Аристотел

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аристотел

Аристотелова биста у Лувру
Аристотелова биста у Лувру

Пуно име Аристотел
Информације
Датум рођења 384. п. н. е.
Место рођења Стагира
Датум смрти 322. п. н. е.
Место смрти Калкис
Рад
Епоха Античка филозофија

Аристотел (грч. Αριστοτέλης); 384. п. н. е.322. п. н. е.), старогрчки филозоф и беседник, Платонов ученик и једна од најутицајнијих личности у историји европске мисли.

Биографија[уреди]

Аристотел је рођен у Стагири, грчкој колонији на македонском полуострву. Његов отац, Никомах, радио је као дворски лекар код краља Аминтаса III Македонског, деде Александра Великог. Верује се да су Аристотелови преци били на овој дужности и код ранијих македонских краљева. Претпоставља са да је, када је отишао у Атину са 18 година, Аристотел имао и нека знања из медицине која је добио од оца.

Од 18. до 37. године похађа Академију као Платонов ученик. Разлике у филозофским ставовима биле су основа за стварање разних легенди о односима Платона и Аристотела. Евидентно је да су неслагања у ставовима постојала, пошто Аристотел врло рано показује интересовање за природне чињенице и законе за разлику од Платонових идеалистичких ставова. Било како било, нема никаквих доказа да су за време Аристотеловог боравка на Академији односи између двојице филозофа били затегнути или прекинути.

Заправо, Аристотелово понашање после Платонове смрти, његова стална сарадња са Ксенократом и осталим платонистима, те референце на Платоново учење у његовим делима доказују да је, иако је и било сукоба мишљења између Аристотела и Платона, међу њима постојало дубоко разумевање и толеранција. Такође, приче кажу да је Аристотел највише неслагања имао са епикурејцима, који су били познати и као „клеветници“. Иако се овакве легенде често налазе код раних хришћанских писаца као што су Јустин Испосник и Григорије Назијазин, разлог лежи највише у чврстом систему вредности који су Аристотелу усадили рани хришћански јеретици, а понајмање у неком добро утемељеном историјском веровању.

После Платонове смрти (346. п. н. е.), Аристотел са Ксенократом одлази на двор Хермијаса, владара Атарније у Малој Азији и жени се са Питијом, владаревом нећакињом и покћерком. Године 344. п. н. е., Хермијас гине у побуни и Аристотел са породицом одлази у Митилену. После годину-две, на позив краља Филипа II Македонског одлази у родну Стагиру да би постао тутор Александра Великог, који је тад имао 13 година.

Плутарх пише да Аристотел Александра није поучавао само етици и политици већ га је упућивао и у далеко дубље тајне филозофије. Мноштво је доказа да је Александар много научио од Аристотела, а и да је Аристотел имао користи поучавајући младог принца (иако се Бертранд Расел не слаже с овим наводима). Захваљујући овом утицају, Аристотел је од Александра добијао значајна новчана средства за набавку књига, а по свему судећи, обновљена моћ Александрове војске последица је, барем делимично, и Александровог односа са Аристотелом.

По наводима Плутарха и Диогена, Филип је 340. п. н. е. године до темеља спалио Стагиру, Аристотелов родни град, али је Аристотел успео наговорити Александра да га обнови.

Око 335. п. н. е., Александар одлази у поход на Азију а Аристотел, који је од Александровог доласка на македонски трон имао улогу неслужбеног саветника, одлази поново у Атину и отвара сопствену филозофску школу. Могуће је да је Аристотел, по казивању Аула Гелијуса, водио школу реторике за време свог претходног боравка у Атини; али, сада, следећи Платонов пример, он почиње давати редовне часове из филозофије у гимназијуму саграђеном у част Аполона Ликијског, по којем је школа добила име Лицеј. (Школа је такође била позната и као перипатетичка школа пошто је Аристотел волео да расправља о филозофским питањима са својим ученицима шетајући горе-доле, peripateo (лагана шетња), peripatoi (око гимназијума).

За време тринаестогодишњег периода (335. п. н. е. — 322. п. н. е.) који је провео поучавајући у Лицеју, Аристотел је написао већину својих дела. По узору на Платона, пише „Дијалоге“ у којима популарним језиком износи основе свог учења. Такође је написао неколико студија (о којима ће бити говора касније) о физици, метафизици итд; у којима је стил формалнији, а језик ученији него у „Дијалозима“. Ови текстови откривају у којој мери су му били корисни материјали и писани извори које му је Александар својевремено обезбедио. Они посебно показују повезаност његовог учења са радовима грчких филозофа, његових претходника, те како је наставио, лично или преко других филозофа, истраживања природних појава. Плиније тврди да је Александар ставио под Аристотелов надзор све ловце, рибаре и птичаре у свом краљевству те све надзорнике краљевских шума, језера, мочвара и пашњака што је било врло вероватно узевши у обзир Аристотелова радове из зоологије. Аристотел је изузетно добро познавао радове својих претходника тако да Страбон констатује да је Аристотел међу првима почео стварати велику библиотеку.

