стадиона од Градског већа Лидса.

2001-2010[уреди | уреди извор]

Дана 16. августа 2001, председник Питер Ридсдејл послао је писмо власницима сезонских улазница и акционарима у вези са будућношћу клуба излажући две опције, да се побољша Еланд Роуд или да се пресели. Гласачки листић је био приложен, али је писмо било пристрасно у корист пресељења.[15] Мање од 13% гласало је за останак на Еланд Роуду, а 87,6% од 18.500 који су гласали било је за тај потез. Дана 7. септембра 2001, Ридсдејл је објавио своју намеру да пресели клуб на стадион са 50.000 места у Скелтону на време за сезону 2004–05. Планови се никада нису остварили пошто је Ридсдејл дао оставку у марту 2003, остављајући финансијски неред,

Касније те године, Еланд Роуд је продат са 25-годишњим закупом и клаузулом о откупу како би се прикупила средства за плаћање рате зајма Џеку Петчију. Испоставило се 27. децембра 2006. да је стадион продат Теак Трејдинг Корпорејшн са седиштем на Британским Девичанским Острвима 15 месеци раније.[16]

У лето 2006. Јужна трибина је реновирана и затворена за првих неколико утакмица сезоне 2006–07 док су радови били завршени. Реновирање је укључивало реновирање канцеларијског простора, модернизација корпоративних објеката изнад и ресторана Били Бар, названог по бившем капитену клуба Билију Бремнеру.

Планови за развој Еланд Роуд-а који би укључивали хотеле и тржни центар били су представљени у програму пред меч против Хадерсфилд Тауна 8. децембра 2007. На месту продавнице би били хотели. Могућа суседна градња би могла да обухвати арену, казино, полицијски штаб, кафиће, барове и паркинг за 2.700 аутомобила. Клуб је 27. октобра 2008. објавио планове за преуређење иза источне трибине која садржи хотел са 350 соба, наткривени део са продавницама, баровима и ресторанима; проширени и побољшани садржаји за пословне конференције и догађаје, пословни блок и ноћни клуб.[17] Дана 6. новембра 2008. године, градско веће је објавило да неће градити предложену Лидс Арену на земљишту које је у власништву већа.[18]

Дана 16. децембра 2009, откривени су градови домаћини и стадиони који ће се користити ако Енглеска добије право да буде домаћин Светског првенства 2018. Лидс је изабран и да је понуда била успешна трибине Џона Чарлса и Дона Ревија би биле поново изграђене, што би довело до повећања капацитета од преко 50.000, међутим то се није догодило јер Енглеска није била домаћин Светског првенства 2018.[19][20]

Председавајући Кен Бејтс је 28. децембра 2009. говорио о будућим плановима за повећање капацитета Јужне трибине у будућности за око 2–3.000. Међутим, овај посао никада није започет због Кен Бејтса који је продао клуб 2012. године.

2010-данас[уреди | уреди извор]

Еланд Роуд данас.

У марту 2011. године, развој источне трибине започео је прву фазу петофазног пројекта реконструкције који је укључивао проширење главног ходника горње источне трибине заједно са додавањем 25 извршних ложа и модерном надоградњом спољашњег изгледа трибине; док је ово створило додатне корпоративне објекте и више простора у дворани, заузврат је смањио капацитет горње источне трибине за око 2.500 седишта, остављајући тако укупан капацитет на нешто мање од 38.000 места.[21] Планирано је да се изгради хотел и мегатрговина као део четири даље фазе, али ови планови се нису остварили након продаје клуба ГФХ Капитал-у који је затим продао клуб Масиму Челину.

У јуну 2017, нови власник Лидс Јунајтеда Андреа Радризани је вратио стадион од компаније Теак Комршл Лимитед за 20 милиона фунти, користећи сопствену компанију Гринфелд Инвестмент Пте Лтд. Прва утакмица за враћање контроле над стадионом била је против Оксфорд јунајтеда у предсезонској пријатељској утакмици у суботу 29. јула 2017. у којој је Лидс јунајтед победио са 2-0.

