ФК Арсенал

Из Википедије, слободне енциклопедије
ФК Арсенал
Грб
Надимак Тобџије (The Gunners)
Основан 1886.
стадион Емирејтс,
Лондон, Застава Енглеске Енглеска
(капацитет: 60.355[1])
Председник Енглеска Сер Џон Кезвик
Тренер Француска Арсен Венгер
Лига Премијер лига
2013/14. 4.
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Домаћи дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Гостујући дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Трећи дресови

Фудбалски клуб Арсенал (енгл. Arsenal F.C. или Arsenal) је професионални енглески фудбалски клуб из Лондона, који се такмичи у Премијер лиги. Један је од најуспешнијих клубова у енглеском фудбалу, тринаест пута је био шампион Енглеске и једанаест пута је освојио ФА куп. У сезони 2003/04. Арсенал је постао једини клуб који је успео да заврши сезону без пораза у Премијер лиги, тако да са 49 узастопних утакмица без пораза држи рекорд Премијер лиге. Основан је 1886. године, а 1893. је постао први клуб са југа Енглеске који се прикључио фудбалској лиги Енглеске.

Од 1913. до 2006. Арсенал је играо на стадиону Хајбери, a од 2006. игра на Емирејтс стадиону. Тридесетих година двадесетог века клуб је освојио пет титула првака Енглеске и два ФА купа. У сезони 1970/71. освојена је дупла круна, а деведесетих и у првој деценији 21. века освојио је још две дупле круне и 2006. стигао до финала УЕФА Лиге шампиона.

Арсенал има дугогодишње ривалство са Тотенхемом са којим играју дерби северног Лондона. Арсенал је трећи највреднији фудбалски клуб на свету према подацима из 2010. године, са процењеном вредношћу од 1,2 милијарде долара.[2]

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Историја ФК Арсенала (1886–1966) и Историја ФК Арсенала (1966–садашњост)
Вулвич Арсенал (у тамним дресовима) играју против Њукасл јунајтеда (пругасти дресови) у полуфиналу ФА купа на стадиону Викторија граунд у Стоук на Тренту.

Арсенал је основан под именом Дејл Сквер (Dial Square) 1886. године од стране радника Краљевског Арсенала (Royal Arsenal) у Вулвичу, у југоисточном Лондону, али је брзо променио назив у Краљевски Арсенал.[3] Клуб поново мења име и то у Вулвич Арсенал и стиче статус професионалног клуба 1891. године. Клуб је ушао у фудбалску лигу 1893.[4] где је у почетку наступао у Другој дивизији, а борио се за улазак у прву лигу крајем 1904. године. Ипак, географска изолација, слаба посећеност у односу на друге клубове, довело је до озбиљних финансијских проблема и проглашавање стечаја 1910., када је клуб купио Хенри Норис[5] Норис је имао намеру да пресели клуб, па је 1913. после испадања из прве дивизије клуб преселио на Стадион Хајбери у северни Лондон. Вулвич је избачен из имена наредне године.[6] Арсенал је завршио на петом месту 1919. године, али су добили дозволу да се придруже Првој дивизији (која је продужена за две нове позиције). Чињеница да Арсенал од тада није испадао из највишег ранга говори да клуб има континуитет, а не само повремено добре резултате.[7]

Године 1925, Арсенал је поставио за менаџера Херберта Чепмана. Чепмен је до тада два пута освојио лигу са Хадерсфилд тауном 1923/24. и 1924/25, па је искуство које је имао допринело првим великим успесима за клуб. Његова револуционарна тактика и тренинг политика, заједно са потписивањем звезда као што су Алекс Џејмс и Клиф Бастин, били су основа за доминацију у енглеском фудбалу у тридесетим годинама.[8] Под његовим вођством Арсенал је освојио свој први велики трофеј - ФА Куп у сезони 1929/30 и две шампионске титуле 1930/31 и 1932/33. Чепмен је био одговоран за преименовање локалне метро станице из „Џилеспи Роуд“ у „Арсенал“, што је једина станица названа по фудбалском клубу.[9]

Чепмен је изненада умро од упале плућа, почетком 1934. године, али су Џо Шо и Џорџ Алисон наставили са добрим радом који је он почео. Под њиховим вођством Арсенал је освојио још три титуле, 1933/34, 1934/35 и 1937/38 и један трофеј у ФА купу 1935/36. Такмичење у енглеском професионалном фудбалу је суспендовано почетком четрдесетих због Другог светског рата.[10][11][12]

Након рата, под вођством Тома Витакера Арсенал је прошао кроз други период успеха, освојивши лигу у сезони 1947/48. и 1952/53 и ФА куп 1949/50. Међутим, срећа их је напустила, пошто клуб није успео да привуче играче истог калибра као оне тридесетих, па је 50-их и 60-их остао без иједног трофеја.[12][13][14]

Арсенал је почео поново да осваја трофеје после изненадног именовања клупског физиотерапеута Берти Миа за менаџера 1966. године. Након што су изгубили два финала Лига купа, освојили су Куп сајамских градова, њихов први европски трофеј у сезони 1969/70. Следећа сезона је била још успешнија, јер су освојили своју прву дуплу круну.[15] Ипак, екипа која је освојила дуплу круну је била растурена и следеће деценије је освојен само један трофеј. Завршили су на другом месту у лиги у сезони 1972/73, изгубили су три финала ФА купа, 1971/72, 1977/78. и 1979/80, и изгубили на пенале у финалу Купа победника купова. Једини успех клуба у том периоду је освајање финала ФА Купа у сезони 1978/79, када су у последњим минутима меча са 3:2 победили Манчестер јунајтед.[12][16]

