ФК Арсенал

Из Википедије, слободне енциклопедије
ФК Арсенал
Грб
Надимак Тобџије (The Gunners)
Основан 1886.
стадион Емирејтс,
Лондон, Застава Енглеске Енглеска
(капацитет: 60.355[1])
Председник Енглеска Питер Хил-Вуд
Тренер Француска Арсен Венгер
Лига Премијер лига
2011/12. 3.
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
　
Домаћи дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
　
Гостујући дресови
Тимске боје Тимске боје Тимске боје
Тимске боје
Тимске боје
　
Трећи дресови

Фудбалски клуб Арсенал (енгл. Arsenal F.C. или Arsenal) је професионални енглески фудбалски клуб из Лондона, који тренутно игра у Премијер лиги. Један је од најуспешнијих клубова у енглеском фудбалу, тринаест пута је био шампион Енглеске и десет пута је освојио ФА куп. У сезони 2003/04. Арсенал је постао једини клуб који је успео да заврши сезону без пораза у Премијер лиги, тако да са 49 узастопних утакмица без пораза држи рекорд Премијер лиге. Основан је 1886. године, а 1893. је постао први клуб са југа Енглеске који се прикључио фудбалској лиги Енглеске.

Од 1913. до 2006. Арсенал је играо на стадиону Хајбери, a од 2006. игра на Емирејтс стадиону. Тридесетих година двадесетог века клуб је освојио пет титула првака Енглеске и два ФА куп. У сезони 1970/71. освојена је дупла круна, а деведесетих и првој деценији 21. века освојио је још две дупле круне и 2006. стигао до финала УЕФА Лиге шампиона. Арсенал има дугогодишње ривалство са Тотенхемом са којим играју дерби северног Лондона. Арсенал је трећи највреднији фудбалски клуб на свету према подацима из 2010. године, у вредности од 1,2 милијарде долара.[2]

Садржај

Историја [уреди]

Вулвич Арсенал (у тамним дресовима) играју против Њукасл јунајтеда (пругасти дресови) у полуфиналу ФА купа на стадиону Викториа граунд у Стоук на Тренту.

Арсенал је основан под именом Дејл Сквер (Dial Square) 1886. године од стране радника Краљевског Арсенала (Royal Arsenal) у Вулвичу, у југоисточом Лондону, али је брзо променио назив у Краљевски Арсенал.[3] Клуб убрзо поново мења име у то у Вулвич Арсенал и стиче статус професионалног клуба 1891. године. Клуб је ушао у фудбалску лигу 1893.[4] где је у почетку наступао у Другој дивизији, а борио se за улазак у прву лигу крајем 1904. године. Ипак, географска изолација, слаба посећеност у односу на друге клубове, довело до озбиљних финансијских проблема и проглашавање стечаја 1910., када је клуб купио Хенри Норис[5] Норис је имао намеру да пресели клуб, па је 1913. после испадања из прве дивизије клуб преселио на Стадион Хајбери у северни Лондон. Вулвич је избачен из имена наредне године.[6] Арсенал је завршио на петом месту 1919. године, али су добили дозволу да се придруже Првој дивизији (која је продужена за две нове позиције). Чињеница да Арсенал од тада није испадао из највишег ранга говори да клуб има континуитет, а не само повремено добре резултате.[7]

Године 1925, Арсенал је поставио за менаџера Хербертa Чепман. Чепмен је до тада два пута освојио лигу са Хадерсфилд Тауном 1923/24. и 1924/25, па је искуство које је имао допринелo првим великим успесима за клуб. Његова револуционарна тактика и тренинг политика, заједно са потписивањем звезда као што су Алекс Џејмс и Клиф Бастин, били су основа за доминацију у енглеском фудбалу у тридесетим годинама.[8] Под његовим вођством Арсенал је освојио свој први велики трофеј - ФА Куп у сезони 1929/30 и две шампионске титуле 1930/31 и 1932/33. Чепмен је био одговоран за преименовање локалне метро станице из „Џилеспи Роуд“ у „Арсенал“, што је једина станица названа по фудбалском клубу.[9]

Чепмен је изненада умро од упале плућа, почетком 1934. године, али су Џо Шо и Џорџ Алисон наставили са добрим радом који он почео. Под њиховим вођством Арсенал је освојио још три титуле, 1933/34, 1934/35 и 1937/38 и један трофеј у ФА купу 1935/36. Такмичење у енглеском професионалном фудбалу је суспендовано почетком четрдесетих због Другог светског рата.[10][11][12]

Након рата, под вођством Тома Витакера Арсенал је прошао кроз други периоди успеха, освојивши лигу у сезони 1947/48. и 1952/53. ФА куп 1949/50. Међутим, срећа их је напустио, пошто клуб није успео да привуче играче истог калибра као оне тридесетих, па је 50-тих и 60-тих остао без иједног трофеја.[12][13][14]

Арсенал је почео да поново осваја трофеје после изненадног именовања клупског физиотерапеута Берти Миа за менаџера 1966. године. Након што су изгубили два финала Лига купа, освојили су Куп сајамских градова, њихов први европски трофеј у сезони 1969/70. Следећа сезона је била још успешнија, јер су освојили своју прву дуплу круну.[15] Ипак, екипа која је освојила дуплу круну je био растурен и следеће деценије је освојен само један трофеј. Завршили су на другом месту у лиги у сезони 1972/73, изгубили су три финала ФА купа, 1971/72, 1977/78. и 1979/80, и изгубили на пенале у финалу Купа победника купова. Једини успех клуба у том периоду је освајање финале ФА Купа у сезони 1978/79, када су у последњим минутима меча са 3:2 победили Манчестер јунајтед.[12][16]

Долазак бившег играча Џорџa Греамa за тренера 1986. довело је до трећег периода славе. Арсенал је освојио Лига Куп у сезони 1986/87, у својој првој сезони, под вођством Греама. Након тога екипа је освојила лигу 1988/89, голом у завршници меча у последњем мечу против директног ривала Ливерпула. Под вођством од Греама Арсенал је освојила другу круну у сезони 1990/91 са само једним поразом, Лига и ФА куп 1992/93 и други европски трофеј, Куп победника купова у сезони 1993/94.[12][17] Греамова репутација је била нарушена након што се сазнало да је прихватио мито од агента Руне Хауге за потписивање одређених играча,[18] па је због тога отпуштен 1995. године. Његова замена је био Брус Риох, али се на месту тренера задржао само једну сезону због сукоба са управом.[19]

A group of people on a red open-topped bus wave to a crowd of onlookers.
Арсеналови играчи и навијачи прослављују шампионску тутулу освојену 2004. гоодине.

Успеси клуба у касним 90-тим и почетком новог века дошли су са доласком француског тренера Арсена Венгера 1996. године. Венгер je донео нову тактику, нови режим тренинга и неколико страних играча са великим талентом у енглески клуб. Арсенал је освојио дуплу круну у сезони 1997/98 и триплу круну 2001/02. Клуб је такође стигао до финала Купа УЕФА у сезони 1999/00, али је изгубио на пенале од Галатасараја. ФА куп је освојен у сезонама 2002/03 и 2004/05, а у сезони 2003/04 Премијер лига је освојена без пораза, па је екипа добила надимак „Непобедиви“.[20] Серија је настављена и следеће сезоне до 49 утакмица без пораза што представља и рекорд у енглеском фудбалу.[21]

Арсенал је под вођством Венгера завршио као први или други у лиги у осам од једанаест сезона.[12] Они су једна од четири екипе који је освојио Премијер лигу од његовог оснивања 1992, али није успео да је одбрани ни једном.[22] До недавно, Арсенал није прошао даље од четвртфинала Лиге шампиона, али је у сезони 2005/06., стигао до финала, поставши први лондонски клуб коме је то успело у историји овог такмичења, али је изгубио 2:1 од Барселоне. У јулу 2006, клуб се преселио на нови Емирејтс стадион, после 93 година играња на Хајберију.[23]

Арсенал је играо финале Лига купа 2007. и 2011. године, али је поражен од Челсија и Бирмингем ситија. Клуб није освојио трофеј још од освајања ФА купа 2005. године.[24]

Грб [уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Боје [уреди]

Током историје углавном су дресови били јарко црвене боје са белим рукавима и белим шорцевима. Избор црвене боје је био као захвалност за донацију коју је пружио Нотингем форест, убрзо након оснивања Арсенала 1886. године. Двојица оснивача клуба Фред Бердсли и Морис Бејтс преселили су се из Нотингема у Вулвич због посла. Зато што је то био први клуб у околини нису могли да нађу дресове, па су Бердсли и Бејтс затражили помоћ од Нотингема и добили су комплет опрему и једну лопту.[3] Кошуље су биле тамно црвене, шорцеви су били бели а чарапе плаве боје.[25]

Године 1933. Херберт Чепмен је одлучио да играчи буду обучени другачије, па је одлучио да рукави буду беле боје, а боја мајице црвене боје. Порекло белих рукава није познато, али постоје две приче. Једном је Чепмен приметио да навијачл носи црвену јакну преко беле кошуље, а друга да је био инспирисам од аниматора Тома Вебстера, који је био голф паттнер Чепмена.[26]

Без обзира на то која је верзија тачна, црвено-бели дрес постао је заштитни знак Арсенала и играчи су га и сада носе са изузетком две сезоне. Први је био 1966/67, када је екипа носила црвене боје дресова.[25] Ово се показало непопуларно и бели рукави су враћени наредне сезоне. Други је био у сезони 2005/06, последње сезоне када је Арсенал играо на Хајберију, па су због тога у знак сећања носили сличне дресове из 1913. године када је Арсенал први пут играо на Хајберију. Клуб је вратио своје дресове у сезони 2006/07.[26]

Домаћи дресови Арсеналa послужили су као инспирација за дресове најмање три клуба. Године 1909, Спарта Праг је усвојила тамно црвене дресове које је носио Арсенал у то време.[26] Хибернијан је 1938. је преузео дизајн дресова Арсенала (црвени са белим рукавима) и прилагодио је својој зелено-белој комбинацији.[27] Тренер Браге је 1930. године након утакмице на Хајберију променио зелене боје дресова у индетичне црвене са белим рукавима и белим шорцевима. Због овога је клуб добио назив Os Arsenalistas.[28] Сви клубови и даље користе исте дресове.

Гостујући дресови Арсенала су традицонално жуто-плави, мада су носили зелено-тегет дресове од 1892. до 1894. године.

Произвођачи дресова су били: Букта (1930-1970), затим Умбро (1970-1986), Адидас (1986-1994) и Најки (од 1994). Као и остали клубови и Арсенал је на мајицама носио имена разних спонзора. Први спонзор је био JVC (1982-1999), затим Сега (1999-2002), O2 (2002–2006) и Емирејтс (од 2006).[25][26]

Стадион [уреди]

Северна трибина стадиона Хајбери

Већи део времена проведеног у јужном Лондону, Арсенал је играо своје утакмице на Манор Граунду, осим три године, у периоду од 1890. до 1893. када су играли на Инвикта Граунду. Манор Граунд је био само терен, али је клуб поставио трибине за њихов први лигашки мечу у септембру 1893. године. Арсенал је играо на овом стадиону наредних двадесет година, све до пресељења у северни Лондон 1913. године.[29][30]

Стадион Хајбери је био дом Арсенала у периоду од септембра 1913. до маја 2006. године. Стадион је дизајниран од стране реномираног фудбалског архитекте Арчибалда Лича, и имао је сличан дизајн као и велики број стадиона у Уједињеном Краљевству, са једном покривеном и три отворене трибине.[31] Тридесетих годинама стадион је обновљен: додата је фасада на источној и западној трибини, додат је кров на северној и јужној трибини.[31] Капацитет стадиона је био 57.000 гледалаца, мада је могао да прими и по 60.000 навијача. Промена правила и забрана стојања на трибинама допринело је да се капацитет Хајберија од сезоне 1993/94 смањи на 38419. посетилаца.[32] У сезонама 1998/99 и 1999/00 у Лиги шампиона Арсенал је утакмице играо на стадиону Вембли на којем се скупљало и по 70.000 навијача.[33]

Емирејтс стадион

Пошто је забрањено проширивање Хајберија због близине зграда, клуб је 1999. одлучио да се изгради нов стадион Ешбартон гроув (касније применован у Емирејтс стадион) који је требао имати капацитет 60.000 гледалаца на око 500 метара југозападно од Хајберија.[34]

Пројекат је одлаган због административних процедура и стално растућих трошкова[35], али је завршена у јулу 2006, на време за почетак сезоне 2006/07.[36] Стадион је добио име по спонзору, авио-компанији Емирејтс, са којим је клуб потписао највећи спонзорски уговор у историји енглеског фудбала, око 100 милиона фунти.[37] Међутим неки навијачи одбијају да стадион зову по спонзору, већ га називају Ешбартон гроув, како је било у плану да се првобитно назове.[38] Стадион ће се званично звати Емирати до 2012, а авио-компанија ће се као спонзор на дресовима Арсенала налазити до краја сезоне 2013/14.[37] Трибине се од сезоне 2010/11. називају North Bank, East Stand, West Stand и Clock end.

Терен за тренинге се налази у Шенлију у посебно изграђеном објекту који је отворен 1999. године.[39] Резерве (други тим) играју утакмице на стадиону Андерхил на којем игра и нижеразредни Барнет.[40]

Навијачи [уреди]

Арсенал и Тотенхем у дербију Северног Лондона у новембру 2010.

Навијачи Арсенала себе називају „тобџије“. Арсенал има велики број верних навијача. Сваки меч на домаћем терену је распродат. У сезони 2006/07. Арсенал је имао други највећи просек гледалаца у Премијер лиги (60.045, што представља 99,8% од капацитета стадиона),[41] и четврти по посећености у историји.[42] Арсенал је у Европи седми по броју посећености навијача иза Барселоне, Борусије Дортмунд, Манчестер јунајтеда, Реал Мадрид, Бајерн Минхена и Шалкеа 04.[43][44][45] Навијачи долазе из богатих области Канонберија и Барнсберија, мешовитих насеља као што су Ајлингтон, Камден, Холовеј и Хајбери и радничких насеља како што су Финсбери Парк и Стоук Њувингтон.

Као и остали велики клубови у Енглеској и Арсенал има велики број навијача, укључујући и Arsenal Football Supporters Club који сарађује са клубом и Независна асоцијација навијача (Arsenal Independent Supporters' Association) која је независна од клуба. Такође навијачи објављују часописе: The Gooner, Highbury High, Gunflash и Up The Arse. Поред уобичајених енглеских навијачких химни, Арсеналови навијачи певају и песму One-Nil to the Arsenal (Један нула за Арсенал), мелодија од песме Go West и Boring, Boring Arsenal (Досадан, досадан Арсенал) која је некад била провокација од противничких навијача, а сада је певају навијачи Арсенала када клуб игра добро.[46]

Најдуже и највеће ривалство Арсенал има са Тотенхемом, а утакмице између ова два клуба се називају дербијем Северног Лондона.[47] Утакмице против осталих лондонских клубова, као што су Челси, Фулам и Вест Хем су исто дербији, али ривалство није толико јако као са Тотенхемом. Арсенал има ривалство на терену и са Манчестер јунајтедом од касних осамдесетих па надаље, који су интензивирани од 1993. године откако се два клуба директно такмиче за титулу у енглеској Премијер лиги.[48]

Арсенал има велики број присталица и изван Лондона и Енглеске.

Власништво и финансије [уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Произвођачи опреме и главни спонзори [уреди]

Период Произвођачи опреме Главни спонзори
1930s–1970 Букта /
1971–1980 Умбро
1981–1986 JVC
1986–1994 Адидас
1994–1999 Најки
1999–2002 Dreamcast / Сега1
2002–2006 O2
2006– Емирејтс

1 Dreamcast лого се налазио на првој и трећој гарнитури дресова, а сега на другој гарнитури.

Арсенал као део поп културе [уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Арсеналове даме [уреди]

Женски фудбалски клуб Арсенал је полу-аматерски клуб који је основан 1987. године и тесно је повезан са мушким фудбалским клубом. Тренер екипе је Лаура Харви.[49] Најуспешнији су клуб у историји женског енглеског фудбала. У сезони 2008/09. освојили су три трофеја у Енглеској - Премијер лигу, Енглески куп и Лига куп.[50] Једини су енглески клуб који је освојио Лигу шампиона у сезони 2006/07.[51] Екипа своје утакмице игра на Мидов парку, а такође има право да једном годишње одигра један меч на Емирејтс стадиону.[52]

У заједници [уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Статистика и рекорди [уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Тренутни састав тима [уреди]

Од 6. јануара 2013.

Бр. Позиција Играч
1 Пољска Г Војћех Шченсни
2 Француска C Абу Дијаби
3 Француска O Бакари Сања
4 Немачка O Пер Мертезакер
5 Белгија O Томас Вермален
6 Француска O Лоран Кошилни
7 Чешка C Томаш Росицки
8 Шпанија C Микел Артета
9 Немачка H Лукас Подолски
10 Енглеска C Џек Вилшер
11 Бразил O Андре Сантос
14 Енглеска H Тио Волкот
15 Енглеска H Алекс Чемберлен
16 Велс C Арон Ремзи
Бр. Позиција Играч
18 Француска O Себастјен Скилаћи
19 Шпанија C Санти Казорла
21 Пољска Г Лукаш Фабјански
23 Русија C Андреј Аршавин
24 Италија Г Вито Маноне
25 Енглеска O Карл Џенкинсон
26 Енглеска C Емануел Фримпонг
27 Обала Слоноваче H Жервињо
28 Енглеска O Киран Гибс

Стручни штаб [уреди]

Позиција Име
Менаџер Арсен Венгер
Асистент менаџера Пет Рис
Тренер Боро Приморац
Тренер другог тима Нил Банфилд
Тренер јуниора Стив Булд
Тренер голмана Гери Пејтон
Кондициони тренер Тони Колберт
Физиотерапеут Колин Левин
Асистент физиотерапеута Дејвид Велс
Сејмон Харленд
Доктор Гери O'Дрискол
Скаут Стив Ровли
Шеф омладинске школе Лиам Брејди

Трофеји [уреди]

Референце [уреди]

  1. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2006/2007“ (PDF). Arsenal Holdings plc. May 2007 Приступљено 19. 12. 2007. 
  2. ^ „Arsenal“. Forbes. 21. 4. 2010. Приступљено 25. 4. 2010. 
  3. ^ а б Soar, Phil & Tyler, Martin (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. Hamlyn. стр. 23. ISBN 978-0-600-61344-2. 
  4. ^ „Royal Arsenal becomes Woolwich Arsenal“. Andy Kelly's Arsenal Resource Website Приступљено 13. 10. 2010. 
  5. ^ Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. стр. 32–33. 
  6. ^ Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. стр. 40. 
  7. ^ It has been alleged that Arsenal's promotion, on historical grounds rather than merit, was thanks to underhand actions by Norris, who was chairman of the club at the time; see History of Arsenal F.C. (1886–1966) for more details. These allegations range from political machinations to outright bribery; no firm proof of any wrongdoing has ever been found. A brief account is given in Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. стр. 40.  A more detailed account can be found in Spurling, Jon (2004). Rebels for the Cause: The Alternative History of Arsenal Football Club. Mainstream. стр. 38–41. ISBN 978-1-84018-900-1. 
  8. ^ Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. стр. 18. 
  9. ^ „London Underground and Arsenal present The Final Salute to Highbury“. Transport for London. 12. 1. 2006. Приступљено 12. 8. 2011. 
  10. ^ „Arsenal clinch a hat-trick of titles“. Arsenal F.C Приступљено 27 November 2009 
  11. ^ Brown, Tony (2007). Champions all!. Nottingham: SoccerData. стр. 6–7. ISBN 1-905891-02-4. 
  12. ^ а б в г д „Arsenal“. Football Club History Database. Richard Rundle Приступљено 23. 10. 2009. 
  13. ^ „Post-War Arsenal – Overview“. Arsenal F.C Приступљено 27 November 2009 
  14. ^ Brown (2007). Champions all!. стр. 7. 
  15. ^ Galvin, Robert. „Bertie Mee“. Football Hall of Fame. National Football Museum Приступљено 23. 10. 2009. 
  16. ^ A 2005 poll of English football fans rated the 1979 FA Cup Final the 15th greatest game of all time. Reference: Winter, Henry (19. 4. 2005.). „Classic final? More like a classic five minutes“. Daily Telegraph Приступљено 11. 8. 2008.. 
  17. ^ Clarke, Andy (26. 3. 2009.). „Top Ten: Title Run-ins“. Sky Sports Приступљено 7. 12. 2009.. 
  18. ^ Graham was banned for a year by the Football Association for his involvement in the scandal after he admitted he had received an "unsolicited gift" from Hauge. Reference: Collins, Roy (18. 3. 2000.). „Rune Hauge, international man of mystery“. The Guardian Приступљено 11. 8. 2008..  The case is given a detailed treatment in Bower, Tom (2003). Broken Dreams. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7434-4033-2. 
  19. ^ Moore, Glenn (13. 8. 1996.). „Rioch at odds with the system“. The Independent Приступљено 23. 10. 2009.. 
  20. ^ Hughes, Ian (15. 5. 2004.). „Arsenal the Invincibles“. BBC Sport Приступљено 11. 8. 2008.. 
  21. ^ Fraser, Andrew (25. 10. 2004.). „Arsenal run ends at 49“. BBC Sport Приступљено 27. 8. 2008.. 
  22. ^ Ross, James M. „FA Premier League Champions 1993–2007“. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation Приступљено 11. 8. 2008. 