У јулу 2017. клуб је објавио да су у процесу увођења бројних унутрашњих и спољашњих побољшања Еланд Роуд-а како би се побољшао општи изглед стадиона. Побољшања су се састојала од делимичног новог крова и облога на западној трибини, банера са обе стране источне трибине, јужне трибине и североисточног угла терена са легендама Лидс Јунајтеда из прошлости и садашњости. Поред тога, унутрашњост Западне трибине, свлачионице и гостињски апартмани су подвргнути козметичким побољшањима.[22]

У априлу 2020. године, након смрти легенде Лидса Нормана Хантера, јужна трибина Еланд Роуда преименована је у „Трибина Нормана Хантера“.[23]

У јануару 2021, клуб је најавио своје планове да трансформише суседни 'Центенари Павиљон' у велики центар за вакцинацију како би се супротставио пандемији КОВИД-19, као део програма вакцинације против КОВИД-19 у Уједињеном Краљевству.[24]

Стадион[уреди | уреди извор]

Трибина Дон Ревие[уреди | уреди извор]

Трибина Дон Ревие.

Капацитет: 7,000 (укључујући североисточне и северозападне углове).

Трибина Дон Ревие је на северном крају терена. Раније је била позната као Гелдерд Енд или Коп и првобитно је била стајаћа тераса, а преименована је 1994. у част најуспешнијег менаџера и бившег играча клуба, Дона Ревија. Штанд Ревие су отворили у октобру председник клуба Џорџ Ласел, 7. гроф од Харевуда и госпођа Реви, удовица Дона Ревија. Дизајн има 7.000 седишта како је предвиђено Тејлоровим извештајем, што Еланд Роуд чини стадионом са свим седећим местима. У северозападном углу налази се „контролна кутија“ која је најнапреднија у Европи.[25] Прате се видео снимци и фотографије свих који улазе, а безбедносне операције се синхронизују. Слике и видео снимке добијају сигурносне камере које се налазе око стадиона. Већина навијача воли ову трибину зато што је мирнија од осталих делова и ту могу на миру да дођу и уживају у фудбалу са својом породицом.

Трибина Џек Чарлтон[уреди | уреди извор]

Капацитет: 14,900.

Трибина Џек Чарлтон.

Источна трибина је најскорије изграђена трибина на стадиону. Двостепена структура изграђена је у сезони 1992–93 да замени трибину Ловфилдса и отворена је у сезони 1993–94 и коштала је 5,5 милиона фунти. По завршетку, то је била највећа конзолна трибина на свету, са 10.000 гледалаца у доњем и још 7.000 у горњем нивоу. Породична област је премештена са Јужне трибине и првобитно је обухватала цео доњи ниво; међутим, ово је изменио Кен Бејтс и сада постоје два одељка, један на оба краја нижег нивоа за чланове клуба и власнике сезонских улазница који присуствују утакмицама са децом. Између њих је 25 извршних ложа и велики простор са продајним местима, продавницама хране, кладионицама и рестораном. Због преуређења, капацитет источне трибине је смањен и речи Лидс Јунајтед АФЦ су скинуте са седишта.[26]

Трибина Норман Хантер[уреди | уреди извор]

Капацитет: 5,000(укључујући југоисточне и југозападне углове).

Трибина Норман Хантер.

Јужна трибина је изграђена 1974. и њена изградња је коштала 500.000 фунти да би заменила Скречинг Шилд, која је ту била од 1920-их. Састоји се од два мала нивоа испресецана низом од 32 извршне ложе и ресторана. Постоји неколико седишта у југозападном углу и велики видео екран. Југоисточни угао прима 1.710 навијача и коришћен је за смештај гостујућих навијача док нису пребачени на Западну трибину. У лето 2006. трибина је преуређена . Реновирање је укључивало ремонт кухињског простора; реновирање канцеларијског простора; потпуна модернизација корпоративних објеката изнад и ресторана под називом Били Бар, названог по бившем капетану Билију Бремнеру.[27] У близини се налази клупска продавница. Клуб је 23. априла 2020. објавио да ће трибина добити име по Норману Хантеру, који је преминуо 20. априла.[28]То је обрадовало навијаче зато што су после те одлуке добили имена сваке трибине на стадиону, а тиме не могу клубови да се похвале.

Трибина Џона Чарлса[уреди | уреди извор]

Капацитет: 11,000.

Трибина Џона Чарлса.