Долазак бившег играча Џорџа Грема за тренера 1986. довело је до трећег периода славе. Арсенал је освојио Лига куп у сезони 1986/87, у својој првој сезони, под вођством Грема. Након тога екипа је освојила лигу 1988/89, голом у завршници меча у последњем мечу против директног ривала Ливерпула. Под вођством Грема Арсенал је освојио другу титулу првака у сезони 1990/91 са само једним поразом, Лига и ФА куп 1992/93 и други европски трофеј, Куп победника купова у сезони 1993/94.[12][17] Гремова репутација је била нарушена након што се сазнало да је прихватио мито од агента Руне Хауге за потписивање одређених играча,[18] па је због тога отпуштен 1995. године. Његова замена је био Брус Риок, али се на месту тренера задржао само једну сезону због сукоба са управом.[19]

A group of people on a red open-topped bus wave to a crowd of onlookers.
Арсеналови играчи и навијачи прослављују шампионску титулу освојену 2004. гоодине.

Успеси клуба у касним 90-им и почетком новог века дошли су са доласком француског тренера Арсена Венгера 1996. године. Венгер је донео нову тактику, нови режим тренинга и неколико страних играча са великим талентом у енглески клуб. Арсенал је освојио дуплу круну у сезони 1997/98 и триплу круну 2001/02. Клуб је такође стигао до финала Купа УЕФА у сезони 1999/00, али је изгубио на пенале од Галатасараја. ФА куп је освојен у сезонама 2002/03 и 2004/05, а у сезони 2003/04 Премијер лига је освојена без пораза, па је екипа добила надимак „Непобедиви“.[20] Серија је настављена и следеће сезоне до 49 утакмица без пораза што представља и рекорд у енглеском фудбалу.[21]

Арсенал је под вођством Венгера завршио као први или други у лиги у осам од једанаест сезона.[12] Они су једна од пет екипа која је освојила Премијер лигу од његовог оснивања 1992, али није успео да је одбрани ни једном.[22] До недавно, Арсенал није прошао даље од четвртфинала Лиге шампиона, али је у сезони 2005/06., стигао до финала, поставши први лондонски клуб коме је то успело у историји овог такмичења, али је изгубио 2:1 од Барселоне. У јулу 2006, клуб се преселио на нови Емирејтс стадион, после 93 година играња на Хајберију.[23]

Арсенал је играо финале Лига купа 2007. и 2011. године, али је поражен од Челсија и Бирмингем ситија.[24] Након 9. година клуб је поново освојио трофеј, победом у финалу ФА купа над Хал ситијем са 3:2 након продужетака, и ако су губили са 2:0.

Позиција Арсенала од 1947. године. Плава линија означава број клубова који су учествовали у сезони.

Арсенал у европским такмичењима[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак ФК Арсенал у европским такмичењима

У историји европских такмичења дугој више од осам деценија ФК Арсенал је са успехом наступао од 1963. у Купу сајамских градова, па затим у Купа победника купова, УЕФА купу и Лиги шампиона.

Прве утакмице у европским такмичењима Арсенал је одиграо 1963. у Купу сајамских градовау, утакмицом против селекције Копенхагена и победио 7:1.

Арсеналова европска прича у такмичењима под окриљем УЕФА почела је утакмицом са Лациом из Италије у Еврокупом I 1971/72 данашњој УЕФА лиги шампиона.

Грб[уреди]

Овај амблем је клуб користио између 1949. и 2002. год.
Први клупски грб из 1888. год.

Први грб Арсенала из 1888. године имао је три топа која су била окренута ка северу, гледана одозго, слично као што је био грб Градске општине Вулвич.[25] Грб је замењен када се Арсенал преселио на Хајбери 1913. године. Године 1922. Арсенал је усвојио први пут грб који је имао само један топ који је усмерен ка истоку. Тада клуб добија надимак тобџије (енгл. The Gunners), а тај натпис је написан испод грба. Грб ће важити само две године, јер већ 1925. усваја се нов на коме је топ усмерен према западу и имао је танку цев.[25]

Арсенал 1949. усваја нов модернизован грб на коме се налазио један топ, грб градске општине Ајлинготн, име Арсенала исписано готиком, а изнад грба се налазио латински мото Victoria Concordia Crescit (победа долази из хармоније) коју је написао Хери Хомер, уредник клупског програма.[25] По први пут грб је израђен у боји и коначно постаје црвен са златном и зеленом бојом. Због бројних измена на грбу, Арсенал није могао да га заштити ауторским правима. Иако је клуб успео да региструје грб као заштитни знак, водио је (и на крају добио) велику правну битку са локалним продавцем, који је продавао „незваничну“ Арсеналову робу.[26] Године 2002. године представили су нови грб кога карактеришу модерне криве линије и поједностављен стил који је заштићен ауторским правима. Топ је поново окренут ка истоку, а име клуба исписано у бесерифни исписано је изнад топа. Зелена боја замењена је тамно плавом. Нови грб критикован је од стране неких навијача; Независно удружење навијача Арсенала „тврди да се клуб одрекао историје и традиције таквим модерним дизајном и да навијачи нису консултовани на прави начин о том питању“.[27]

