Нацрт:Дона Харавеј

Дона Харавеј је зоолошкиња, биолошкиња, професорка феминистичких и техничких наука.

„Киборзи нису обожаваоци; не сећају се космоса. Они су неповерљиви према холизму, али им је потребна повезаност – изгледа да имају природан осећај за политику уједињеног фронта, али без партијске припадности. Главна невоља са киборзима је, наравно, што су они незаконити изданак милитаризма и патријархалног капитализма, а да не говоримо о државном социјализму. Али ванбрачна деца су често крајње неверна свом родитељству."

Лични подаци[уреди | уреди извор]

Дона Џин Харавеј рођена је 1944. године у Денверу у Колораду. Њен отац је био спортски репортер за Денвер Пост, а њена мајка, која је била ирског католичког порекла, умрла је када је Дона имала 16 година. Након средње школе, Харавеј се преселила у Париз да би студирала еволуциону филозофију и теологију, а затим је дипломирала у Колораду са дипломама из зоологије, филозофије и књижевности.

Докторирала је биологију на Јејлу, написавши дисертацију о употреби метафоре у оквирима експеримената у експерименталној биологији, под насловом Кристали, тканине и поља: Метафоре организма у развојној биологији 20. века.

Дело[уреди | уреди извор]

Њен рад се заснива на историји науке и биологије. У књизи Primate Visions: Gender, Race and Nature in the world of Modern Science, она се фокусира на метафоре и наративе који управљају науком о приматологији.

Тврди да постоје тенденције да се приче о „репродуктивном надметању и сексу између агресивних мушкараца и пријемчивих женки маскулинизирају” које олакшавају доношење једне врсте закључака и спречавају друге.

Приматолози се, тврди Харавеј, фокусирају на другачију врсту посматрања која захтева више комуникације и активности оријентисаних на преживљавање, пружајући веома различите перспективе о пореклу природе и културе од оних које су опште прихваћене.

Ослањајући се на примере западних наратива и идеологија класе, пола и расе, Харавеј доводи у питање фундаменталне научне концепте људске природе засноване на приматима. Њена намера је да „разоткрије ограничења и немогућност објективности и да размотри неке од недавних ревизија које су понудили феминистички приматолози.“ Харавеј нуди алтернативну перспективу на прихваћене идеологије које обликују начине стварања научних објашњења људске природе, али иде и много даље од тога.

Манифест киборга[уреди | уреди извор]

Есеј објављен 1985. под називом Манифест киборга је веома необичан документ, мешавина страствене полемике, херметичке теорије и размишљања о технологији. Она то назива „ироничним политичким митом“ који успева да киборга од иконе Хладног рата претвори у симбол феминистичког ослобођења. У манифесту, Харавеј тврди да киборг, спој животиње и машине, подрива велику супротност између природе и културе, себе и спољашњег света, која прожима западњачку мисао. Зашто је ово битно? У разговору, када људи описују нешто као природно, они кажу да је то једноставно онако како ствари стоје; ми то не можемо променити.

У духу постструктурализма и постмодернизма који оспорава бинарне поделе као конструкције идеологије моћних, где је кључни појам хибрид, срж културе савременог света у који се мешају. Идеје о роду, високој и ниској култури, реалној и медијској стварности, човеку и природи, „Манифест киборга“ је имао велики утицај не само на феминистичку теорију, већ и на теорију високе технологије и постхуманизма уопште. У студијама које се баве телом, сајбер простором и сајбер идентитетом, омиљена полазна тачка је киборг Доне Харавеј. [1]

Харавејина идеја заснива се на потпуном познавању способности технологије да повећа обим људских ограничења и тако отвори могућности појединцима да се конструишу даље од стереотипа. И док она описује Манифест киборга као иронични политички мит који исмева патријархално друштво, она и даље тврди да кибернетика поставља темеље за друштво у коме успостављамо наше односе не на основу сличности, већ на хармонији и сагласности.[2]

Киборг[уреди | уреди извор]

Киборг је кибернетички организам, хибрид машине и организма, творевина друштвене стварности и фикције. Друштвена стварност су живи друштвени односи, наша најважнија политичка конструкција, фикција која мења свет. Међународни женски покрети формирали су „женско искуство“ које треба да разоткрије или открије овај кључни колективни објекат. Ово искуство је фикција и чињеница најважније политичке врсте. Ослобођење почива на образовању свести, маштовитом хватању, на угњетавању, а тиме и на могућности. Киборг је ствар фикције и проживљеног искуства које мења оно што је схваћено као „женско искуство“ на крају двадесетог века. То је борба до смрти, али граница између научне фантастике и друштвене стварности је оптичка илузија.

Савремена научна фантастика пуна је киборга – створења која су и животиње и машине, која насељавају свет и природни и вештачки. Савремена медицина је такође пуна киборга, парова између организма и машине, схваћених као кодирани уређаји у сексуалном односу са потенцијом непознатом историји сексуалности. Киборг „род“ обнавља неке од оних дивних барокних реплика папрати и бескичмењака (каква лепа органска превентива против хетеросексизма). Репликација киборга је независна од органске репродукције. Савремена продукција подсећа на сан киборг колонијализма, сан који чини да ноћна мора тејлоризма прерасте у идилу. Савремени рат није ништа друго до киборг оргија, за који је из војног буџета САД 1984. потрошено осамдесет четири милијарде долара. Киборг је фикција која мапира нашу друштвену и телесну стварност; то је такође веома маштовит извор који сугерише нека веома плодна упаривања. Биополитика Мишела Фукоа је само слаба слутња политике киборга, веома отворено поље.

До краја двадесетог века, нашег доба, митског доба, сви смо постали химере, теоретизирани и измишљени хибриди машине и организма; укратко, ми смо киборзи. Киборг је наша онтологија; он нам даје нашу политику. Киборг је згуснута слика и маште и материјалне стварности, та два повезана центра која структурирају сваку могућност историјске трансформације. У традицији „западне” науке и политике – традиција расистичког, мушког капитализма; традиција напретка; традиција присвајања природе као ресурса за производњу културе; традицији репродукције сопства кроз рефлексију другог – однос организма и машине био је гранични рат. У овом пограничном рату биле су у питању територије производње, репродукције и маште. Мој аргумент је у корист уживања у замагљивању тих граница и одговорности за њихово стварање. Инкарнација киборга је изван спасења. Нити означава период у неком едипалском календару који покушава да излечи ужасну поделу полова неком оралном симбиотском утопијом или пост-едиповском апокалипсом. Као што Зои Софоулис показује у свом писању о Жаку Лакану, Мелани Клајн и нуклеарној култури, Лаклаин, најстрашнија чудовишта, и вероватно најочекиванија чудовишта у свету киборга, оличена су у неедипским причама са другачијом логиком репресије, које треба да разумемо да бисмо уопште преживели.

''Радије бих била киборг него богиња."[3]

Симболика[уреди | уреди извор]

Она такође наглашава како је жеља за јединством, успостављена кроз један идентитет, увек резултирала искључењем или даљом фрагментацијом идентитета. Дакле, термин "жена" пре успостављања интерсекционалних политика често је искључивао жене небелих раса, а чак се и данас у есенцијалистичким струјама радикалног феминизма још увек користи да искључи транс-жене.

Харавеј управо у киборгу види прилику да се супротстави овим „универзалним“ и тотализујућим језицима јединства. С обзиром на то да је и природно-органска и културно-технолошка форма, она у њој види излаз из бинарности на које смо осуђени: тело/психа, материја/дух, природно/вештачко, мушко/женско, сопство/другост. , природа/култура. „Слика киборга може да сугерише излаз из лавиринта дуализама које смо користили да себи објаснимо своја тела и алате. Ово није сан о заједничком језику, већ о моћној неверничкој хетероглосији“. Киборг је оличење поливаленције, ироничан политички мит који настоји да уједини нас, киборг цивилизацију, али не на тотализујући начин, већ негујући различитост. У нашој цивилизацији ретко ко је желео да постане киборг, а многи ни данас нису свесни у каквом су стању, иако ми данас то неминовно јесмо. Теорија Доне Харавеј и њен Манифест киборга скрећу нам пажњу на чињеницу да морамо да постанемо свесни свог органско-механичког постојања и да, као нова врста, створимо политичку свест која са собом носи потенцијал да се коначно одрекнемо уских погледа на бинарне и да закорачи ка утопијским визијама будућности. Како сама Харавеј каже „киборг је наша онтологија; он одређује нашу политику”.[4]