Трибина Џона Чарлса налази се на западној страни терена и била је позната као Западна трибина све док навијачи нису тражили да се нашове по бившем играчу Џону Чарлсу, након његове смрти 21. фебруара 2004. Тренутно је најстарија двоспратна трибина на Еланд Роуду, који је изграђен 1957. након што је претходна трибина изгорела, иронично је приморала Чарлса на продају јер су клубу била потребна средства да плати нову трибину. На Западној трибини налази се тунел и директорска ложа, где директори домаћих и гостујућих екипа гледају меч. У оквиру трибине је уграђено много апартмана, а са задње стране су смештени банкет и конференцијски центар, који су отворени у априлу 1992. Од септембра 2011. делови Западне трибине постали су нови дом за гостујуће навијаче након реновирања вредног 300.000 фунти. У будућим плановима би се Трибина Џона Чарлса преуредила како би имала двоспратну, трослојну локацију од 3500 квадратних метара. Овим преуређењем Западне трибине би се увео нови горњи ниво заједно са извршним ложама као део амбиција претварања Еланд Роуда у стадион који би даље могао да буде домаћин утакмица и догађаја светске класе.

Терен[уреди | уреди извор]

Терен је приближно 115 јарди (105 м) дужине и 74 јарди (68 м) ширине. Испод површине је инсталиран систем за грејање испод земље. Ово, заједно са добрим дренажним системом, значи да би само јака магла, мећава или поплава приморали клуб да откаже утакмицу. Испод западне и северне трибине налазе се бунари дубине 70 стопа (21 м), а систем за пумпање се налази испод јужне трибине, што значи да клуб може да црпи воду из сопствених извора, ако се укаже потреба. Међутим, први пут када га је клуб користио, терен је постао црн јер је вода била превише хладна.

Панорама Еланд Роуда.

Статуе Билија Бремнера и Дона Ревија[уреди | уреди извор]

Статуа легендарном капетану Билију Бремнеру изграђена је 1999. године.[29] Статуа за најуспешнијег менаџера Лидса Дона Ревија такође је изграђена 2012. године, у част 40. годишњице освајања ФА купа.[30]

Бремнеров трг са 11 најбољих[уреди | уреди извор]

У оквиру реновирања статуе Бремнера која се десила у лето 2018. године, навијачи су изгласали следећи тим као 11 легендарних играча (укључујући Билија Бремнера. Изгласано је да сваки од њих има угравиран камен око Бремнерове статуе). Они су описани као „10 легендарних камења” у области око чувене статуе. На сваком камену ће бити угравирана по једна легенда, као и статистика и достигнућа током њихове каријере у Лидс Јунајтеду.[31]

11 најбољих[уреди | уреди извор]

Будућност[уреди | уреди извор]

У августу 2001, када је Лидс још увек био водећа екипа Премијер лиге, председник Питер Ридсдејл је открио планове да се клуб пресели на стадион са 50.000 места у Скелтону. Следећег месеца, од 33.250 власника сезонских улазница клуба затражено је да гласају о предложеном пресељењу. Њих 87,6% гласало је за пресељење, али су планови одустали у року од две године након избијања финансијске кризе клуба.[32]

Недавно, у октобру 2019. године, извршни директор Лидс јунајтеда Ангус Кинир предложио је да би капацитет Еланд Роуд-а могао бити проширен на 50.000 ако буду изборио пласман у Премијер лигу.[33]

Друге примене[уреди | уреди извор]

Фудбал[уреди | уреди извор]

Полуфинале ФА купа[уреди | уреди извор]

Еланд Роуд је био домаћин полуфиналних утакмица ФА купа као неутралан терен у девет наврата, прва је била нерешена утакмица између Барнслија и Евертона 26. марта 1910. и последња 9. априла 1995. у утакмици између Евертона и Тотенхем Хотспура. Остала полуфинала ФА купа која су се одиграла на Еланд Роуду укључивала су Арсенал против Хал Ситија 1930, Бирмингем Сити против Сандерленда 1931, Вест Бромвич Албион против Болтон Вондерерса 1935, Чарлтон Атлетик против Њукасл Јунајтеда 1947, Њукасл Јунајтед против Блекбурн Роверса 1952., Лестер Сити против Шефилд Јунајтеда 1961. и Вест Хем Јунајтед против Евертона 1980. Поред тога, када се Шефилд Венздеј сусрео са Шефилд Јунајтедом у полуфиналу ФА купа 1993., првобитно је планирано да се утакмица одигра на Еланд Роуд-у, али је пребачен на стадион Вембли након протеста оба клуба и њихових присталица да је стадион премали да угости такву утакмицу.