До 1960-их играчи су нослили беџ, само на утакмицама у великим такмичењима, као што је финале ФА купа, обично у облику монограма иницијала клуба у црвеној боји на белој позадини, који је био пришивен на дрес у висини груди.[28]

Тема монограма развијена је у арт деко стилу. На грбу је у првом плану слово А док су позадини слова Ф и Ц израђена у црвеној боји. Овај рани примерак корпоративног логотипа, представљен је као део ребрендирања клуба од стране Херберта Чепмена 30-их година. Коришћен је не само на дресовима у финалу купа, већ и као део дизајна стадиона Хајбери. Овај лого се налази изнад главног улаза стадиона, као и на подовима.[29] Од 1967. године бели топ је редовно ношен на дресовима, док га није заменио грб клуба понекад праћен надимком „Тобџије“ деведесетих година.[28]

У сезони 2011/2012, Арсенал је славио 125 година од оснивања клуба. Прослава је укључивала и модификовану верзију садашњег грба који је клуб носио целе сезоне. Грб је био беле боје, са десне стране окружен са 15 храстових листова, док је са десне стране био окружен са 15 ловорових листова. Храстово лишће преставља 15 оснивача клуба који су се састали у кафани Royal Oak (Краљевски храст). Петнаест ловорових листова представља дизајнерски детаљ преузет са кованице од шест пенија, колико су оснивачи плаћали приликом оснивања клуба. Ловор такође представља и снагу. На крају како би комплетирали грб ставили су године 1886. и 2011. са стране грба, док је испод грба као девиза био слоган „Напред“.[30]

Боје[уреди]

Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
Првобитне боје Арсенала.

Током историје углавном су дресови били јарко црвене боје са белим рукавима и белим шорцевима. Избор црвене боје био је као захвалност за донацију коју је пружио Нотингем форест, убрзо након оснивања Арсенала 1886. године. Двојица оснивача клуба Фред Бердсли и Морис Бејтс преселили су се из Нотингема у Вулвич због посла. Пошто је то био први клуб у околини нису могли да нађу дресове, па су Бердсли и Бејтс затражили помоћ од Нотингема и добили су комплет опрему и једну лопту.[3] Мајице су биле тамно црвене, шорцеви су били бели а чарапе плаве боје.[31]

Године 1933. Херберт Чепмен је одлучио да играчи буду обучени другачије, па је одлучио да рукави буду беле боје, а боја мајице црвене боје. Порекло белих рукава није познато, али постоје две приче. Прва је да је једном Чепмен приметио да навијач носи црвену јакну преко беле кошуље, а друга да је био инспирисан од аниматора Тома Вебстера, који је био голф партнер Чепмена.[32]

Без обзира на то која је верзија тачна, црвено-бели дрес постао је заштитни знак Арсенала и играчи га и сада носе са изузетком две сезоне. Први је био 1966/67, када је екипа носила црвене боје дресова.[31] Ово се показало непопуларно и бели рукави су враћени наредне сезоне. Други је био у сезони 2005/06, последње сезоне када је Арсенал играо на Хајберију, па су због тога у знак сећања носили сличне дресове из 1913. године када је Арсенал први пут играо на Хајберију. Клуб је вратио своје дресове у сезони 2006/07.[32]

Домаћи дресови Арсенала послужили су као инспирација за дресове најмање три клуба. Године 1909, Спарта Праг је усвојила тамно црвене дресове које је носио Арсенал у то време.[32] Хибернијан је 1938. преузео дизајн дресова Арсенала (црвени са белим рукавима) и прилагодио је својој зелено-белој комбинацији.[33] Тренер Браге је 1930. године након утакмице на Хајберију променио зелене боје дресова у индетичне црвене са белим рукавима и белим шорцевима. Због овога је клуб добио назив Os Arsenalistas.[34] Сви клубови и даље користе исте дресове.

Гостујући дресови Арсенала су традицонално жуто-плави, мада су носили зелено-тегет дресове од 1892. до 1894. године.

Произвођачи дресова су били: Букта (1930—1970), затим Умбро (1970—1986), Адидас (1986—1994) и Најки (од 1994). Као и остали клубови и Арсенал је на мајицама носио имена разних спонзора. Први спонзор је био JVC (1982—1999), затим Сега (1999—2002), O2 (2002–2006) и Емирејтс (од 2006).[31][32]

Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1886-1895
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1895-1896
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1896-1933
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1933-1965
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1965-1967
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1967-1994
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1994-1996
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1996-1998
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
1998-2004
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2004-2005
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2005-2006
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2006-2008
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2008-2010
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2010-2011
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2011-2012
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
 
2012-2014

Стадион[уреди]

Северна трибина стадиона Хајбери

Већи део времена проведеног у јужном Лондону, Арсенал је играо своје утакмице на Манор граунду, осим три године, у периоду од 1890. до 1893. када су играли на Инвикта граунду. Манор Граунд је био само терен, али је клуб поставио трибине за њихов први лигашки меч у септембру 1893. године. Арсенал је играо на овом стадиону наредних двадесет година, све до пресељења у северни Лондон 1913. године.[35][36]

Стадион Хајбери је био дом Арсенала у периоду од септембра 1913. до маја 2006. године. Стадион је дизајниран од стране реномираног фудбалског архитекте Арчибалда Лича, и имао је сличан дизајн као и велики број стадиона у Уједињеном Краљевству, са једном покривеном и три отворене трибине.[37] Тридесетих година двадесетог века стадион је обновљен: додата је фасада на источној и западној трибини, додат је кров на северној и јужној трибини.[37] Капацитет стадиона је био 57.000 гледалаца, мада је могао да прими и до 60.000 навијача. Промена правила и забрана стојања на трибинама допринело је да се капацитет Хајберија од сезоне 1993/94 смањи на 38.419 посетилаца.[38] У сезонама 1998/99 и 1999/00 у Лиги шампиона Арсенал је утакмице играо на стадиону Вембли на којем се скупљало и по 70.000 навијача.[39]

Пошто је забрањено проширивање Хајберија због близине зграда, клуб је 1999. одлучио да се изгради нов стадион Ешбартон гроув (касније преименован у Емирејтс стадион) који је требао имати капацитет 60.000 гледалаца на око 500 метара југозападно од Хајберија.[40]

Пројекат је одлаган због административних процедура и стално растућих трошкова[41], али је стадион завршен у јулу 2006, на време за почетак сезоне 2006/07.[42] Стадион је добио име по спонзору, авио-компанији Емирејтс, са којим је клуб потписао највећи спонзорски уговор у историји енглеског фудбала, око 100 милиона фунти.[43] Међутим неки навијачи одбијају да стадион зову по спонзору, већ га називају Ешбартон гроув, како је било у плану да се првобитно назове.[44] Стадион ће се званично звати Емирати до 2028, а авио-компанија ће се као спонзор на дресовима Арсенала налазити до краја сезоне 2018/19.[43] Трибине се од сезоне 2010/11. називају North Bank, East Stand, West Stand и Clock end.

Терен за тренинге се налази у Шенлију у посебно изграђеном објекту који је отворен 1999. године.[45] Резерве (други тим) играју утакмице на стадиону Андерхил на којем игра и нижеразредни Барнет.[46]

Навијачи[уреди]

Арсенал и Тотенхем у дербију Северног Лондона у новембру 2010.

Навијачи Арсенала себе називају „тобџије“. Арсенал има велики број верних навијача. Сваки меч на домаћем терену је распродат. У сезони 2006/07. Арсенал је имао други највећи просек гледалаца у Премијер лиги (60.045, што представља 99,8% од капацитета стадиона),[47] и четврти по посећености у историји.[48] Арсенал је у Европи седми по броју посећености навијача иза Барселоне, Борусије Дортмунд, Манчестер јунајтеда, Реал Мадрида, Бајерн Минхена и Шалкеа 04.[49][50][51] Навијачи долазе из богатих области Канонберија и Барнсберија, мешовитих насеља као што су Ајлингтон, Камден, Холовеј и Хајбери и радничких насеља као што су Финсбери Парк и Стоук Њувингтон.

Као и остали велики клубови у Енглеској и Арсенал има велики број навијача, укључујући и Arsenal Football Supporters Club који сарађује са клубом и Независна асоцијација навијача (Arsenal Independent Supporters' Association) која је независна од клуба. Такође навијачи објављују часописе: The Gooner, Highbury High, Gunflash и Up The Arse. Поред уобичајених енглеских навијачких химни, Арсеналови навијачи певају и песму One-Nil to the Arsenal (Један нула за Арсенал), мелодија од песме Go West и Boring, Boring Arsenal (Досадан, досадан Арсенал) која је некад била провокација од противничких навијача, а сада је певају навијачи Арсенала када клуб игра добро.[52]

Најдуже и највеће ривалство Арсенал има са Тотенхемом, а утакмице између ова два клуба се називају дербијем Северног Лондона.[53] Утакмице против осталих лондонских клубова, као што су Челси, Фулам и Вест Хем су исто дербији, али ривалство није толико јако као са Тотенхемом. Арсенал има ривалство на терену и са Манчестер јунајтедом од касних осамдесетих па надаље, који су интензивирани од 1993. године откако се два клуба директно такмиче за титулу у енглеској Премијер лиги.[54]

Арсенал има велики број присталица и изван Лондона и Енглеске.

Власништво и финансије[уреди]

Матично предузеће Арсенала, Арсенал Холдингс АД (Arsenal Holdings plc) послује као акционарско друштво, али власништво Арсенала се знатно разликује од осталих фудбалских клубова. Само 62.117 акција су издате којима се тргује на специјализованим берзама.[55][56] Закључно са 31. августом 2010. цена једне акције је 10.250 фунти, а то значи да је тржишна вредност клуба је око 637.74 милиона фунти.[57] Клуб је остварио профит (без трансфера играча) од 62,7 милиона фунти, на дан 31. маја 2009, а сезону која се завршила 31. маја остварили су приход од 313,8 милиона фунти.[58]

Највећи деоничар Арсенала је амерички тајкун Стен Кронке који је први пут купио акције клуба 2007. године[59], а 2009. повећао своје власништво и сада поседује 18.594 акција (29,9%).[60]

Произвођачи опреме и главни спонзори[уреди]

Период Произвођачи опреме Главни спонзори
1930–1970 Букта /
1971–1980 Умбро
1981–1986 ЈВЦ
1986–1994 Адидас
1994–1999 Најки
1999–2002 Дримкаст / Сега1
2002–2006 O2
2006–2014 Емирејтс
2014– Пума

1 Dreamcast лого се налазио на првој и трећој гарнитури дресова, а сега на другој гарнитури.

Статистика и рекорди[уреди]

Арсенал је 13 пута био првак Енглеске, што је трећи резултат после Манчестер јунајтеда са 20 и Ливерпула са 18 титула првака Енглеске.[61] Са 11 освојених ФА купова налази се на првом месту по броју освојених трофеја заједно са Манчестер јунајтедом.[62] Арсенал има освојене три дупле круне (Премијер лига и ФА куп) које је освојио 1971, 1998 и 2002. године, а индентичан резултат остварио је само Манчестер јунајтед.[12][63] Године 1993. постали су прва екипа у Енглеској која је освојила у истој сезони и ФА куп и Лига куп.[64] Такође били су први лондонски клуб који је играо финале Лиге шампиона у сезони 2005/06, али је од њих била боља Барселона са 2:1.[65]

Арсенал је само седам пута завршио испод четрнаестог места и имају најбољу просечну позицију у лиги за период од 1900—1999. која износи просечно 8,5 место.[66] Поред тога једина су екипа која је освојила два пута за редом ФА куп, 2002. и 2003. године.[67] Арсенал држи рекорд за најдужи низ у Премијер лиги без пораза, а који износи 49 утакмица, а такође су сезону 2003/04 у Премијер лиги завршили без пораза и тако постали једини тим коме је то успело.[68]

Рекорд по броју наступа за Арсенал држи Дејвид О'Лири који је одиграо 772 меча у периоду од 1975. до 1993. године. На другом месту се налази центархалф и бивши капитен Арсенала Тони Адамс који је 669 пута наступао за клуб. Рекорд међу голманима држи Дејвид Симан са 564 наступа.[69]

Тијери Анри је најбољи стрелац клуба са 228 голова у свим такмичењима у периоду од 1999. до 2012. године.[70] Он је у октобру 2005. оборио рекорд који је до тада држао Јан Рајт са 185 голова.[71] Трећи по броју голова је Клиф Бастин који је постигао 178 голова.[72] Анри са 176 голова такође држи рекорд по броју постигнутих голова у лиги,[70] а који је до фебруара 2006. држао Бастин.[73]

Највећа посета на домаћим утакмицама Арсенала била је 73.707 гледалаца на мечу Лиге шампиона против Ланса 25. новембра 1998. на Вемблију због ограничења капицета Хајберија. Рекорд по броју гледалаца на Хајберију постигнут је на мечу са Сандерландом који је одигран 1935. и који је завршен 0:0, а на коме је присуствовало 73.295 гледалаца.[69] На новом Емирејтс стадиону рекорд је постављен на мечу са Манчестер јунајтедом који је завршен 2:2, 3. новембра 2007. а коме је присуствовао 60.161 навијач.[74]

Арсенал је такође поставио рекорд Лиге шампиона у сезони 2005/06 са десет утакмица без примљеног гола, оборивши претходни рекорд Милана од седам мечева. Укупно 995 минута без примљеног гола прекинуо је Самјуел Ето када је у 76 минуту финалне утакмице постигао изједначујући гол за Барселону.[75]

Тренутни састав тима[уреди]

Од 1. августа 2014.

Бр. Позиција Играч
1 Пољска Г Војћех Шчесни
2 Француска O Метју Дебуши
3 Енглеска O Кирен Гибс
4 Немачка O Пер Мертезакер
5 Белгија O Томас Вермален
6 Француска O Лоран Кошјелни
7 Чешка C Томаш Росицки
8 Шпанија C Микел Артета
9 Немачка H Лукас Подолски
10 Енглеска C Џек Вилшер
11 Немачка C Месут Езил
12 Француска H Оливје Жиру
13 Колумбија Г Давид Оспина
14 Енглеска H Тио Волкот
Бр. Позиција Играч
15 Енглеска H Алекс Окслејд Чемберлејн
16 Велс C Арон Ремзи
17 Чиле H Алексис Санчез
18 Шпанија O Наћо Монреал
19 Шпанија C Санти Казорла
20 Француска C Метју Фламини
21 Енглеска O Калум Чејмберс
22 Француска H Јаја Саного
24 Француска C Абу Диаби
27 Немачка H Серж Гнабри
28 Костарика H Џоел Кембел
31 Јапан C Рио Мијачи
34 Француска C Франсис Кокелан
35 Немачка C Гедион Зелалем

Стручни штаб[уреди]

Позиција Име
Менаџер Арсен Венгер
Асистент менаџера Пет Рис
Тренер Боро Приморац
Тренер другог тима Нил Банфилд
Тренер јуниора Стив Булд
Тренер голмана Гери Пејтон
Кондициони тренер Тони Колберт
Физиотерапеут Колин Левин
Асистент физиотерапеута Дејвид Велс
Сејмон Харланд
Доктор Гери O'Дрискол
Скаут Стив Ровли
Шеф омладинске школе Лиам Брејди

Играч године[уреди]

Играч године је награда која се од 2006. године додељује играчу на основу гласова навијача Арсенала[76]

Година Победник
2006 Француска Тијери Анри
2007 Шпанија Сеск Фабрегас
2008 Шпанија Сеск Фабрегас
2009 Холандија Робин ван Перси
2010 Шпанија Сеск Фабрегас
2011 Енглеска Џек Вилшир
2012 Холандија Робин ван Перси
2013 Шпанија Санти Казорла
2014 Велс Арон Ремзи

Трофеји[уреди]

Женски фудбал – Арсеналове даме[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак ЖФК Арсенал

Женски фудбалски клуб Арсенал (енгл. Arsenal Ladies Football Club, скр. Arsenal LFC) је полу-аматерски клуб који је основан 1987. године и тесно је повезан са мушким фудбалским клубом, иако му директно не припада. Оснивач клуба је Вик Аткерс,[77] који је био и главни тренер све до пензионисања 2009. године. Тренутни тренер екипе је Шели Кер,[78] која је на овом месту заменила Лауру Харви фебруара 2013. године. Председник ЖФК Арсенала је Иван Газидис, који је такође и извршни директор мушког фудбалског клуба.[79]

Најуспешнији су клуб у историји женског енглеског фудбала. Једини су енглески клуб који је освојио Лигу шампиона за жене у сезони 2006/07.[80], чиме је ФК Арсенал постао први клуб који је како у мушком, тако и у женском фудбалу освојио европски трофеј.