  23. ^ Aizlewood, John (23. 7. 2006.). „Farewell Bergkamp, hello future“. The Times (UK) Приступљено 23. 10. 2009.. 
  24. ^ Gilbert, Mark (15. 9. 2011.). „Cesc Fabregas: Arsenal Title Drought is Far From Over“. The Sun (UK) Приступљено 15. 9. 2011.. 
  25. ^ а б в „Arsenal“. Historical Football Kits. D & M Moor Приступљено 8. 12. 2006. 
  26. ^ а б в г „Arsenal Kit Design“. Arsenal F.C. Archived from the original on 19. 10. 2008. Приступљено 8 November 2008 
  27. ^ „Hibernian“. Historical Football Kits. D & M Moor. Archived from the original on 21. 8. 2008. Приступљено 11. 8. 2008. 
  28. ^ Rui Matos Pereira (21. 10. 2005.). „Secret of Braga's success“. UEFA Приступљено 23. 1. 2011.. 
  29. ^ Inglis, Simon (1996) [1985]. Football Grounds of Britain (3rd ed.). London: CollinsWillow. стр. 16–17. ISBN 0-00-218426-5. 
  30. ^ „Suspension of the Plumstead Ground“. The Times: p. 6. 7. 2. 1895.. 
  31. ^ а б „A Conservation Plan for Highbury Stadium, London“ (PDF). Islington Council. February 2005 Приступљено 11. 8. 2008. 
  32. ^ „Highbury“. Arsenal F.C. Archived from the original on 11. 1. 2008. 
  33. ^ „Arsenal get Wembley go-ahead“. BBC Sport. 24. 7. 1998. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  34. ^ „Arsenal unveil new stadium plans“. BBC Sport. 7 November 2000 Приступљено 11. 8. 2008.. 
  35. ^ „Arsenal stadium delay“. BBC Sport. 16. 4. 2003. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  36. ^ „Bergkamp given rousing farewell“. BBC Sport. 22. 7. 2006. Приступљено 23. 8. 2007.. 
  37. ^ а б „Arsenal name new ground“. BBC Sport. 5. 10. 2004. Приступљено 11. 8. 2008.. 
  38. ^ Dawes, Brian (2006). „The 'E' Word“. Arsenal World. Footymad Приступљено 11. 8. 2008. 
  39. ^ Taylor, David (21. 10. 1999.). „Arsenal gets a complex“. The Architects' Journal Приступљено 20. 1. 2010.. 
  40. ^ „Get to Underhill Stadium“. Arsenal F.C Приступљено 7. 9. 2008. 
  41. ^ Kempster, Tony. „Attendances 2007/08“ Приступљено 11. 8. 2008. 
  42. ^ „All Time League Attendance Records“. NUFC.com. Archived from the original on 29. 10. 2007. Приступљено 11. 8. 2008.  Please note that some pre-war attendance figures used by this source were estimates and may not be entirely accurate.
  43. ^ „Spanish La Liga Stats: Team Attendance – 2010–11“. ESPNsoccernet 
  44. ^ „German Bundesliga Stats: Team Attendance – 2010–11“. ESPNsoccernet 
  45. ^ „Barclays Premier League Stats: Team Attendance – 2010–11“. ESPNsoccernet 
  46. ^ Noble, Kate (22. 9. 2002.). „Boring, Boring Arsenal“. Time Приступљено 11. 8. 2008.. 
  47. ^ Coggin, Stewart. „The North London derby“. Premier League Приступљено 7. 9. 2008. 
  48. ^ „The Classic: Arsenal-Manchester Utd“. FIFA. 17. 1. 2007. Приступљено 23. 10. 2009. 
  49. ^ „Laura Harvey“. Arsenal FC Приступљено 7. 7. 2010. 
  50. ^ „Arsenal Ladies Honours“. Arsenal F.C Приступљено 21. 5. 2007. 
  51. ^ Mawhinney, Stuart (7. 5. 2007.). „Arsenal clinch quadruple“. The Football Association Приступљено 23. 10. 2009. 
  52. ^ „Get to Boreham Wood“. Arsenal F.C Приступљено 7. 9. 2008. 

Спољашње везе [уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Премијер лига
Сезона 2012/13.

Арсенал | Астон Вила | Рединг | Саутхемптон | Челси | Евертон | Фулам | Њукасл јунајтед | Норич сити | Квинс парк ренџерс | Ливерпул | Манчестер сити | Манчестер јунајтед | Вест Бромвич албион | Стоук сити | Сандерленд | Свонзи сити | Тотенхем хотспур | Виган атлетик | Вест Хем јунајтед |



- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Арсенал&oldid=7056317“