Опсада Алезије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Алезије
Део Галских ратова
Реконструисани део римских утврђења
Реконструисани део римских утврђења
Време: септембар 52. п. н. е.
Локација: Ализе Сен Рен (Француска)
Резултат: одлучујућа римска победа, коначно освајање Галије
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Римска република Галска племена
Заповедници
Јулије Цезар Верцингеторикс
Комије
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
10 или 11 легија, 10.000 помоћних трупа (auxilia) Гали, Германска и Нумиђанска коњица, Балеарски праћкаши, Крићански стрелци. Укупно око 50.000 војника 80.000 Гала унутар утврђења Алезија (65.000 пешака и 15.000 коњаника) и 240.000 Гала који долазе у помоћ са још 8.000 коњаника
Губици
12.800 убијених и рањених између 56.000 и 90.000 трупа послатих у помоћ
40.000 заробљеника из опседаних снага
{{{подаци}}}

Битка код Алезије, односно опсада Алезије, се одиграла за време галских ратова у јесен 52. п. н. е. када је римска војска под Јулијем Цезаром опколила војску побуњених Гала под Верцингеториксом. Иако у једном тренутку суочени са чак четири пута бројчано надмоћнијим снагама, Римљани су истовремено успели поразити Верцингеторикса и галске снаге које су га дошле деблокирати. Након битке се Верцингеторикс предао, означивши тако крај организованог галског отпора, односно коначно освајање Галије од стране Римљана. Битка, коју је Цезар детаљно описао у својим Галским ратовима, се сматра једним од најбољих примера Цезаровог ратног умећа, а имала је далекосежне последице како по Рим и Галију, тако и по историју Европе уопште.

Опсада и битка[уреди]

Фортификације саграђене од стране Цезара у Алезији

Алезија је била тврђава на врху брда окружена са долинама река, са јаким одбрамбеним карактеристикама. Пошто би директан напад био највероватније безуспешан, Цезар се одлучио за опсаду, надајући се да добије предају услед гладовања. Разматрајући да су око 80.000 војника били стационирани у Алезији, заједно са локалном цивилном популацијом, ово неће трајати дуго. Да би имао савршену блокаду, Цезар је наредио да окружујуће фортификације, које се називају циркумвалације, буду саграђене око Алезије. Детаљи грађења ове конструкције су познати из Цезарових мемоара „Коментари о Галском рату“. Око 18 километара дуге и 4 метра високе зидине су саграђене за око 3 недеље. Оне су биле праћене са 4 метра широким каналима постављеним ка унутра, такође око 4 метра дубока.[1] Најближи фортификацији су били напуњени водом из оближњих река. Ове фортификације су биле опремљене замкама, неколико линија канала од којих су неки били испуњени водом из оближњих река, дубоким рупама испред канала и кулама постављеним на једнаком размаку које су биле опремљене са стандардном римском артиљеријом (скорпио који је био тешки бацач копаља са невероватном прецизношћу и дометом од око 100м).

Верцингеториксова коњица је често ометала грађење да не би дошло потпуног окруживања. Римска помоћна коњица (auxilia) је доказала вредност и држала их по страни. После око 2 недеље посла, део Галске коњице је успео да побегне кроз незавршени део фортификације. Очекивајући да ће сада помоћне трупе бити послате, Цезар је наредио изградњу друге линије фортификација, контравалација, која је окренута ка споља и држи његову војску између првог зида и галске помоћи. Била је идентична првој у дизајну и дуга 21 километар и укључивала је око 4 коњичка кампа.

Реконструкција Цезарових фортификација око Алезије

За време ових дешавања на римској страни, услови живљења у Алезији су се погоршавали. Са 80.000 војника и становништвом, превише људи је било унутра и такмичило се за мало хране. Мандубији су одлучили да избаце жене и децу из тврђаве, надајући се да ће сачувати храну за борце и да ће Цезар направити отвор и пустити их напоље. Ово би такође била прилика за пробијање римских линија одбране. Али је Цезар издао наређење да се за ове цивиле не ради ништа чиме их оставио да умру од глади на ничијој земљи између између зидова тврђаве и циркумвалације. Сурова судбина њиховог народа допринела је губитку морала галских снага. Верцингеторикс је покушао да одржи висок морал, али се суочио са претњом предаје неких од његових људи. Међутим, помоћне снаге су стигле у овом очајном часу, појачавајући вољу људи под опсадом да се боре.

На крају септембра Гали, под командом Комијуса, покушали су да упадну унутра нападајући Цезарову контравалацију. Верцингеторикс је наредио истовремени напад на унутрашњу циркумвалацију. Ниједан од ових покушаја није успео и борба се завршила предвече. Следећег дана, Гали су напали под окриљем ноћи. Овог пута су наишли на више успеха и Цезар је био принуђен да напусти неке делове своје фортификације. Само брзи напад коњице под командом Марка Антонија и Гаја Требонија је спасао ситуацију. Унутрашњи зид је такође био нападнут, али присуство ровова, које су Верцингеториксове снаге морале да пређу их је успорило довољно. У ово доба, позиција римске војске је такође ослабила. Такође опкољени, храну су почели да пажљиво деле и људи су били скоро на физичкој изнемоглости.

Следећег дана, 2.октобра, Верцасивелаунус (Верцингеториксов рођак), лансирао је масован напад са 60.000 људи, фокусиран на слабост на римској фортификацији (круг на слици) коју је Цезар покушао да сакрије, али је откривена од стране Гала. На том подручју је због природних препрека било немогуће правилно направити зид. Напад је био синхронизован са Верцингеториксовим снагама које су напале унутрашње фортификације са свих страна. Цезар је веровао у обученост и дисциплину својих људи и послао је наређење да једноставно држе линију. Он је лично јахао уздуж борбене линије и храбрио своје легионаре. Лабијенусова коњица је била послата да помогне одбрану на месту где је фортификација била угрожена. Како се притисак појачавао, Цезар је био натеран на покрене контра напад на унутрашњу офанзиву и успео је да одгурне Верцингеториксове људе. У то време део држан од стране Лабијенуса је био на ивици пропасти. Цезар се одлучио за очајничке мере и узео је 13 коњичких кохорти (око 6.000 људи) да нападне око 60.000 Гала са леђа. Ово је изненадило и нападаче и браниоце. Када су видели да се њихов командант излаже таквом ризику, Лабијенусови људи су удвостручили своје напоре и натерали су нападаче на повлачење. Успаничена војска у повлачењу је била лак плен за дисциплиновану римску потеру, и ово је још један пример масакра војске у повлачењу у ратовању старог века. Гали у повлачењу су били маскрирани, и Цезар у својим Коментарима о Галском рату примећује да је само чиста исрпљеност његових људи спасла Гале од потмуног уништења.

Из Алезије, Верцингеторикс је сведочио поразу снага послатих њему у помоћ. Суочавајући се са изгладнелошћу и слабим моралом, био је приморан на предају без финалне битке. Следећег дана, Галски лидер предао је своје оружје Јулију Цезару, стављајући тачку на опсаду Алезије.

Последице[уреди]

Цезарова биста
Верцингеториксова статуа коју је подигао Наполеон III
Верцингеторикс се предаје Цезару

Битка код Алезије је постала задњи организовани отпор римском освајању Галије, и представља дефинитивно освајање Келта од стране Римљана. После Алезије, континетална Галија је била освојена, тако постајући римска провинција и бива подељена на мање јединице. Све до трећег века се организовани отпор неће појавити. Браниоци Алезије су заробљени као и помоћне трупе. Они су или били продати у робље или дати као ратни плен Цезаровим легионарима, осим чланова Едуи и Арверни племена, који су ослобођени и помиловани због њихове важности Риму.

За Цезара Алезија је огроман лични успех, и војно и политички. Сенат, изманипулисан од стране Катона и Помпеја, је објавио 20 дана захвалности за победу, али су блокирали Цезару част тријумфалне параде, што је био зенит каријере једног римског генерала и велика част. Политичке тензије су се повећале, и две године касније, 50 године п. н. е. Цезар је прешао Рубикон, што је изазвало римски грађански рат (49–45 године п. н. е.), у ком је он победио. Након што је изабран за конзула, за сваку годину за време рата, и након што је постављен неколико пута за диктатора, коначно је постављен за dictator perpetuus (доживотни диктатор), од стране Сената (44 године п. н. е.). Стално повећање његове личне моћи и славе је подривало темеље Римске републике, што је довело до успостављања Римског царства.

Цезарови заповедници коњице су ишли различитим путем. Лабијенус се удружио са Оптиматама, конзервативцима у у грађанско рату, и убијен је за време битке код Мунде. Требоније, један од њему омиљених заповедника, је постао конзул, уз помоћ Цезара (45 године п. н. е.) и касније је учествовао у атентату на Цезара (44 године п. н. е.), на Мартовске Иде (15. март). Он је сам убијен годину дана касније. Антоније је наставио да подржава Цезара. Постао је Цезаров други у команди, поверена му је Италија за време Цезаровог одсуствовања. У 44 год. п. н. е. је Цезару постао конзуларни колега. Након Цезаровог убиства, Антоније је прогонио његове убице и јурио врховну моћ са Октавијаном, прво формирајући савез са њим, а потом и са Марком Лепидом који се називао Други Тријумвират који се распао Антонијевим нападом и битком код Акцијума. Заједно са својим савезником и краљицом љубавницом Клеопатром VII је побегао у Египат и извршио самоубиство.

Верцингеторикс је заробљен и одведен у Рим где је наредних 5 година чекао да буде погубљен и изложен у Цезаровом тријумфу (величанствена парада у част генерала). Што је била римска традиција у погледу са пораженим непријатељским лидерима, на крају параде је одведен у Тулијанум (такође познат и као Мамертински затвор) где је речено да је био задављен, мада је највероватније био погубљен у затвору.

Бројност снага[уреди]

Прецизне цифре за величину армија које су учествовале, и број жртава, је тешко сазнати. Такве цифре су одувек биле моћна пропаганда. Цезар, у свом делу Comentarii De Bello Gallico, прича о помоћним трупама Гала које су имале 250.000 људи, вероватно претеривање да уздигне сопствену победу. На несрећу, једини подаци су римски и вероватно измењени. Модерни историчари верују да бројка од 80.000—100.000 људи је вероватна. Једина позната чињеница је да је сваки Цезаров војник добио Гала као роба, што значи да било око 40.000 заробљеника, углавном из гарнизона под опсадом. Помоћне трупе су претрпеле тешке губитке, као и многе друге армије које су бежале пред оружјем брзе римске коњице.

Важност[уреди]

Цезарова победа над комбинованим Галским снага је довела до римске доминација над Галијом наредних 500 година.Ипак, племена која нису послала пуно војске су и након ове битке пружала отпор Цеѕару. Победа је такође изазвала његову свађу са римским аристократама, што је довело до његове инвазије на Италију.

Извори[уреди]

  1. ^ "...duas fossas quindecim pedes latas, eadem altitudine perduxit..." DE BELLO GALLICO Book VII par 72

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Опсада Алезије