Разговор:Милан Хорватски/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Колаборационизам

Мени је смијешан аргумент да је он само наставио да обавља исту функцију коју је имао у Краљевини Југославији. Влада Краљевине Југославије је избјегла у Лондон, укључујући и Министра финансија Јураја Шутеја. Такозвана влада народног спаса Милана Недића није била никакав насљедник владе Краљевине Југославије, па тако ни он није могао „задржати исто радно мјесто”. Други аргумент да је неко морао да исплаћује плате и пензије за вријеме окупације је још смјешнији. Помагање окупационој сили да одржи ред за вријеме окупације је у самој сржи колаборационизма.— WR 12:25, 9. мај 2019. (CEST)

Није Недићева влада била правни насљедник краљевске владе и министарстава, али је господарила свим зградама југословенских министарстава и чиновницима који су тамо радили. Наравно да са избјеглим министрима нису могли побјећи сви чиновници и намјештеници из министарстава. Државни службеници и дан данас раде на истим мјестима без обзира што се промијени по неколико владајућих странака иако би по некој примитивној логици управо њих требало најурити јер су они непосредни извршиоци свих политичких налога и разних политика које народ на изборима одбаци. --Жељко Тодоровић (разговор) 16:52, 9. мај 2019. (CEST) с. р.

Разумијем ја тебе, али ипак мислим да је ствар личног избора да ли ће неко остати да сједи у фотељи највишег чиновника у министарству када је земља окупирана. Није то баш исто као смјена различитих партија на власти после избора. Могао се повући и возити бицикл као принц Ђорђе. У сваком случају, пронашао сам компромис и мислим да допуњени увод може да задовољи све стране.— WR 17:33, 9. мај 2019. (CEST)

Plus je bio potpisnik Apela srpskom narodu. Za razliku od nekih potpisnika, to mu nije oprosteno. Plus, ta vlada je donosila takve zakone da su plate isplacivane samo nacionalno ispravnim ljudima. Razumljivo da je bio svojevoljno u svemu tome. -- Bojan  Razgovor  20:53, 9. мај 2019. (CEST)

Питање односа између окупационих власти и популације под окупацијом било је, када је реч о периоду Другог светског рата, углавном регулисано Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. Четврта хашка конвенција из 1907, установила је право за окупирано становништво да и даље живи по властитим законима, као и да задржи властиту администрацију што је свакако морало да подразумева и неки ниво колаборације домаће управе са окупатором. (Hague Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its annex: Regulations concerning the Laws and Customs of War on Land. The Hague, 18 October 1907. https://ihl-databases.icrc.org/applic/ihl/ihl.nsf/0/1d1726425f6955aec125641e0038bfd6 )

Судбина Каналских острва (енг. Channel Islands – група острва у каналу Ламанш), која су имала посебан статус „крунског поседа“ британске краљевске куће, али чији су становници ипак били британски држављани, може послужити као пример примене хашких конвенција и као илустрација односа британске круне према својим поданицима који су учествовали у домаћој управи под немачком окупацијом. Наиме, поменути крунски поседи били су под непрекидном окупацијом од јуна 1940. до 9. маја 1945. Од почетка до краја окупације Каналских острва поштоване су смернице у оквиру којих је требало да се спроводи „једна узорна окупација“, а које је још током августа 1940. поставио Амброз Шервил (Ambrose Sherwill) у својству председника тзв. Контролног комитета и као одговорна личност за контакте са немачким окупационим властима. Између осталог, он је казао и следеће: „Нека би ова окупација била узор свету: с једне стране толерантност, учтивост и коректност окупационих и војних власти, а достојанство, учтивост и примерно понашање цивилног становништва, с друге стране. Стриктно се придржавамо наређења и уредби које долазе од немачког команданта и цивилних власти.“ Иако је било више инцидената који су реметили ток ове „узорне окупације“, домаћи управници два највећа острва у архипелагу су после рата одликовани титулом племића за, како је то виђено, заслуге и патриотску службу. Укупно 29  острвских функционера, учесника колаборационе домаће управе Каналских острва за време немачке окупације, одликовано је након рата различитим одликовањима Уједињеног Краљевства.

Тако су, рецимо, када је Лондонски радио позвао патриоте у окупираним земљама да исписују латинично слово „V“ (victory) као симбол победе, неки грађани Каналских острва почели да исписују овај симбол по зидовима и јавним местима. Реагујући на претње Немаца, управник острва Гернзи (енг. Guernsey), Виктор Кареј, обећава награду од 25 фунти ономе који прокаже лица одговорна за поменуто исписивање. Након завршетка окупације и рата, исти Виктор Кареј је децембра 1945. одликован титулом племића поставши тако Сер (Sir Victor Gosselin Carey).

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник Петрашин (разговор • доприноси)

Док је Хорватски био члан владе која је активно гушила отпор окупацији и била саучесник у стварау атмосфере линча и прогона и уништења београдских Јевреја и Рома. И то идеолошки, не зато што је морао. -- Bojan  Razgovor  00:27, 19. мај 2019. (CEST)

Поредити Каналска острва и окупирану Југославију је жалосно. Неки од примјера толерантности, учтивости и коректности окупационих и војних власти: Масакр у Крагујевцу, Масакр у Краљеву, Масакр у Скели, Стрељање у Вранићу 1941., Бањички логор, Јеврејско гробље на Лединама, Масакр у Драгинцу, Покољ у Панчеву 20. априла 1941.... Све те злочине су домаће колаборационистичке гњиде попут Хорватског мирно посматрале, а у неким случајевима и активно помагале злочинцима да прикупе људе за убијање. После су исплаћивали плате и пензије подобним људима и злочинцима. Требало би им додијелити медаљу!— WR 12:13, 19. мај 2019. (CEST)