Корупција

Из Википедије, слободне енциклопедије

Корупција подразумева незаконито коришћење друштвеног и државног положаја и моћи ради стицања сопствене користи. Преведено: подмитљивост, поткупљивост, поквареност. Народ је везује пре свега за „готовину“, односно остваривање новчане добити („Пара врти где бургија неће"), док се „реципрочне обавезе давања“, ВИП (везе и познанства) систем поклона и уступака чешће схвата као незаобилазни део традиционалног морала. Менталитет појединих народа је такав да би већина рекла 'алал му вера' а да им на крај памети не падне да нешто ураде да такво понашање спрече.

Одговорност носиоца јавне функције је у цивилизованим земљама правило, a грешке у њиховом приватном животу не мере се истим аршином као код обичних смртника. Поквареност најбољих је гора од свих других (Језуити XVI века).

О корупцији је тешко прибавити доказе, па су се многе корупционашке афере на западу разрешавале судом јавности чак и кад није било довољно чврстих доказа. У политици постоји морална одговорност и суд јавности чак и кад не постоји кривична одговорност. Ричард Никсон је поднео оставку због онога што су двојица новинара објавила што је резултовало истрагом и иако није кривично одговарао платио је политичку цену. Премијер Британске Колумбије завршио је у затвору и иако је на крају ослобођен оптужбе за корупцију платио је аферу оставком и крајем политичке каријере.

У Америци се политичка каријера распада ако се открије да је политичар на црно запошљавао кућну помоћницу. У Чешкој Републици је премијер Грос приликом притиска медија и јавности поднео оставку јер није успео уверљиво да објасни одакле му новац за стан који је купио када још и није био премијер. Бивши шеф француске дипломатије Ролан Дима осуђен је 2001. на затвор и новчану казну јер је запослио љубавницу у једном предузећу, a она је после код њега лобирала да ово предузеће добија уносне послове.

Држава која нема законске механизме (који се поштују и спроводе) за спречавање корупције својих службеника је осуђена на пропадање. Важну улогу у спречавању корупције има и менталитет народа.

Постмодерна демократија произлази из постулата да јавност има право да зна све o финансијама, имовини и новчаним изворима, оних који их политички воде. Слободни грађани морају да имају гаранцију да онај ко располаже њиховим новцем и прописује им обавезе није корумпиран, а политичари имају обавезу да грађанима o томе пруже све податке.

Централизована и децентрализована корупција[уреди]

Суочен са корупцијом, грађанин или предузетник пред собом има представника власти - државног чиновника, полицајца, судију или кога другог. И проклиње њихову похлепу и своју лошу срећу, али обично не размишља каква је корупција у питању: да ли то они само допуњују своју зараду узимајући мито, играјући ову стару игру само за себе, или се ради о нечем већем, уз учешће виших ешалона државне управе и политике? 

У земљама зреле демократије доминира ,,ситна” административна корупција, где поједини државни званичници сами раде за свој рачун, или где, евентуално, мање групе раде заједнички, кријући се од закона, колега и истражних органа. Тип корупције је исти, без обзира да ли се корупцијом бави најнижи државни чиновник или министар. Битно је да се ради о ситуацији где се појединци стављају изван закона, у сопственом интересу, и да држава није наклоњена тој њиховој делатности. То је уобичајена, тзв. децентрализована корупција. Међутим, у многим земљама у транзицији и у развоју корупција се игра на знатно вишем нивоу. Моћни појединци и групе покушавају да освоје државу, тј. да је ставе под своју контролу и искористе за сопствено богаћење. Некада у томе успеју делимично, а некада у целини.

Два теоријски чиста типа корупције су:

  • децентрализована, и
  • централизована.

Код децентрализоване корупције држава је поштена, а корупцијом се баве државни службеници за свој рачун, стрепећи да ће бити ухваћени и кажњени. 

Централизована корупција представља потпуно другачији тип корупције, код кога се одбацује претпоставка о поштењу државе и оних који је воде. Тиме се отвара потпуно нова перспектива. Државни врх постаје тада генератор корупције, а државни апарат представља инструмент богаћења за припаднике владајућег круга. 

Замислимо једну пљачкашку екипу, чији је циљ освајање и одржање власти и богаћење. На њеном челу је појединац са највећим способностима, који уговара поделу плена са другим члановима екипе.  Он не сме да им да премало, јер ће порасти вероватноћа дворског удара, али ни превише, како не би непотребно смањио свој део. Његов циљ је, дакле, да максимизује сопствени приход, али и да сачува лојалност својих сарадника како га не би збацили или издали, и то тако што ће им обезбедити учешће у убраном миту. Ово препуштање дела добити има две сврхе: да држи сараднике заинтересованима за заједничку ствар, али и да их везује за владара претњом санкција за корупцију уколико покушају да се осамостале. Додатни погодан механизам за повећање кохезије је прописивање ниских плата државних службеника, јер су они тада принуђени да се упусте у корупцију како би могли пристојно да живе, што их опет ставља на милост и немилост вишим ауторитетима. 