Национални успеси[уреди]

1993, 2001, 2007, и 2009. клуб је успео да освоји трипл круну - Женску премијер лигу, ФА женски куп и Женски лига куп. Завршно са 2013, Арсеналове даме су освојиле ФА женски куп дванаест пута, док им је Женски лига куп припао десет пута.[81] Првакиње лигашког дела такмичења, најјачег за жене у Енглеској, биле су укупно четрнаест пута (дванаест пута првакиње Женске премијер лиге и два пута првакиње Женске супер лиге, која је заменила Премијер лигу као најјаче такмичење).[81] Овим су такође поставиле и лигашки рекорд у обе лиге. Запажена је остала лигашка серија победа коју су даме имале од 7. фебруара 2002. до 29. марта 2009. са 108 узастопних победа, док је ЖФК Евертон није прекинуо победом од 3:0.[82] Ова серија победа је остала запамћена као једна од најдужих у историји светског фудбала.

ЖФК Арсенал у Европи[уреди]

Арсеналове даме су до сада седам пута представљале боје Енглеске у УЕФА Лиги шампиона за жене (раније УЕФА Женски куп). Од тога су у два наврата стизале до полуфинала (2003. и 2005.). 2003. су убедљиво изгубиле од данског првака Фортуне Јеринг, док су 2005. за мало победиле, изгубивши од шведског првака Дјургарден Даменфутбола и то ремијем 1:1 у гостима, али поразом 0:1 кући. Сезона 2006/07 је до сада најуспешнија у историји клуба. Не само да су даме у тој сезони освојиле сва три домаћа трофеја, већ су у финалу УЕФА Лиге шампиона за жене победиле шведског шампиона Умео ИК дамфутбол и као први енглески женски фудбалски клуб освојиле ово такмичење.

Тренутни састав[уреди]

Према ФА ЖСЛ од 6. новембра 2013.[83][84][85]
Бр. Позиција Играч
1 Република Ирска Г Ема Бирн
3 Енглеска O Стеф Хатон
4 Република Ирска O Ивон Трејси
5 Енглеска O Гили Флахарти
6 Република Ирска O Сиара Грент
7 Енглеска C Џордан Нобс
9 Енглеска H Енен Вајт
10 Енглеска H Кели Смит
11 Енглеска H Рејчел Јенки
12 Енглеска H Гема Дејвидскон
13 Енглеска H Даниел Картер
14 Шкотска C Ким Литл
15 Енглеска C Кети Чепмен
16 Шкотска O Ема Мичел
Бр. Позиција Играч
17 Република Ирска O Ниам Фај
19 Шкотска C Керолајн Веир
20 Енглеска O Алекс Скот
21 Енглеска H Фреда Ајиси
22 Енглеска C Џејд Бејли
23 Енглеска C Бианка Брег
24 Енглеска Г Софи Херис
25 Енглеска O Моли Бартрип
26 Енглеска Г Шери Роуландс
27 Енглеска O Виан Сампсон
28 Енглеска H Карла Хамфри
30 Енглеска C Франсес Стил
31 Енглеска O Леан Роуб
44 Хрватска Г Дорис Бачић

Стадион[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стадион Мидов парк

Екипа своје утакмице игра на Мидов парку (4,502 места), а такође има право да једном годишње одигра један меч на Емирејтс стадиону.[86]

Референце[уреди]

  1. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2006/2007“ (PDF). Arsenal Holdings plc. May 2007 Приступљено 19. 12. 2007.. 
  2. ^ „Arsenal“. Forbes. 21. 4. 2010. Приступљено 25. 4. 2010.. 
  3. ^ а б Soar & Tyler (2005), стр. 23.
  4. ^ „Royal Arsenal becomes Woolwich Arsenal“. Andy Kelly's Arsenal Resource Website Приступљено 13. 10. 2010.. 
  5. ^ Soar & Tyler (2005), стр. 32–33.
  6. ^ Soar & Tyler (2005), стр. 40.
  7. ^ It has been alleged that Arsenal's promotion, on historical grounds rather than merit, was thanks to underhand actions by Norris, who was chairman of the club at the time; see History of Arsenal F.C. (1886–1966) for more details. These allegations range from political machinations to outright bribery; no firm proof of any wrongdoing has ever been found. A brief account is given in Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. стр. 40.  A more detailed account can be found in Spurling, Jon (2004). Rebels for the Cause: The Alternative History of Arsenal Football Club. Mainstream. стр. 38-41. ISBN 978-1-84018-900-1. 
  8. ^ Soar & Tyler (2005), стр. 18.
  9. ^ „London Underground and Arsenal present The Final Salute to Highbury“. Transport for London. 12. 1. 2006. Приступљено 12. 8. 2011.. 
  10. ^ „Arsenal clinch a hat-trick of titles“. Arsenal F.C Приступљено 27 November 2009. 
  11. ^ Brown (2007), стр. 6–7.
  12. ^ а б в г д ђ „Arsenal“. Football Club History Database. Richard Rundle Приступљено 23. 10. 2009.. 
  13. ^ „Post-War Arsenal – Overview“. Arsenal F.C Приступљено 27 November 2009. 
  14. ^ Brown (2007), стр. 7.
  15. ^ Galvin, Robert. „Bertie Mee“. Football Hall of Fame. National Football Museum Приступљено 23. 10. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  16. ^ A 2005 poll of English football fans rated the 1979 FA Cup Final the 15th greatest game of all time. Reference: Winter, Henry (19. 4. 2005.). „Classic final? More like a classic five minutes“. Daily Telegraph Приступљено 11. 8. 2008.. 
  17. ^ Clarke, Andy (26. 3. 2009.). „Top Ten: Title Run-ins“. Sky Sports Приступљено 7. 12. 2009.. 
  18. ^ Graham was banned for a year by the Football Association for his involvement in the scandal after he admitted he had received an "unsolicited gift" from Hauge. Reference: Collins, Roy (18. 3. 2000.). „Rune Hauge, international man of mystery“. The Guardian Приступљено 11. 8. 2008..  The case is given a detailed treatment in Bower, Tom (2003). Broken Dreams. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7434-4033-2. 
  19. ^ Moore, Glenn (13. 8. 1996.). „Rioch at odds with the system“. The Independent Приступљено 23. 10. 2009.. 
  20. ^ Hughes, Ian (15. 5. 2004.). „Arsenal the Invincibles“. BBC Sport Приступљено 11. 8. 2008.. 
  21. ^ Fraser, Andrew (25. 10. 2004.). „Arsenal run ends at 49“. BBC Sport Приступљено 27. 8. 2008.. 
  22. ^ Ross, James M. „FA Premier League Champions 1993–2007“. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation Приступљено 11. 8. 2008.. 
  23. ^ Aizlewood, John (23. 7. 2006.). „Farewell Bergkamp, hello future“. The Times (UK) Приступљено 23. 10. 2009.. 
  24. ^ Gilbert, Mark (15. 9. 2011.). „Cesc Fabregas: Arsenal Title Drought is Far From Over“. The Sun (UK) Приступљено 15. 9. 2011.. 
  25. ^ а б в „The Crest“. Arsenal F.C. Archived from the original on 12. 8. 2008. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  26. ^ Free, Dominic (4. 6. 2003.). Arsenal v. Reed in the Court of Appeal“. Michael Simkins LLP Приступљено 11. 8. 2008.. 
  27. ^ „Arsenal go for a makeover“. BBC Sport. 1. 2. 2004. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  28. ^ а б „The Arsenal shirt badge“. Arsenal F.C Приступљено 24. 1. 2010.. 
  29. ^ „The Art Deco crest“. Arsenal F.C Приступљено 24. 1. 2010.. 
  30. ^ „125th anniversary crest“. Arsenal F.C Приступљено 1. 5. 2011.. 
  31. ^ а б в „Arsenal“. Historical Football Kits. D & M Moor Приступљено 8. 12. 2006.. 
  32. ^ а б в г „Arsenal Kit Design“. Arsenal F.C. Archived from the original on 19. 10. 2008. Приступљено 8 November 2008. 
  33. ^ „Hibernian“. Historical Football Kits. D & M Moor. Archived from the original on 21. 8. 2008. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  34. ^ Rui Matos Pereira (21. 10. 2005.). „Secret of Braga's success“. UEFA Приступљено 23. 1. 2011.. [мртва веза од December 2013]
  35. ^ Inglis (1996), стр. 16-17.
  36. ^ „Suspension of the Plumstead Ground“. The Times: p. 6. 7. 2. 1895.. 
  37. ^ а б „A Conservation Plan for Highbury Stadium, London“ (PDF). Islington Council. February 2005 Приступљено 11. 8. 2008.. 
  38. ^ „Highbury“. Arsenal F.C. Archived from the original on 11. 1. 2008.. 
  39. ^ „Arsenal get Wembley go-ahead“. BBC Sport. 24. 7. 1998. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  40. ^ „Arsenal unveil new stadium plans“. BBC Sport. 7. 11. 2000 Приступљено 11. 8. 2008.. 
  41. ^ „Arsenal stadium delay“. BBC Sport. 16. 4. 2003. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  42. ^ „Bergkamp given rousing farewell“. BBC Sport. 22. 7. 2006. Приступљено 23. 8. 2007.. 