Година Освајач Резултат Другопласирани Посећеност
1910 Барнсли 0-0 Евертон
1930 Арсенал 2-2 Хал Сити
1931 Бирмингем Сити 2-0 Сандерленд 43,570
1935 Вест Бромвич Албион 1-1 Болтон Вондерерс 52,605
1947 Чарлтон Атлетик 4-0 Њукасл Јунајтед
1952 Њукасл Јунајтед 2-1 Блекбурн Роверси
1961 Лестер Сити 0-0 Шефилд Јунајтед 52,095
1980 Вест Хем Јунајтед 2-1 Евертон 40,720
1995 Евертон 4-1 Тотенхем Хотспур 38,226

Интернационални фудбал[уреди | уреди извор]

Еланд Роуд је био домаћин три међународне утакмице Енглеске. 8. јуна 1995. Енглеска је ремизирала 3-3 са Шведском. Ово је била прва утакмица коју репрезентација Енглеске није играла на Вемблију, и први пут од 1946. да је нови терен био домаћин репрезентацији Енглеске. Друга утакмица је била пријатељска утакмица против Италије 27. марта 2002. док се градио нови Вембли.[34] Поред тога, Еланд Роуд би се користио за фудбалски турнир на Летњим олимпијским играма 2000. да је Манчестер добио своју кандидатуру. Еланд Роуд је такође требао да се користи на Светском првенству у фудбалу 2018. године да је Енглеска добила да буде домаћин.

Када је Енглеска изабрана за домаћина Еура 96, најновијег међународног турнира одржаног у земљи, Еланд Роуд је изабран као једно од осам стадиона на којим се играо овај турнир. Одиграле су се три утакмице Групе Б.

Два Лидсова ривала из Западног Јоркшира такође су користила Еланд Роуд као свој привремени 'дом'. Први клуб који је имао користи од ових објеката био је Хадерсфилд Таун, када је пожар погодио њихов терен 3. априла 1950. године.[35] Брадфорд Сити је користио Еланд Роуд за три утакмице након 11. маја 1985. када је ватра захватила трибину на Валеј Параде-у током утакмице против Линколн Ситија.[36] Два месеца након пожара на стадиону Бредфорд Ситија, тимови финала Светског првенства 1966: Енглеска и Западна Немачка састали су се у реваншу на Еланд Роуду, како би одиграли хуманитарну утакмиц за помоћ Бредфорду због пожара. Прикупили су 46.000 фунти за Фонд за помоћ, при чему је Енглеска победила резултатом 6–4.[37]

Када је нелигашки тим, Фарсли Селтик, стигао до првог кола ФА купа 1974. године, утакмица се играла на Еланд Роуду. Фарслијев противник је била екипа Тренмер Роверса из Треће дивизије. Пписуствовало је 10.337 гледалаца, а Тренмер Роверси су победили 2:0. Еланд Роуд је био домаћин репризе финала ФА Васе-а у којем је Јеадинг Ф.Ц. победио 1-0 против Бридлингтон Таун А.Ф.Ц.

Рагби лига[уреди | уреди извор]

На Еланд Роуду су се играле и утакмице рагби лиге. На Еланд Роуду је поново одиграно финало Челенџ купа 1982. између Виднеса и Хал ФЦ-а. Рагби лига се играла на међународном нивоу када је одржана пробна утакмица Велика Британија против Новог Зеланда 9. новембра 1985. године.

Стадион је био домаћин финала Три нација 2004. године, када је публика могла видети да је Аустралија победила Велику Британију са 44-4,[38] и поново 2005. године,[39] у мечу у којем је 26.534 људи гледало како Нови Зеланд побеђује Аустралију са 24-0.[40] Финале рагби лиге четири нације 2009. између Енглеске и Аустралије одиграно је поново на Еланд Роуду и победник је била Аустралија резултатом 16–46. Дана 19. новембра 2011., финале рагби лиге четири нације 2011. између Енглеске и Аустралије такође је одиграно на стадиону. Аустралија побеђује резултатом 8-30.

Лидс Рињос-и су одиграли неколико мечева на Еланд Роуду. У финалу Купа округа Јоркшир 1988. победили су Каслфорд Тајгерсе са 33–12. Због реконструкције њиховог традиционалног дома стадиона Хедингли, Рињоси ће започети кампању Супер лиге 2018. са два лигашка меча на Еланд Роуду.

Рекордна посећеност утакмице рагби лиге на Елланд Роуду од 54.112 је постављена 30. априла 1938. када се поново одржало финале шампионата између Лидса и Ханслета.[41][42]Рекорд за интернационалну рагби лигу од 39.468 је постављен 20. новембра 1994.

Остали спортови[уреди | уреди извор]

Амерички фудбал се накратко појавио на терену када су Лидс Кугари из Британске америчке фудбалске лиге прешли са свог старог терена у Брамлију да играју на Еланд Роуду у мају 1986. године.[43] Следеће године морали су да се преселе јер је стадион требао да се реновира. На терену је 1987. године[44] одржана галска фудбалска утакмица између Даблина и Мејоа, коју је организовао Одбор округа Јоркшир Галског атлетског савеза.

Постојао је стадион за хртове југозападно од Еланд Роуд-а који је отворен 16. јула 1927. Био је у власништву Удружења трка хртова и они су га на крају продали Тоталисаторима и Грејхоунд Холдингс-у (Т.Г.Х) које је купио Ладброукс 1974. .

Елланд Роад је требало да буде домаћин утакмице крикета Твенти20 31. јула 2009. Утакмица је требало да се одигра између Лидс Јунитед Интернатионал КСИ и Лашингс Ворлд 11,[45] међутим је отказана када није било могуће пронаћи одговарајући вештачки терен.[46]

23. јануара је потврђено да ће се боксер Џош Ворингтон борити против ИБФ светског шампиона Лија Шелбија у својој првој борби за титулу 19. маја.[47] Дана 30. јануара Еланд Роуд је потврђен као место борбе.[48] Џош Ворингтон је обезбедио победу подељеном одлуком над Шелбијем тако што га је темељно надиграо у већини од дванаест рунди да би преузео титулу, и донео Шелбију његов други пораз у каријери. На утакмици је учествовала бивша легенда Лидс Јунајтеда Лукас Радебе.[49]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „WAFLL - Leeds United Records - LUFC Achievements - Leeds Facts And Tidbits”. www.wafll.com. Приступљено 2022-05-13. 
  2. ^ „Elland Road beckons for England” (на језику: енглески). 2001-03-13. Приступљено 2022-05-13. 
  3. ^ „This Is Lancashire - The things TV commentators have said about Euro 96”. web.archive.org. 2009-02-10. Приступљено 2022-05-13. 
  4. ^ „Hunslet Hawks 2007”. web.archive.org. 2007-08-14. Приступљено 2022-05-13. 
  5. ^ „Leeds to name stand after 'icon' Charlton”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  6. ^ „WAFLL - Leeds United Records - LUFC Achievements - Leeds Facts And Tidbits”. www.wafll.com. Приступљено 2022-05-13. 
  7. ^ „Football Ground Guide: Elland Road, Leeds United FC”. web.archive.org. 2012-02-06. Приступљено 2022-05-13. 
  8. ^ Cross, Beren (2020-11-25). „State of play with Leeds United's Elland Road 50,000-capacity expansion plans”. LeedsLive (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  9. ^ BBC. „Rewind: music”. www.bbc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  10. ^ Axver, Matthias Muehlbradt, Andre; Axver, Matthias Muehlbradt, Andre. „All U2 shows for Elland Road Stadium - Leeds, England - U2 on tour”. U2gigs.com. Приступљено 2022-05-13. 
  11. ^ „Happy Mondays - Fun Facts and Information”. web.archive.org. 2011-04-05. Приступљено 2022-05-13. 
  12. ^ „Kaiser Chiefs plan homecoming gig” (на језику: енглески). 2007-12-03. Приступљено 2022-05-13. 
  13. ^ www.leedsutd-mad.co.uk http://www.leedsutd-mad.co.uk/news/loadfeat.asp?cid=EDZ5&id=117560. Приступљено 2022-05-13.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  14. ^ Contributor (1992-02-06). „06Feb92 UK: GMI CONSTRUCTION WINS £5.5M DESIGN AND BUILD CONTRACT FOR LEEDS UNITED FOOTBALL CLUB'S ELLAND ROAD EAST STAND.”. Construction News (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  15. ^ „WAFFL - Peter Ridsdales Letter”. www.wafll.com. Приступљено 2022-05-13. 
  16. ^ „Leeds give fans stadium assurance” (на језику: енглески). 2006-12-27. Приступљено 2022-05-13. 
  17. ^ „Leeds United | News | News | News | EAST STAND RE-DEVELOPMENT”. web.archive.org. 2009-04-12. Приступљено 2022-05-13. 
  18. ^ „Leeds United | News | News | News | LEEDS ARENA”. web.archive.org. 2009-02-11. Приступљено 2022-05-13. 
  19. ^ „Elland Road World Cup stadium revamp - Yorkshire Evening Post”. web.archive.org. 2010-08-14. Приступљено 2022-05-13. 