Модел централизоване корупције је, видимо, политичке природе. Политичка сфера генерише корупцију, њен обим и модалитете, а корупција је ендогена у односу на политички систем.

Корупција у Србији[уреди]

Према извештају Европске комисије о напредку из 2008. године,"корупција је и даље широко распространјена и представља озбиљан проблем у Србији. Упркос већој свести јавности и новоусвојеним законским прописима, главни проблеми остају. То подразумева недостатак независних и ефикасних надзорних тела у кључним областима, као што су финансирање политичких партија, сукоб интереса, јавне набавке и приватизација." Корупција се сматра уобичајеном праксом у Србији, у свим сферама живота. Корупција у Србији има веома дубоке корене. Према извештају Уједињених нација(TNS Medium Gallup – Korupcija u Srbiji -Istrazivanje o percepciji i iskustvima građana, oktobar, 2009) највећи број грађана верује да Влада и полиција треба да предводе борбу против корупције, међутим то је истовремено и парадоксално јер су ове институције веома корумпиране. Такође државна управа и полиција су означене као најкорумпираније институције у Србији, док је здравство трећа. Међутим према истраживањима Светске Здравствене Организације (WHO- World Health Organisation), Српска медицинска струка је друга најкорумпираниаја у свету. Испред Србије на овој листи налази се само Казахстан.

Борба против корупције[уреди]

Корупција је одраз кварења моралних вредности једног друштва, што су констатовали још Аристотел, Макијавели и Монтескје. Суштина корупције није у количини новца коју прима корумпирани службеник, већ у моралној штети која државу и јавну власт чине несигурном, поводљивом, неделотворном и на крају - нелегитимном. Самим тим, корупција угрожава саму конституцију државе, њен смисао и суштину, па је модерно и демократско друштво види као штетну појаву коју свим средствима треба спречавати, откривати и искорењивати.

У институционалном смислу, три основна правца борбе против корупције су:

  • смањење улоге државе, односно сужење дискреционих овлашћења, чиме се редуцира подручје њеног деловања које може бити захваћено корупцијом. Ово смањење улоге државе може бити изведено било дерегулацијом (либерализацијом), било увођењем аутоматских правила. Дерегулација означава укидање регулације неког посла и препуштање грађанима и њиховим организацијама права да слободно одлучују о том послу, а добар пример је скорашње укидање дозвола и других административних ограничења у спољној трговини и либерализација промета, у смислу да свако може да слободно увози и извози робу и услуге, наравно уз плаћање царине. У државним пословима код којих није могућа дерегулација, потребно је установити, у што већој мери, аутоматизам доношења одлука кроз прописивање услова које је потребно задовољити приликом подношења захтева, тако да испуњавање критеријума буде основ за доношење одлуке, а не слободна воља или процена државног службеника.
  • полагање рачуна, значи обавезу државних органа и службеника да обавештавају и извештавају о своме раду грађане, као и право грађана да предузимају акције против оних званичника чије понашање не сматрају задовољавајућим. Најважнија гаранција за одговорност државних званичника и владе у целини представља право грађана да смењују власт на изборима, кажњавајући је за лоше понашање и злоупотребе, па и за корупцију генерално. Да би грађани били у стању да оцене начин обављања државних функција, нужно је обезбедити транспарентност, тј. јавност рада званичника кроз, на пример, отвореност седница скупштина и влада за медије, обавезу редовног подношења извештаја о раду државних органа и слично. Посебно важну улогу требало би да има скупштински надзор над радом извршних органа.
  • мотивациони систем људи који обављају државне функције представља важан елемент корупције, јер се на њему заснива цена-профит калкулација појединца. Са једне стране, могућност да се примањем мита обезбеди леп живот свакако је јак подстицај на корупцију, али се погодном политиком може утицати на трошкове корупције за појединца и дестимулисати лоше понашање. Примери таквих политика су: повећања плата државних службеника, редовно напредовање у каријери, комбинација чврстог надзора и ефикасног кажњавања, развијање етичких норми и осећаја служења народу, лични пример шефова и слично. Циљ ових мера је да се комбинација ,,мали ризик, велика добит” код државног службеника промени у ,,велики ризик, мала добит”. Посебан значај има регулисање конфликта интереса.

Пошто у Србији не постоји добро разумевање дубине овог проблема, потребна је детаљнија законска регулатива.


Вики-књиге на српском језику[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Званичне странице[уреди]

Истраживања[уреди]


Литература[уреди]

  • Зоран Миљатовић, Трговина утицајем

Са других Викимедијиних пројеката :