  43. ^ а б „Arsenal name new ground“. BBC Sport. 5. 10. 2004. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  44. ^ Dawes, Brian (2006). „The 'E' Word“. Arsenal World. Footymad Приступљено 11. 8. 2008.. 
  45. ^ Taylor, David (21. 10. 1999.). „Arsenal gets a complex“. The Architects' Journal Приступљено 20. 1. 2010.. 
  46. ^ „Get to Underhill Stadium“. Arsenal F.C Приступљено 7. 9. 2008.. 
  47. ^ Kempster, Tony. „Attendances 2007/08“ Приступљено 11. 8. 2008.. 
  48. ^ „All Time League Attendance Records“. NUFC.com. Archived from the original on 29. 10. 2007. Приступљено 11. 8. 2008..  Please note that some pre-war attendance figures used by this source were estimates and may not be entirely accurate.
  49. ^ „Spanish La Liga Stats: Team Attendance – 2010–11“. ESPNsoccernet. 
  50. ^ „German Bundesliga Stats: Team Attendance – 2010–11“. ESPNsoccernet. 
  51. ^ „Barclays Premier League Stats: Team Attendance – 2010–11“. ESPNsoccernet. 
  52. ^ Noble, Kate (22. 9. 2002.). „Boring, Boring Arsenal“. Time Приступљено 11. 8. 2008.. 
  53. ^ Coggin, Stewart. „The North London derby“. Premier League Приступљено 7. 9. 2008.. 
  54. ^ „The Classic: Arsenal-Manchester Utd“. FIFA. 17. 1. 2007. Приступљено 23. 10. 2009.. 
  55. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2006/2007 (p43)“ (PDF). Arsenal Holdings plc. May 2007. Archived from the original on 10. 9. 2008. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  56. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2009/2010 (p41)“ (PDF). Arsenal Holdings plc. Sep 2010 Приступљено 12. 1. 2011.. 
  57. ^ „Arsenal Holdings plc“. Arsenal Приступљено 14. 11. 2013. 
  58. ^ „Arsenal Holdings plc: 2009 Financial results“. Arsenal Holdings plc. 28. 9. 2009. Приступљено 5. 11. 2009. 
  59. ^ Scott, Matt and Allen, Katie (6. 4. 2007.). „Takeover gains pace at Arsenal with 9,9 % sale“. The Guardian Приступљено 11. 8. 2008.. 
  60. ^ „Kroenke increases stake in Arsenal Holdings“. Arsenal F.C. 5 November 2009. Archived from the original on 8 November 2009 Приступљено 6. 12. 2009.. 
  61. ^ Ross, James M (28. 8. 2009.). „England – List of Champions“. RSSSF Приступљено 27. 8. 2013.. 
  62. ^ Ross, James M (12. 6. 2009.). „England FA Challenge Cup Finals“. RSSSF Приступљено 27. 8. 2013.. 
  63. ^ Stokkermans, Karel (24. 9. 2009.). „Doing the Double: Countrywise Records“. RSSSF Приступљено 27. 8. 2013.. 
  64. ^ Collins, Roy (20. 5. 2007.). „Mourinho collects his consolation prize“. The Daily Telegraph Приступљено 27. 8. 2013.. „Chelsea's Cup came wrapped in an extra ribbon, only the second team after Arsenal in 1993 to win both domestic cups.“ 
  65. ^ „Arsenal Football Club“. Premier League. Archived from the original on 13. 9. 2008. Приступљено 27. 8. 2013.. 
  66. ^ „Football: How consistency and caution made Arsenal England's greatest team of the 20th century“. The Independent Приступљено 27. 4. 2012.. 
  67. ^ Ross, James M (12. 6. 2009.). „England FA Challenge Cup Finals“. RSSSF Приступљено 27. 8. 2013.. 
  68. ^ „The Unbeaten Record“. Arsenal Broadband Приступљено 10. 12. 2011.. 
  69. ^ а б „Club Records“. Arsenal F.C Приступљено 27. 8. 2013.. 
  70. ^ а б „Goalscoring Records“. Arsenal.com Приступљено 13. 9. 2013.. 
  71. ^ „Wright salutes Henry's goal feat“. BBC Sport. 19. 10. 2005. Приступљено 27. 8. 2013.. 
  72. ^ Ward, Rupert. „Arsenal vs Bolton. 13/09/97“. Arseweb Приступљено 27. 8. 2013.. 
  73. ^ „Arsenal 2–3 West Ham“. BBC Sport. 1. 2. 2006. Приступљено 27. 8. 2013.. 
  74. ^ „Man Utd game attracts record attendance“. Arsenal F.C. 5 November 2007 Приступљено 27. 8. 2013.. 
  75. ^ „2005/06: Ronaldinho delivers for Barça“. UEFA. 17. 5. 2007.. Archived from the original on 15. 9. 2008. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  76. ^ My Football Facts & Stats | Premier League | Arsenal Player of the Year
  77. ^ Anna Kessel on Arsenal, the No 1 ladies football team | Football | The Observer
  78. ^ Scottish Football Association
  79. ^ „Arsenal appoint MLS deputy commissioner Ivan Gazidis as chief executive“. The Times (London). 26. 11. 2008. Приступљено 5. 5. 2010.. 
  80. ^ Mawhinney, Stuart (7. 5. 2007.). „Arsenal clinch quadruple“. The Football Association Приступљено 23. 10. 2009.. 
  81. ^ а б Honours | Ladies | Teams | Arsenal.com
  82. ^ Everton beendet Arsenals Traumserie
  83. ^ „Ladies Players“. Arsenal.com Приступљено 6 November 2013. 
  84. ^ „Ladies Statistics“. Arsenal.com Приступљено 6 November 2013. 
  85. ^ „Arsenal Ladies FC“. UEFA Women's Champions League. UEFA Приступљено 6 November 2013. 
  86. ^ „Get to Boreham Wood“. Arsenal F.C Приступљено 7. 9. 2008.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Премијер лига
Сезона 2013/14.

Арсенал | Астон Вила | Хал сити | Саутхемптон | Челси | Евертон | Фулам | Њукасл јунајтед | Норич сити | Кардиф сити | Ливерпул | Манчестер сити | Манчестер јунајтед | Вест Бромвич албион | Стоук сити | Сандерленд | Свонзи сити | Тотенхем хотспур | Кристал палас | Вест Хем јунајтед |



Сјајни чланак Чланак ФК Арсенал је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.