  20. ^ „Milton Keynes picked for 2018 bid” (на језику: енглески). 2009-12-16. Приступљено 2022-05-13. 
  21. ^ „East Stand Development: In Pictures | The Square Ball”. web.archive.org. 2012-04-23. Приступљено 2022-05-13. 
  22. ^ „WHITES READY TO UNVEIL NEW LOOK ELLAND ROAD”. www.leedsunited.com (на језику: енглески). 2017-07-25. Приступљено 2022-05-13. 
  23. ^ „The Norman Hunter South Stand”. www.leedsunited.com (на језику: енглески). 2020-04-23. Приступљено 2022-05-13. 
  24. ^ „Elland Road site to be transformed into a large Covid vaccination centre, NHS confirms”. www.yorkshireeveningpost.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  25. ^ www.leedsutd-mad.co.uk http://www.leedsutd-mad.co.uk/news/loadfeat.asp?cid=EDZ5&id=117560. Приступљено 2022-05-13.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  26. ^ „Elland Road (Leeds FC) - Review - The big move? (No don’t mention THAT word) WARNING long.”. web.archive.org. 2008-06-13. Приступљено 2022-05-13. 
  27. ^ „WAFLL - Elland Road History - The Home Of Leeds United”. www.wafll.com. Приступљено 2022-05-13. 
  28. ^ „The Norman Hunter South Stand”. www.leedsunited.com (на језику: енглески). 2020-04-23. Приступљено 2022-05-13. 
  29. ^ „A square deal! Leeds United plan stylish revamp of area around Bremner statue”. www.yorkshireeveningpost.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  30. ^ „Don Revie statue unveiled 40 years after FA Cup victory”. BBC News (на језику: енглески). 2012-05-05. Приступљено 2022-05-13. 
  31. ^ „PLAYER OF THE YEAR 2018 WINNERS”. www.leedsunited.com (на језику: енглески). 2018-05-05. Приступљено 2022-05-13. 
  32. ^ „Leeds opt for new stadium” (на језику: енглески). 2001-09-07. Приступљено 2022-05-13. 
  33. ^ „Elland Road Stadium capacity 'to be increased to 50,000 seats' if Leeds United get promoted”. www.yorkshireeveningpost.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  34. ^ „Elland Road beckons for England” (на језику: енглески). 2001-03-13. Приступљено 2022-05-13. 
  35. ^ „CLUB HISTORY | Huddersfield Town | Club | History | History”. web.archive.org. 2008-10-07. Приступљено 2022-05-13. 
  36. ^ „Bradford remembers fire disaster” (на језику: енглески). 2005-05-11. Приступљено 2022-05-13. 
  37. ^ „Ask Albert - Number 96” (на језику: енглески). 2003-03-19. Приступљено 2022-05-13. 
  38. ^ „BBC - Leeds - Sport - Great Britain humbled in the Tri-Nations final”. www.bbc.co.uk. Приступљено 2022-05-13. 
  39. ^ „Leeds to host Tri-Nations decider” (на језику: енглески). 2005-07-13. Приступљено 2022-05-13. 
  40. ^ „Australia 0-24 New Zealand” (на језику: енглески). 2005-11-26. Приступљено 2022-05-13. 
  41. ^ „A-Z of Leeds Rhinos - 'E' is for ...Elland Road.”. www.yorkshireeveningpost.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  42. ^ Daly, Phil (2017-01-12). „The day Hunslet ruled Leeds and Rugby League”. Leeds Rhinos (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  43. ^ web.archive.org https://web.archive.org/web/20130208112637/http://www.britballnow.co.uk/History/britball+teams/leedscougars.htm. Приступљено 2022-05-13.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  44. ^ „Marks Leeds United Pages”. web.archive.org. 2009-02-13. Приступљено 2022-05-13. 
  45. ^ „Leeds United | News | News | News | TWENTY20 SET FOR ELLAND ROAD!”. web.archive.org. 2009-06-12. Приступљено 2022-05-13. 
  46. ^ „Elland Road T20 match postponed”. Bradford Telegraph and Argus (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  47. ^ „Home - Boxing News”. www.boxingnewsonline.net (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-13. 
  48. ^ „Venue for Lee Selby vs Josh Warrington announced - Boxing News”. web.archive.org. 2018-06-12. Приступљено 2022-05-13. 
  49. ^ „BoxRec: Bout”. boxrec.com. Приступљено 2022-05-13. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Djordje_Todoric/песак&oldid=24542372”