У последњим годинама Аристотеловог живота односи између њега и Александра постају веома затегнути захваљујући страдању и казни Калистеновој којег је Аристотел својевремено препоручио Александру. Без обзира на све, у Атини су и даље сматрали Аристотела Александровим пријатељем и представником Македоније. Наравно, након што је у Атину стигла вест о Александровој смрти и након што избили немири који су довели до Ламијског рата Аристотел постаје непопуларан као и сви Македонци. Атмосферу непоштовања и омражености, коју су својевремено осетили Анаксагора и Сократ, доживео је, још безразложније, и сам Аристотел. Напушта Атину изјављујући (по сведочењима многих античких ауторитета) да неће пружити Атињанима шансу да се по трећи пут огреше о филозофију. Налази уточиште на свом сеоском имању у Калкису у Еубеји где и умире следеће године, 322. п. н. е. од дугогодишње болести. Приче да је његова смрт последица тровања кукутом, као и легенда да се бацио у море „јер није могао објаснити таласе“ немају историјске основе.

Врло мало се зна о Аристотеловом физичком изгледу осим из њему ненаклоњених извора. Његове очуване статуе и бисте, које вероватно датирају из првих година деловања перипатетичке школе, приказују човека просечне висине, оштрих црта лица и проницљивог погледа. На основу његових текстова, тестамента (несумњиво веродостојног), одломака из његових писама те сведочења његових објективних савременика закључујемо да се радило о високоморалном човеку благе нарави, посвећеног породици и пријатељима, који је благо поступао са својим робовима, био милостив према својим непријатељима и противницима и захвалан својим доброчинитељима. Када је платонизам престао да доминира светом хришћанске мисли и када су се Аристотелови радови почели проучавати објективно и без страха, у делима хришћанских писаца 13. века (исто као и код објективних писаца његовог времена) Аристотел се описује као човек благе нарави, достојанствене појаве, скроман и без иједног моралног недостатка, „највећи од оних који знају“.

Облици државног уређења[уреди]

Аристотел је, за разлику од Платона, више био оријентисан на истраживање постојећег друштва. Анализом 158 устава грчких полиса, он је поделио државна уређења на:

Критика[уреди]

Захваљујући својој свестраности и храбрости, Аристотел је успео да обухвати и синтетизује оба правца у дотадашњој грчкој филозофији: учење о природи и учење о моралу; такође је, на основу филозофске мисли претходника својих учитеља, пронашао изгубљену нит научног развоја „досократовске“ Грчке, наставио то дело доследним и детаљним проучавањима и свеобухватним посматрањима, те од добијених података саградио величанствену грађевину организоване науке.

Аристотел је имао обичај да у уводима својих дела наводи радове својих претходника који су се бавили истом темом као и његов актуелни рад и да сваких такав рад аргументовано побије и дисквалификује.

Викицитати „Аристотел је размишљао на отомански начин: он безбедно може да влада тек пошто поубија сву своју браћу“

Али, „братоубилачка помама“ омогућила нам је детаљније упознавање са досократовском филозофијом.

Аристотелова астрономија није претерано опширна и не даје превише новог у односу на његове претходнике. Он одбацује Питагорино учење по којем је Сунце средиште нашег система и ту част радије додељује Земљи. Али, његова мала расправа о метеорологији пуна је бриљантних запажања и чак и њен спекулативни део показује сву блиставост Аристотеловог ума. Аристотел поставља и нека у оно време врло луцидна питања из науке о наслеђу. Нека жена из Елиде удала се за Црнца; њихова деца била су бела, али се у следећој генерацији појавила негроидност; тим поводом Аристотел пита где је у средњој генерацији био сакривен наследни елемент негроидности. Био је само један мали корак од једног тако важног и интелигентног питања па до епохалних експеримената Грегора Мендела (18221882). Prudens quaestio dimidium scientiae — мудро питање јесте половина знања.

Најпознатији и најоригиналнији Аристотелов допринос филозофији је његово учење о силогизмима.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Аристотел (1975) Политика, Београд: БИГЗ

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :